Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 19

Ok!
Broj 25

Drama Jevrema Brkovića

Ništa ne boli kao duša

Čuveni crnogorski književnik teško se oporavlja od telesnih povreda koje je zadobio od maskiranih napadača ispred svoje zgrade, ali mu neuporedivo teže pada smrt vozača, telohranitelja i prijatelja Srđana Vojičića koji je pokušao da ga odbrani; jedino što mu u ovim dramatičnim danima pruža utehu jesu ljubav supruge Kaće, sinova Balše i Damjana, i brojnih unučića

Piše: Vesna Čađenović
Photo: Risto Božović

Bio je utorak, 24. oktobar. Noć je bila lepa, ulice pune ljudi. Jevrem Brković, crnogorski književnik, posle susreta s prijateljem krenuo je kući, i ništa nije nagoveštavalo tragediju koja će se desiti samo nekoliko minuta kasnije. Osamdesetogodišnji pisac je seo u automobil kojim ga je Srđan Vojičić, njegov vozač, odvezao samo nekoliko ulica dalje, do zgrade u kojoj živi. Bilo je mračno, jer se nekoliko dana ranije pokvarila ulična rasveta. Brković se polako zaputio ka ulaznim vratima zgrade, a onda su iz mraka izronili maskirani napadači s metalnim šipkama u rukama. Počela je borba za život. Videvši šta se događa, Jevremov pratilac se vratio da mu pomogne. Usledila su tri pucnja, a onda je nastala mukla tišina. Obliven krvlju, predsednik Dukljanske akademije nauka nekako je uspeo da se popne do svog stana na prvom spratu. Supruga Kaća i susetka Ljiljana, koja se tu zatekla, pozvale su pomoć. S teškim telesnim povredama Jevrem Brković je prevezen u Kliničko bolnički centar. Ispred ulaza zgrade u strogom centru Podgorice ostalo je beživotno telo tridesetpetogodišnjeg Srđana Vojičića.
Posle devet dana provedenih u bolnici poznati književnik se vratio kući gde se polako oporavlja okružen pažnjom supruge Kaće, sinova Balše i Damjana, snahe Sanje i unučića. Jevremova životna saputnica još uvek ne može da poveruje u ono što se desilo pre desetak dana.
- Imala sam u kratkom razmaku dve operacije. Nekoliko dana pre nego što se ovo desilo skinuli su mi konce. Ovo je kao ružan san. Ni Jevrem ni ja ne verujemo da Srđana više nema. Čini nam se da će se svakog časa pojaviti na vratima - kaže očiju punih suza.
Samo je smrt neizlečiva
Njen suprug kreće se polako, držeći u ruci štap od kog se ne odvaja. Još nezarasli ožiljci po čelu, naprsla čašica levog kolena i krvavi podlivi po cevanicama svedoče o užasu kroz koji je prošao. O samom događaju govori mirnim i staloženim glasom.
- Obično izlazim oko pet po podne i ne vraćam se kući pre dvanaest sati. Tog utorka pre podne bio sam u Lješkopolju na krštenju deteta jednog mog prijatelja. Posle smo Srđan i ja, kao i uvek, otišli u hotel Crna Gora, gde imam svoj sto za kojim se sastajem s prijateljima. U sali je bilo svega nekoliko ljudi, pa sam rekao Srđanu da me vozi u centar grada. Oko

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.