Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 20
Ok!
Broj 26
Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Važne stvari se planiraju
Već tri godine sam u stabilnoj vezi, bar sam tako mislila. Moj dečko je osamdeset drugo godište, ja osamdeset prvo. Idealno smo se slagali do trenutka dok nisam ostala trudna, a on je na to reagovao jako nestabilno: kao još smo mladi za tako nešto, a nismo ni finansijski spremni, što nije tačno jer i moji i njegovi fino žive. Kaže da sačekamo još neke dve godine. On je super prema meni, jednostavno sam htela da zadržim to dete, a nisam jer u tom trenutku nisam imala podršku. Pitam se da li posle svega ipak ima nade da nastavimo vezu i da li će se ona krunisati brakom, što bih želela jer ga mnogo volim a i lepo se slažemo.
Nije sve u spontanosti događanja, poštovana Ducka. Ima nečeg i u dogovoru i planiranju. Naročito kada su u pitanju važne stvari s dugoročnim posledicama, kao što su to trudnoća i brak. Znam da se u romantičnim ljubavnim filmovima i romanima sve razvija i buja nekako samo od sebe. U stvarnom životu to nije tako pod obavezno. Najveći broj stvari u jednoj vezi se -ipak - ne podrazumeva.
Više od proporcija
Moji problemi su vezani za moj izgled. Starija sestra kaže da preterujem i da sam tipičan primerak iskompleksirane osobe, ali lako je njoj kada je baš lepa na mamu. Ja ličim na tatu, s tim što to sve na njemu ne izgleda tako loše kao na meni.
Neću nabrajati sve svoje nedostatke, muka mi je od njih, a i ne želim da me neko prepozna. Te komplekse krijem od drugih, osim od ukućana. Moji mi govore da bez potrebe zagorčavam
sebi život, da fizički izgled nije najvažniji (ma nemoj!), i da sebe prihvatim takvu kakva jesam, jer šta da kažu oni koji imaju neki hendikep. Ali, to mi ne pomaže.
Imam već osamnaest godina, a nikada nisam imala dečka ili nekoga kome se sviđam (jasno vam je i zašto). Dok sam bila manja, mama mi je govorila da ću se, kako rastem, rešiti tih kompleksa i da ću se bolje osećati po pitanju izgleda. Ali, to se nije desilo, naprotiv, još je i gore. Često sam nervozna i nesrećna zbog toga, retko izlazim, nemam ni svoje društvo. Povučena sam, mrzovoljna, nezadovoljna, povremeno i depresivna. Kako da pomognem sebi? Sve češće razmi šljam da potražim pomoć plastičnog hirurga, iako znam da bi zbog toga nastao rat u kući i da moji za to ne bi hteli ni da čuju.
Dok razmišljam o vašem pismu, poštovana čitateljko, po glavi mi se 'mota' priča o tome kako se pre nekih sedamdesetak godina tadašnja 'mis sveta' leteći iznad Afrike srušila u nekakvu divljinu, sa sve posadom i avionom. Odmah su ih, kaže dalje ta priča, opkolili 'domoroci' i vrlo ljubopitljivo i zainteresovano zagledali. I dok su 'neplanirani turisti' umirali od straha da li će ih skuvati za večeru ili će im oteti 'najlepšu na svetu' desilo se nešto upravo suprotno. 'Lokalci' su sa sažaljenjem i blagim prezirom (koji nisu mogli da prikriju) posmatrali baš Nju. Najlepšu na svetu. Uprkos nerazumevanju njihovog jezika bilo je jasno 'Najlepšoj na svetu' u tom padu aviona i susretu s lokalnim plemenom nije povređeno baš ništa. Osim samouverenosti da o njenoj lepoti nema diskusije. da im je Ona, tako plave kose i očiju, belog prozračnog tena i uskog struka, krhkih šaka i stopala nepojamno - ružna. Njihove Najlepše bile su okrugle, ekstremno punačke, snažnih i čvrstih mišica i kostiju, širokih, spljoštenih noseva… Priča dalje kaže da eteričnoj 'Najlepšoj na svetu' u tom padu aviona i susretu s lokalnim plemenom nije povređeno baš ništa. Osim samouverenosti da o njenoj lepoti nema diskusije.
S tom svešću - da je lepota svakoga od nas nešto mnogo više i drugačije od proporcija i toga da li ličimo na 'lepu mamu' ili 'ružnog tatu' - čitam i ovo vaše pismo. Onima koji nas vole - mi smo najlepši na svetu. Čak i kada u stvarnosti nismo ni blizu toga. Zato je, bojim se, ovo što vas muči, poštovana čitateljko, samo na površini priča o tome da ne izgledate 'dovoljno lepo'. A odmah ispod toga ono što vas razjeda i čini duboko nezadovoljnom i depresivom jeste pitanje zašto ne možete da prihvatite samu sebe, baš onakvu kakva jeste.
