Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 19

Ok!
Broj 25

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Ipak ih je više

Četrdeset i dve su mi, i već šesnaest godina se bavim teškim i zahtevnim poslom koji na vrlo direktan način pomaže ljudima. Svoj posao obožavam i posle toliko godina, radim ga s mnogo posvećenosti i entuzijazma, pa me utoliko više pogađa nezahvalnost a ponekad i pravi bezobrazluk onih kojima pomažem. U nekim slučajevima to prerasta u intrigarenje i spletkarenje protiv mene, ili pak odlazak kod mojih konkurenata i navijanje za to da me oni nekako srede. Možete misliti. To se događa retko, ali se ipak događa i onda me to jako pogodi i razočara. Pitam se kome ja to činim a da mi se tako vraća, gubim nadu u ljudsku prirodu. Kakvo je to zlo u ljudima kad pokušavaju da ponize ili unište onoga ko im nesumnjivo čini dobro?

Kao dete čula sam jednu anegdotu o Milošu Obrenoviću. Njegovi najbliži su ga upozorili na intrigu i opasnost koja bi mu, navodno, mogla doći od jednog čoveka. A Miloš je na to samo odmahnuo rukom: ‘Od njega? Nikako’. ‘Kako možete da budete tako sigurni?’, začudiše se savetnici. ‘To je barem prosto’, odgovorio im je Miloš. ‘Njemu baš nikakva dobra u životu nisam učinio. Zato od njega i ne strepim.’
Moram da priznam, tada tu priču nisam razumela. Bila sam dete i verovala sam da se dobro vraća dobrim, a ne zlim. Sa odrastanjem i iskustvom naučila sam da prepoznajem istinitost Miloševih reči. Vidim da ste ih, na svojoj koži, upoznali i vi.
Izgleda da je stvar u tome da postoji suštinska neravnoteža između onoga kome pomoć treba (i ko je po svojoj poziciji na ‘slabijem’ mestu) i onoga kome ne samo da pomoć nije potrebna, već čak ima toliko da ovom prvom može i da daje. To je onaj momenat koji kod jednog broja ljudi umesto zahvalnosti rađa osećaj inferiornosti, iz koga nadalje pokušavaju da se izvuku upadajući u pakost, zlobu i zavist. A od toga do spletkarenja i intrigarenja sa onima koji ne spadaju u vaše obožavatelje - mali je korak. Sve to, valjda, treba da posluži da iz sebe izbrišu gorak ukus neke vrste sopstvenog neuspeha i nemoći, te da ih utvrdi u stavu ‘nisi ti ništa bolji od mene’.
Zbog toga su takve situacije i poslovi pomaganja drugima puni velikih iskušenja baš na temu zahvalnosti. I za vas koji tu pomoć dajete, i za njih koji je od vas primaju.
Oni među njima čiji je Ego više ranjen i sujeta više povređena - time što im je pomoć bila potrebna -postaju kandidati za ‘rovarenje’ protiv dobročinitelja. Oni manje narcisoidni umeju da osete zahvalnost i odu s poštovanjem vas i onoga što ste im dali. Ovih drugih je ipak više, zar ne, poštovana Desanka? Na svu sreću.

Po drugom protokolu

Roditelji su nam umrli pre nekoliko godina, iza njih sam ostala ja kao najstarija (38 godina), moja dve godine mlađa sestra i najmla đi brat (29 godina). Sestra i ja imamo svoje porodice, a brat se posle mladalačkih ludovanja izduvao i oženio pre godinu i po. Snaha je mlađa (22 godine), imaju slatku devojčicu. Izgleda da se njih dvoje jako loše slažu, barem tako ona stalno govori. Nema dana da nas ne zove telefonom, plače, kuka, žali se, on joj ne posvećuje dovoljno pažnje, ima druge, opsednut je poslom (ona ne radi), cicija je (ne daje joj da troši na sve ono što bi ona htela, između ostalog i da finansijski pomaže njenu porodicu). Sve u tom stilu. Kuka, kuka, žali se, nezadovoljna je, ona je prevarena, njen brak nije trebalo tako da izgleda, a naš brat je te ovakav, te onakav, drvlje i kamenje na njega. Ako, ne daj bože, probamo da je umirimo ili da ga uzmemo u zaštitu, ona se još više razbesni. Kaže da smo mi sestre krive što je on takav, da smo ga pokvarile i razmazile pa će nam ga i vratiti, pa da mi, a ne ona, živimo s njim. Sestra i ja smo već sasvim očajne i isceđene, stvarno bismo pomogle, ali više ne znam kako, a i nemamo snage da slušamo to kukanje. Šta dalje da radimo?

