Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 20

Ok!
Broj 25

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Balkan ekspres

Velika, prevelika briga mi je moj sin, koji je, s jedne strane dobar (završio fakultet, radi), ali je sa druge toliki trošadžija da je to strašno. On stvarno ima lepu platu, još i honorarno dosta zaradi, tražen je u svom poslu. Ali, od svih tih silnih para on nema ništa. To sve odlazi, ne znam ni ja na šta. Valjda na izlaske, društvo, devojke, auto. Ne želim ja njegove pare, niti mi trebaju. Muž i ja imamo skromno, ali dovoljno za sebe, ali on pet para neće da stavi na stranu, a ima već dvadeset osam godina i trebalo bi da štedi. Ili barem da počne da kupuje nešto što će mu trebati za budućnost, a ni nameštaj u njegovoj sobi više nije ni za šta, međutim, on - ništa. Te pare samo prođu kroz njegove ruke. Zato se jako brinem, a muž mi kaže da nisam normalna, da će se srediti kada nađe ozbiljnu devojku s kojom će se smiriti. Ne znam šta da mislim, zašto jedan, inače pametan mlad čovek ne može da me posluša i već jednom počne da štedi za budućnost?

'Mladi na Balkanu štede novac'.
Zvuči kao naslov nekog naučno-fantastičnog filma, zar ne? Kada ovde svaka druga generacija strada od svih mogućih prijatelja i neprijatelja, stranaca i braće, solunskih, sremskih ili nekih trećih frontova. Život ovde često traje mnogo kraće nego što je evropski prosek. Od starosti se, ipak, srazmerno retko umire. Otuda se ovde, na brdovitom Balkanu, često živi samo za 'sada' i samo u 'sada'. Kao da sutra ne postoji. Pa se sve onda i troši isto tako. Sada. Ne ostavlja se na stranu, za kasnije. Jer se često umire pre vremena.
Osim toga, štednja je, s razlogom, vrlo kompromitovana kategorija kod nas. Kada se obrnete samo šezdesetak godina unazad, videćete kako su neslavno prolazili oni koji su štedeli i imali. Ili su ih proganjali kao 'trule bogataše', ili su im sve pootimali u ime 'pravde' i ravnopravnosti, ili su ratovi i neke čudne države 'pojele' štednju, poštovana čitateljko.
Otuda se na Balkanu često troši onako kao što se i živi. Ludo i brzo.
Mnogi, kažem, žive i troše (i novac i svoj život) na taj način. Mada, ne svi. Naravno. Svedoci smo da postoje i oni koji imaju neku drugu ideju vodilju osim ove 'lako došlo - lako i otišlo'. To su oni koji, uprkos vetrovima rata i pljačkama, znaju da budućnost - ipak - i ovde postoji. Da je ona deo svakog, pa i najkraćeg života. I da iza sutra uvek dolazi i onaj dan posle. I onaj iza njega. Možda ne za nas lično. Ali za našu decu, ili decu naše dece.
Oni koji veruju da ispod haosa i besmisla ipak postoje i red i smisao - nemaju takav problem s rasipništvom. Njima nije tako strano i gadno da od sadašnjih deset odvoje jedan dinar i za sutra. Jer snažno veruju da će to sutra sigurno doći.