U već čuvenom i po zlu izvikanom pubertetu (u kome se vi već godinama nalazite) te teme koje vas opsedaju - kako izgledam i da li će me iko ovakvu hteti - uobičajene su. To mučno i često bolno preispitivanje sebe je, ipak, tim lakše što su nas naši najbliži - naša porodica i okolina - prihvatali sa više ljubavi i zadovoljstva. Zato naš odnos prema sopstvenom izgledu po pravilu ima veze sa našim bazičnim samopouzdanjem i sigurno šću koju smo dobili ranije. Od početka. Pre puberteta. Pitanja fizičkog izgleda su u suštini, redovna pitanja 'Da li je sa mnom sve u redu? Da li će me drugi prihvatiti baš onakvu kakva jesam? Da li je mene, uopšte, moguće voleti?’
Zbog svega ovoga, poštovana čitateljko, ono što muči vas (i valjda još pola zemaljske kugle) i nisu pitanja čije
odgovore može da nam reši kozmetička ili modna industrija. Baš kao ni plastična hirurgija. Jer se ispod teme 'Estetic life' krije osećanje da nismo (dovoljno) dobri. A to već nije stvar skalpela niti silikonskih implantanta. Već psihe i loše slike o sebi.
I treba da rastu
Zajedno smo već četiri godine i divno nam je u svakom pogledu. Meni je 26, njemu 27 godina, radimo poslove koje volimo, izlazimo, uspevamo i da putujemo. Rečju, prezadovoljna sam svojim životom i vezom. Ono što sve češće dolazi sa raznih strana i već počinje da mi ide na živce jeste radoznalo raspitivanje da li ima nešto novo i jesmo li nešto planirali. Neki postaju bezobrazni i indiskretni sa svojim 'kad ćete vas dvoje?' a ubedljivo najgore mi je 'dokle više mislite da se VUČETE tako'? Pod jedan, uopšte se NE VUČEMO, a pod dva, možda ćemo i zauvek jer toliko uživamo u baš ovakvom zabavljanju da mi se stvarno čini da nikada i neću biti spremna za brak i svu tu odgovornost i težinu koje takav potez sa sobom nosi. Zaista ne vidim zašto bih menjala nešto što mi toliko odgovara i u čemu se istinski zabavljam i uživam samo zato što je, kao, došlo vreme za neke naredne poteze u životu. Želim da maksimalno iskoristim i iživim svoje devoja štvo. Pogotovu u današnje vreme kada i u 50 godina možete da izgledate kao devojka. Molim vas, podržite me da sam u pravu ja, a ne svi ti dušebrižnici oko mene.
Naravno da ste u pravu, poštovana čitateljko. Potpuno vas razumem i podržavam jer sam i sama prošla nešto slično u životu i na sopstvenoj koži osetila kako je to kada vas na silu uguravaju u nešto što je, navodno, dobro za vas onda kada imate neke godine. Istina, u mom slučaju se nije radilo o 'propitivanju' po pitanju udaje nego o neumoljivoj (tada sam verovala i sasvim nerazumnoj) odlučnosti mojih roditelja da krenem u prvi razred osnovne škole. I baš kao i vi, poštovana čitateljko, ni ja nisam shvatala zašto bih prekidala svu tu bezbrižnost i užitak u svom detinjstvu, ljutila sam se na njih što me prisiljavaju na nešto što sama ne želim i za šta sam osećala da mu nisam dorasla. Niti me je zanimalo da mu ikada uopšte i dorastem, kada ima toliko lepših i primamljivijih stvari na ovom svetu.
Elem, kao što možete i da pretpostavite po ovome što znam da pišem i čitam - oni su pobedili. Uz sve moje junačko otimanje, ipak su me ugurali u školu. I tako je započela sledeća velika lekcija u životu. Često je bilo vrlo naporno, nikada više baš onako i onoliko bezbrižno i opušteno, ali uzbudljivo i zanimljivo na neke nove, drugačije načine od onih pre.
Naravno, već dugo sam zahvalna roditeljima na njihovom neodustajanju da porastem. Ponekad, zaista, osećamo da još nismo spremni i zreli za sledeću fazu u životu. Oni oko nas tada, možda bolje od nas samih, vide i prepoznaju da jesmo. Da nam je vreme.
Koliko god da su nam užitak i prijatnost bitni u životu, sva je prilika da nismo samo zbog njih na ovome svetu. Izgleda da, ipak, povremeno moramo da uđemo i u neke teške i ozbiljne stvari kako bismo učili dalje. O sebi, životu, smislu…
Avaj.
