Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 20

Ok!
Broj 26

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Drugo ime za problem

Zabavljali smo se punih šest godina, i to se svodilo na grljenje i ljubljenje u kolima. Ja sam bežala od potencijalnog zavodnika jer je moj otac bio takav. Odgajana sam strogo, nikada nisam bila dovoljno dobra. Mama je dugo bila bolesna, uz to i zatvorena, pa joj se nisam poveravala. Odgajala me je baka koja se držala parole svoje majke 'deca se ljube dok spavaju'.
Muž je sa šest godina ostao bez majke s vrednim ali besnim ocem i posle maćehom. Zatvoren je, slabo pokazuje osećanja.
Naravno, romantika je pukla na medenom mesecu. Oboje neiskusni, s tim što on to prikriva. Onda je on počeo igru sluđivanja, izazivanja svađe, ostavljao me samu sa detetom. Nikada nismo izlazili, ni na godišnji odmor nije mogao (uvek mnogo posla), držanje toplo-hladno. Mislim da me je tokom zabavljanja proveravao da li mi je seks bitan, ako nije - dolazim u obzir. A ako sam nezadovoljna i ostavim ga, da ispadne kako je to zbog neslaganja, ni slučajno zbog seksa. Odnose smo imali jednom u tri-četiri nedelje, prethodno se dobro nalivao alkoholom - i tako 16 godina. Onda je pre 14 meseci i to prestalo, bez objašnjenja, iako mene 'glava nikada nije bolela', niti sam bila pasivna, nezainteresovana žena. Sećam se samo da je pred kraj dolazilo do sve slabijih erekcija. Onda sam se svojim očima uverila da ima drugu, i u tom trenutku je bio pijan. Bila sam šokirana i dok je on proveo jedan sat u kupatlu, ja sam istresla ružne psovke koje nikada u životu nisam izgovorila. Fina, odmerena žena je ovog puta i ošamarila muža.
Ona je 20 godina mlađa, poslednji ljubavnik joj je bio mužev poslovni saradnik. Ja sam pre pet godina predložila da idemo kod kliničkog psihologa. Ali, po njemu, mi nemamo problem, on je samo prezaposlen. Onda je koristio neke nemačke tablete da može i dalje da otaljava. Za mene kontracepcija uopšte nije postojala. On zna sve najbolje, diči se svojom kosom koja nije seda, a prijatelju se hvalio seksualnim uspesima. Meni meri vreme dok telefoniram, kontroliše kako šta kažem - kao nekada kod oca. Bude raspoložen, a onda sledi period velikih problema na poslu i svađe. Čak su i deca počela da se raduju kada kasni s posla. Da li se to kod njega smenjuju grandomanija i depresija? Opet sam pomenula kliničkog psihologa i opet je sve u redu. Pre će meni uništiti ostatak života, izbrukati i sebe i decu - samo da sakrije problem 'najvažnije muške stvari'. Pokušavam da pobedim sujetu, izgladili smo odnose, ali znam da problem nismo. Ja sam za njega svedok koji jedini zna istinu, i s kojim treba toplo-hladno. On je non-stop pod alkoholom, a ja rastrojena. Onoj drugoj ne smeta njegov alkohol, pošto i ona pije i ide kod psihologa. Da li je ona nimfomanka pa se pod dejstvom alkohola oboje razulare? Razočarana sam, za nedelju dana sam oslabila tri kilograma, ne mogu da spavam, a ipak ga čekam da mi priđe makar jednom mesečno. Znam da mi je uništio život, znam i da je to bio moj izbor, ali opet čekam mrvice 'ljubavi'.
Uvek sam prednost davala mladićima koji su negovali komplikovane odnose, a oni koji su otvoreno pokazivali zainteresovanost, bili su mi neinteresantni.
Pretpostavljam da ćete reći kako bi i moj drugi izbor bio sličan. Da li ja to namerno pravim greške? Da li smo oboje sličnog kova, a u pozadini nam je razvalina zvana detinjstvo? Ili je on kod prve devojke doživeo neuspeh, ismevanje i sad komplikuje običan seksualni odnos? On sve žene naziva glupačama. Molila bih vas da malo 'osvetlite' i moju i njegovu dušu - šta to nas još uopšte drži zajedno?

