Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 20

Ok!
Broj 25

Đuro Lubarda

Sećanje na slavnog strica

Bratanac legendarnog slikara čija su platna osvojila čitav svet, i sam likovni stvaralac, otkriva kako se njegov genijalni staratelj i životni uzor u svakom trenutku trudio da mu nadomesti rano izgubljenog oca kupujući mu karte za džez koncerte i bezuspešno ga savetujući da se ne bavi umetnošću, da bi ga na kraju ipak podržao kad
je to bilo najpotrebnije

Piše: Tanja Petrović
Photo: Branko Pantelić i privatni album

Moj stric je bio tih i dobronameran čovek, nije mnogo govorio. Imao je običaj da ne dovrši rečenicu, samo bi odmahnuo rukom. Mislim da ga ponekad u familiji nisu shvatali ozbiljno, jer da jesu, njegov otac Đuro, čije ime nosim, izbegao bi streljanje 1945. godine - otkriva slikar Đuro Lubarda, bratanac slavnog Petra.
Đuro, kome je Petar često pokušavao da nadoknadi prerano preminulog oca Veljka, s dirljivom ljubavlju i upornošću nastoji da sačuva uspomenu na strica. Mnogi su ga, posle prerane smrti 1974. godine, sasvim zaboravili. Ipak, sticajem nesrećnih okolnosti, ime mu se nedavno našlo u žiži interesovanja zbog toga što je njegova udovica Vera privremeno smeštena u beogradski Centar za brigu o odraslim licima.
Lubarda junior se nada da će ta neočekivana situacija, koju porodica uz pomoć stručnih službi nastoji da reši na najbolji mogući način, ubrzati ideju o stvaranju legata Petra Lubarde u njegovoj porodičnoj kući na Senjaku, koja je, otkako je Vera u Centru, zatvorena.
- Osnovni motiv za stvaranje legata jeste da Petra otrgnemo od zaborava i da zaštitimo porodično ime, koje treba da bude simbol prostora i vremena u kome je stric živeo i stvarao.
Đuro podseća na to da je sledeće godine stogodišnjica Petrovog rođenja i da je nemoguće naći bolji povod da se ideja konačno realizuje. S ljubavlju i poštovanjem on govori o stricu koji mu je zamenio oca, kog nije ni zapamtio. Petrov mlađi brat Veljko, Đurin otac, bio je geometar. Dok je radio na izgradnji pruge Ustiprača-Foča, upoznao je Danicu, kćerku gradonačelnika Foče, koja ga je toliko očarala da joj je posvetio divan kameni most u Ustiprači. Za njega je Đuro veoma vezan i rado ga slika na svojim platnima. Veljko je supruzi posvetio i jedan planinski perivoj, koji je, kako će Đuro kasnije saznati, njegov drag i dobar prijatelj, kompozitor Rade Jovanović, opevao u nekim od svojih kompozicija.
Veljko je umro veoma mlad, istog dana kad i Petrovo dete. Đurina majka Danica, iako veoma mlada, jer je tada imala samo dvadeset godina, nikad se nije preudala. Ostala je Lubarda do kraja. Sa sinom je posle rata često boravila u Beogradu i brinula o baki.

Teret slavnog imena
Petar je nastojao da Đuro što manje oseti da nema oca. Znao je da ga iznenadi, a pošto je mladić obožavao džez, nabavljao mu je karte za Beogradski džez festival, i to za dva koncerta tokom jedne

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.