Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 20

Ok!
Broj 26

Moj dom: Jelena Galonić

Pogled s dorćolskog krova

Pevačica i tekstopisac popularne grupe Zana nizašta na svetu ne bi menjala stan u kome je odrasla, gde pored starinskog nameštaja, koji je njena porodica neumorno sakupljala na sajmovima antikviteta, počasno mesto ima trogodišnja pudlica Dora

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Marija Ćalić

Uistom stanu živi otkada se rodila. Veruje kako bi se jako teško odvojila i od njega, i od kraja u kome je odrasla. Vikendom, kad nema baš mnogo ljudi, voli da sedne, naruči kafu i pročita novine u nekom od mnogobrojnih kafića u ulici Strahinjića bana. Uveče, kad popularnom beogradskom silikonskom dolinom odzvanja smeh gradskih lepotica i bruje motori luksuznih automobila, Jelena Galonić, pevačica i tekstopisac grupe Zana, radije svira na klaviru u svom domu, na poslednjem spratu zgrade na Dorćolu. Osim muzike, strast su joj antikviteti, večere koje sprema prijateljima i pudlica Dora.
- Dorćol ima svoj šarm koji trenutno ne bih menjala nizašta na svetu. Nekada se ovde živelo mnogo ležerno. Nije bilo ovoliko kafića i automobila. Duž cele ulice Strahinjića bana je drvored i čovek ima osećaj kao da korača tunelom, zimi belim, a leti zelenim. Ovo je najlepši deo Beograda, ne zbog kafića, jer oni su nužno zlo, već zato što se svi poznajemo. Retki su oni koji odluče da se odsele odavde - kaže Jelena.
Jelena je stan nasledila od roditelja. Sve do pre pet godina bila je to garsonjera od tridesetak kvadrata, a onda je dobila dozvolu da iskoristi deo tavana i pretvori je u dupleks. Tek kad je počela preuređivanje, shvatila je koliko je nerava potrebno za rad s majstorima, nabavku građevinskog materijala i ostalih sitnica.

Majstorska posla
- Verujem da sam uradila pravu stvar, jer stan danas izgleda onako kako sam oduvek želela. Pošto je zgrada pod zaštitom države, nisam smela da narušim njen izgled. Skromna sam i ne verujem da bih bila srećnija i da sam dobila neku veću kvadraturu. Možda sve izgleda malo zbudženo, ali je po mojoj meri i za moju dušu.
Znajući kako ovaj građevinski poduhvat podrazumeva višemesečno lupanje, prašinu i gužvu s majstorima, Jelena je spakovala kofere i otputovala na more. Čim su završeni grubi radovi, vratila se, obukla radnički kombinezon, obilazila stovarišta, dovlačila neophodan materijal i sama dizajnirala prostor u kome će živeti.
- Jednostavno sam morala da budem ovde, da se posle ne bih nervirala što nešto nije urađeno onako kako sam zamislila. Nekoliko meseci sam živela u paklu, zatrpana kutijama i stvarima, ali sam na kraju bila prezadovoljna. Tavanski deo sam preuredila u spavaću i radnu sobu i prostrano kupatilo. Zahvalna sam komšijama koje su stoički podnele sve to bušenje, lupanje i štemovanje od kojih se tresla cela zgrada.
Kad su majstori konačno

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.