Znate, poštovana čitateljko, kako kaže ona poslovica? 'Pazi šta želiš, jer bi želje mogle i da ti se ostvare'. Tako nešto se desilo i vama - više ste voleli mladiće koji neguju 'komplikovane odnose'. I baš to ste i dobili. Samo što sada nekako ispada da je upravo to ostvarenje vaših želja ujedno izvor vaše nesreće. Jer komplikovanost i sklonost istoj nisu baš znaci zdravlja i snage iz koje nešto kvalitetno i dobro može da izraste. Komplikovanje je samo drugo ime za postojanje ozbiljnih problema s kojima se ne ume ili se čak i ne želi izaći na kraj. Prave stvari i odnosi, baš kao i ljudi, po pravilu su - jednostavni. Sa onima koji su 'komplikovani' - sve je komplikovano. Seks. Odlazak na godišnji odmor, na bračnu terapiju. Pošto to koga biramo sebi za muža nije slučajno, onda obično oni koji traže 'komplikovane' i sami imaju dosta sopstvene 'komplikovanosti'. A ukoliko su te dve komplikovanosti međusobno komplementarne, onda tako dobro nalegnu jedna u drugu da naprave jednu još sto puta jaču kompoziciju. Takvu koju je zaista teško ponovo razmrsiti i razdvojiti na početne delove koji su se u međuvremenu umrežili s milion nekih novih patoloških veza i grana. Od dve velike početne 'komplikovanosti' dobiste jednu zajedničku ogromnu 'komplikaciju'.
Zato se jednostavne veze gotovo po pravilu raskidaju mnogo jednostavnije od onih 'komplikovanih'. Što je nekako i logično i očekivano s obzirom na svu tu 'užljebljenost' i međusobnu umreženost 'komplikovanosti'. Zato su takvi brakovi često i dugovečni jer je jako teško 'ispetljati' se iz njih. Otuda je i vaš i mužev odnos tako težak, neproduktivan - ali i dugotrajan. Čak i ako biste ga ovog trenutka zauvek napustili, velika je šansa da biste i sledeći put ponovo napravili sličan izbor. Jer to je posledica nelečene i neizlečene sopstvene 'komplikovanosti'. Da opet traži neku tuđu 'komplikovanost'. Onu koja će joj biti komplementarna. Ponovo.

Klonirano

Ne znam zašto se moja žena tako ponaša, zašto od svega pravi problem, zašto priča i zvoca bez prestanka. Ništa joj ne valja, šta god uradim tome nađe manu, ako odmah ne skočim da izvršim nešto što mi je rekla, to je tirada do uveče. Već mi se naš život smučio, a mogao bi da bude lep. Ja radim a ona brine o naše dvoje dece, imamo divnu devojčicu od pet i sina od godinu dana. Umesto da uživamo u svojoj deci i pristojnom životu, ona usta ne zatvara sa primedbama. Zaista je volim, verujem da i ona voli mene, ali zašto tolika prebacivanja, gorčina, ljutnja? Sve češće pomišljam da dignem ruke od nje i našeg braka, ali mi je žao dece. Zaista su mali anđeli, ali su i oni nesrećni i brižni, često plaču kada se svađamo. Ja često oćutim zbog mira u kući, ali ni to ne vredi, ona se ni tada ne zaustavlja. A kada i ja planem - e, to je posle njoj materijal za nedelje ujedanja i podbadanja. Šta hoće više ta žena od mene i koji joj je đavo, stvarno bih voleo da znam. Ako neki uzrok uopšte i postoji.

Nikad zadovoljna? Uvek u kuknjavi, pridici, prebacivanju? Neprekidno 'zvocanje' i 'popovanje'? Nema sumnje, poštovani Stanislave, iza ovakvog ponašanja stoji - agresija. I to ona spakovana u bespomoćnost. Pasivna, a nepromašiva. Ona što ubija bez puške i udarca. I truje, truje, truje… Brak, decu, muža, sebe samu. Često je
to prekopiran, do najmanjeg uzdaha 'skinut' način na koji je njena majka kinjila nju i njenog oca, a još pre nje to je radila njena baka, pa prabaka… Ponekad kroz mnogo generacija jedne porodice vidimo istu 'mustru' - žena kao jadna i ugrožena. Ona koja zvoca - Žrtva. Čak i kada nije.
Po navici, čak i bez svesti o tome šta, u stvari, radi i šta time čini svojoj porodici i sebi, stalno podgrevajući i održavajući neke 'sukobe niskog intenziteta'. One koji sišu životnu snagu iz svakog ko im je dovoljno blizu. Ne tako redak problem, kome se ne pridaje neka naročita pažnja. A pravi povod i razlog da se započne jedna ozbiljna bračna terapija i da se ta maskirana agresivnost i depresivnost izbace ispod tepiha. Na svetlost dana.