Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 20
Ok!
Broj 26
Porodična tragedija Koste Bunuševca
Uspavanka za mog malog princa
Slavni slikar se posle iznenadnog gubitka sina Vidana, mladog beogradskog glumca raskošnog talenta, posvetio odgajanju unuke Tereze i stvaralaštvu, siguran da se smrt može pobediti sećanjem
Piše: Boris Jakić
Photo: Branko Pantelić, Marija Ćalić i privatni album
Najveći gubitak za svakog čoveka, smrt deteta, nije izazvao jed i bes kod proslavljenog srpskog slikara, glumca i performera Koste Bunuševca. Iznenadni rastanak sa sinom Vidanom, glumcem raskošnog talenta, osim prvobitnog šoka i trajne boli, proizveo je osećanje spokoja zbog saznanja da samo najbolji odlaze mladi. Iako četrdeset dana posle smrti sina nije mogao da uzme kičicu u ruke i da na platno prenese svoje emocije, sada namerava da krene u novi stvaralački opus u čijem središtu će biti dobrota i ljubav, dve osnovne karakteristike koje su krasile Vidana.
- Osećam neobjašnjiv spokoj, s obzirom na to da sam ostao bez prvorođenog sina. Zahvaljujući veri u Boga, imam religiozno obrazloženje zašto se sve ovako desilo. Spokojan sam jer je njegova duša otišla u Božje carstvo, u društvo odabranih, tamo gde ne mogu stići ljudi zlih misli i dela. Ni na trenutak nisam osetio bes i ljutnju. Isti je slučaj i s Vukicom, Vidanovom mamom. Osećamo čudesan mir. Praznina je nenadoknadiva, to znam.
Smrt je došla bez najave. To jutro dvadeset četvrtog oktobra ostaće kao žigom utisnuto u svaku njegovu ćeliju. Pamtiće ga dok je živ.
- Bilo je oko deset sati. Zazvonio je telefon. S druge strane je bila Vidanova supruga Jana. Dogodilo se nešto strašno, rekla mi je, dok je grcala u suzama. Pokušao sam da je smirim, ne znajući o čemu je reč. Pomislio sam da se Vidan povredio, slomio nogu ili tako nešto. Brzo sam se obukao i krenuo. Na putu do njihovog stana svašta mi je padalo na pamet, ali ne i da ću se suočiti s konačnom presudom da moga sina više nema. Kad sam stigao, kola hitne pomoći bila su ispred zgrade.
Pejzaž smrti bio je gotovo idiličan. Vidan je delovao spokojno, činilo se da je zadremao, da se prepustio snevanju.
Bez znakova slabosti
- Zapljuskivali su me talasi bola i spoznaje da je njegov odlazak konačan. Sve se uskomešalo, pomešalo, stvarajući čudan osećaj tuge zbog koga sam se ponašao mehanički, kao lutka na navijanje. Vidan je ležao na krevetu kao da je živ. Ubrzo je stigao i pogrebnik. Skupili su se prijatelji, rodbina. Bol je bio stanje duha i tela, osećaj koji blokira razum. Zajedno sa suprugom sam legao pored njega, ona s jedne, ja sa druge strane. Ćutali smo. Poljubio sam ga i pomazio, naivno se ponadavši da ću mu udahnuti život. I danas imam utisak da je sve ovo samo san i da je Vidan živ.
Ono što su lekari hitne pomoći pretpostavili, konstatovano je na obdukciji: smrt je
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
