Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 20

Ok!
Broj 25

Naš dom: Biljana i Tripo Simonuti

Sonata u dnevnom boravku

Istaknuti violinista, umetnik koji više od pola veka populariše klasičnu muziku, svaki porodični skup počinje i završava šalama, organizovao je radnu akciju kako bi klavir uneo u stan na šestom spratu, a s kćerkama Anom i Irenom svakog dana komšijama priređuje besplatne koncerte

Piše: Boris Jakić
Photo: Marija Ćalić

Udomu slavnog umetnika i pedagoga Tripa Simonutija važe veoma jasna pravila ponašanja. U neograničenim količinama dozvoljeni su smeh, šala i muzika, dok je tuga zauvek proterana jednoglasnom odlukom porodičnog saveta. Iako s tatom često nastupaju u kamernom ansamblu Trio Simonuti, Ana i Irena uživaju u svakom trenutku koji provedu s njim i mamom Biljanom, neprikosnovenim dirigentom familijarnog orkestra koji se stara da sve bude na svom mestu. Muzika je centar interesovanja, početak i kraj svakog dana.
- Kupio bih još dva klavira da imamo više soba. Vežbamo na njima, jer za svaku vrstu umetnosti, posebno muziku, važno je stalno trenirati. Poštujem ljude posvećene svom poslu, koji obaveze ne shvataju olako, već se s velikom strašću predaju onome što rade. Često naš pijanino ili električni klavir nosimo na koncerte po unutrašnjosti. Mnoga mesta u Srbiji nemaju koncertne klavire. Nedavno smo bili u Alibunaru. Zaprepastili smo se kad smo čuli da je naš koncert bio prvi koji je ikada održan u tom simpatičnom mestu u Vojvodini. Ljudi su željni kvalitetnih muzičkih programa klasične muzike. Mnogi greše kad kažu da nema publike za takve sadržaje. Ima je, samo je treba obavestiti gde i kada se održavaju koncerti - kaže Tripo Simonuti.
Jednu od retkih misterija doma Simonutijevih predstavlja džinovski koncertni klavir bozendorfer, i pitanje kako se s dimenzijama uličnog kioska popeo na šesti sprat zgrade uskih hodnika i nepristupačnog stepeni šta. Uprkos tromosti, suvereno gospodari dnevnom sobom.
- Bilo je potrebno da organizujemo malu radnu akciju kako bismo ga uneli u stan. Posle dugog analiziranja zaključili smo da taj poduhvat mogu da izvedu samo profesionalci. Unajmili smo ekipu specijalizovanu za transport i selidbe. Skinuli smo mu nogare i sa zebnjom očekivali rezultate poduhvata. Uz pomoć mnogo iskustva, specijalne tehnike nošenja i užadi, uspeli su da ga neoštećenog unesu u stan. Dugo smo tragali za ovim klavirom. Tata je mesecima listao oglase. Na momente se činilo da je potraga beznadežna, i da nikad nećemo pronaći klavir kakav želimo. Ljudi su prodavali zapuštene i oštećene instrumente koji nisu mogli da zadovolje ni minimalne standarde za profesionalan rad. Kad smo već pomalo izgubili nadu, tata je otišao da pogleda jedan bozendorfer. Vratio se ozarenog lica s osmehom od uha do uha. Znali smo da je pronašao pravi. Ispostavilo se

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.