E, da to ide tako… Da za muža važi ista procedura kao i za frižider. Pa čim ne hladi dobro, a vi ga vratite proizvo đaču na popravku. Da malo zategne šrafove i šta već treba. A ako je ‘kvar’ veliki - onda neka zadrže taj ‘primerak’ i isporuče vam nov. Al’ ovaj put da bude ispravan. Otprilike tako nekako, čini mi se, prosuđuje i vaša snaha. A to što vas neprestano zivka i kuka vam na ‘loš artikal’ - tako i radimo s nesavesnim serviserima koji nikako ne rešavaju problem.
Koliko god da je mlada, i vaša snaha bi trebalo da zna da ono što važi za kućne aparate - ne važi za muža. Tu nema ‘vraćanja u garantnom roku’, već je ‘roba’ preuzeta u viđenom stanju. Naknadne reklamacije se ne primaju. Za dalje popravke svoga muža i braka zadužena je - ona sama. A ako još ne zna za ovaj ‘protokol’? Već će naučiti. Brže ili sporije. Ali hoće.

Važne sitnice

Imam 28 godina i kozmetičarka sam već desetak godina. U vezi s poslom vam i pišem. Već mi se na nekoliko radnih mesta, u nekoliko salona, desila ista stvar. Posle kratkog vremena otkad počnem da radim i gazdarica i koleginice počinju sve više da se oslanjaju na mene, da im nešto pomažem u njihovom delu posla, ili da deo toga uradim umesto njih. Kažu ‘ti ćeš to bolje’ ili ‘ti si pedantnija, spretnija, iskusnija’ ili već tako neki razlozi zbog kojih će mi biti lakše da to uradim nego što je njima. I tako, vrlo brzo, ja dobijem ključeve od radnje da je otvaram (jer jedino ja ne kasnim), da pravim spiskove šta nedostaje u salonu (jer sam temeljna) da uplaćujem u pošti (jer sam pouzdana) da uradim težak tretman umesto koleginice (jer sam iskusnija) i da ne nabrajam dalje jer bih mogla do sutra. Vaspitana sam da u poslu budem odgovorna i tačna i da dam maksimum, a želim da budem dobra koleginica koja pomaže drugima, ali me zaista nervira to preveliko oslanjanje na mene i to što pola radnog vremena provedem radeći njihove stvari. U krajnjoj liniji, to mi se odražava i na broj tretmana koji uspem da uradim, pa i na bakšiš koji u našem poslu nije nebitan deo zarade. Pretpostavljam da je greška u nekom mom stavu, jer što bi se to meni stalno događalo a ne i drugima, i što bi mi se to ponavljalo i tamo gde me niko ne poznaje?

Roditelji su vas, bez sumnje, dobro vaspitali, poštovana Tamara. Kako da budete odličan profesionalac i dorasli izazovima koje posao nosi. Samo su zaboravili da vam kažu i još jedan mali, ali skroz važan deo tog svog uputstva za rad. Onaj koji se tiče ljudi s kojima ćete raditi. A to je - da ima i lenjih baš kao i onih koji merkaju pogodnu ‘žrtvu’ da na nju svale bar deo svojih obaveza. Za takve - vi ste savršena prilika, ona koja se ne propušta. Još ako vam pre toga malo polaskaju i poglade vašu sujetu, računaju da ćete biti ‘pravi’ za operaciju ‘brigo moja - pređi na drugoga’.
Takođe, ne znam da li su vam u tom vaspitavanju za posao roditelji spomenuli i još jednu ‘sitnicu’. Onu koja se tiče novca. I toga da na posao odlazimo i radimo ga ne samo da bismo bili s kolegama već i da bismo za njega bili - plaćeni. Tako da je lepo što vas svi hvale kao izuzetnu. Ali, mi svoje poslove ne radimo samo radi ličnog zadovoljstva ili slave i hvale. Dobro je da se njihovo poverenje i oslonac koji nalaze u vama vidi i kroz - platu. Jer, verujem da ćete se složiti sa mnom da onaj ko je u nekoj firmi zadužen za dodatne stvari zbog svog iskustva, tačnosti, preciznosti… zaslužuje i ekstra zaradu. Višu od drugih.
Zato se ne ustežite da vašim odnosima na poslu dodate i temu novca koji će ispratiti vašu sadašnju ‘nezamenjivost’. A ako to - slučajno - bude neki problem za njih? Onda ćete na čistinu isterati kako stvari zaista stoje. I da je njihovo oslanjanje na vas, u stvari, samo fini izraz za to što su ‘grebatori’. A takve vam onda neće biti mnogo teško da ‘oladite’. To su vas tata i mama već naučili kako se radi. Bar se nadam da je tako.