Doživotni angažman

Baš sam nezadovoljna svojim mužem. Imam 28 godina, on 30. Mislila sam da ga poznajem, ali tek sada vidim koliko ga, u stvari, ne poznajem. U braku smo nepunu godinu a zabavljali smo se četiri (s manjim prekidima).
Ne kocka se, ne pije, nije švaler, nije posesivan, nije agresivan - rekao bi čovek, savršen je, pa šta mi onda smeta? Mislila sam da su to najbitnije stvari koje muškarac ne treba da poseduje, da se prilikom udaje te osobine gledaju zarad harmoničnog braka, a da se oko ostalih stvari može progledati kroz prste, trpeti i tolerisati. Ali on je toliko okrutan, hladan, ravnodušan, kao da nema emocije u sebi. Od njega ne dobijam nikakvu pažnju, ni poljubac kada dođe s posla, ni lepu reč, a toliko želim i stalno maštam da će me jednom zagrliti, reći nešto lepo. Samo misli kako sebi da udovolji. Nikada me ne bi pitao da li treba da pričuva bebu, imamo sina od šest meseci, da mi pomogne. Kada sam mu saopštila da sam trudna i da nosim dečaka, primio je toliko ravnodušno da sam se rasplakala i pitala ga zašto, a on je rekao da se obradovao isto kao i onaj otac koji skače od sreće. Teško mi je da u to poverujem. Mada, šta god mu kažem da uradim, hoće, ali bukvalno svaku sitnicu moram da mu kažem i po nekoliko puta, divnim glasićem jer, bože moj, da se muškarčina ne uvredi. On misli da meni čini usluge što mi ponekad pomogne, ne shvata i ne prihvata da mu je to obaveza. Imam utisak da ne gaji nikakva osećanja prema meni, bar ne više, i da otkada smo u braku sve podrazumeva, ne mora više da se dokazuje i iskazuje ni verbalno, ni fizički. Kao da živim s komšijom. Nije u stanju ni da kafu popijemo zajedno, uz lagano ćaskanje. Zbog svega toga osećam se usamljeno, u stvari ja i jesam usamljena. Važno mu je kako će on da provede vreme sam ili sa svojim drugarima (čak i ne izlazi često, jednom u dve nedelje, i ne ostaje dokasno). Uglavnom spava ili gleda TV. Ne smem ni da mu spomenem da odemo negde, kod kumova ili prijatelja, da prošetamo nas troje. Uvek se pravi pitanje zašto, zbog čega, posvađamo se, stalno mu je dosadno. Dva dana pre (ako želim da odem negde) moram da mu 'titram', budem beskrajno strpljiva i ljubazna. Tek je početak braka, a ja sam već nezadovoljna i plašim se šta će biti kasnije. Dokle ćemo stići sa njegovom 'svejednošću'?
Što se mene tiče, mislim da nisam zahtevna, da ga nisam idealizovala, i da od njega ne očekujem mnogo. Treba mi samo malo da bih bila ispunjena (inače sam svim ostalim zadovoljna). Jer ipak sam žena kojoj treba pažnje, makar malo. Ajde, i prihvatila bih to što je nepažljiv (smatra da slabići pokazuju osećanja) i uvek bih mu prišla prva, ali me on svaki put odbije, jedino ako želi da vodi ljubav sa mnom, onda može. Ja smatram da nije sve u seksu, ima nešto i u držanju za ruke. Pošto nemam nameru da se razvodim (tako sam vaspitana) izdržaću koliko budem mogla, celog života čeznući za njegovom pažnjom. Želim još dece s njim, i volim ga uprkos svemu, ali ne mogu toliko da dajem a da ne dobijem ništa. Kroz brak se ljubav neguje, obostrano, jedan tu ne može mnogo da uradi. Da ga promenim znam da ne mogu, nikada to nisam ni mislila, jer žena grdno greši ako misli da može da promeni svog muškarca.
Pomozite mi da ga razumem, kažite mi kako da ga prihvatim takvog kakav jeste, kako da živim s tim? Ili da se ja menjam, ili možda postoji nešto treće, barem da mi bude nešto lakše kroz duge godine koje su pred nama.

Istina je, poštovana čitateljko, da je dobro znati unapred koje osobine nismo spremne da tolerišemo kod budućeg muža. Naravno, taj naš spisak ne bi trebalo da ima milion stavki, nego recimo tri, najviše pet onih koje su nam najvažnije. Ostale prihvatamo kao sastavni deo njegove ličnosti i ponašanja, zato što smo svesni da se ne udajemo za foto-robota napravljenog po našim zahtevima i dizajnu, nego za već 'gotovog' čoveka. Znači, ukratko, za ostalo što se naknadno ispostavi da nam se ne sviđa - a obično se posle redovno barem nešto tako dogodi, više ili manje - nema kukanja i žaljenja. To vam je dalje - to.
Ovo, naravno ne znači da ste načisto zarobljenik nečijih 'groznih' osobina i ponašanja, zanavek. Ali svakako podrazumeva da ćete morati da uložite mnogo strpljenja, vremena i truda da biste svog muža vaspitali - za brak. Za to kako se u braku ponaša, komunicira, dele poslovi, pomaže međusobno, kada i koliko se gleda televizija, kako se koristi slobodno zajedničko vreme.
Nemojte se demoralisati što on VEĆ nije idealan muž za vas. To samo znači da ćete imati dosta posla i s njim i sa sobom, ali dobro. Nije to strašno. A koliko traje to 'prevaspitavanje'? Pa, koliko i ostala. Dvadeset, trideset, pedeset godina… Najčešće doživotno.
I, da, držite na umu redovno jednu stvar. Nema tog vaspitavanja koje nije promenilo i onoga ko vaspitava barem onoliko koliko i vaspitanika.
Zato, srećan vam vaš budući rad, poštovana Nezadovoljna.