Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 19

Ok!
Broj 25

Moj dom: Slavica Tripunović Dajana

Snovi pod narandžastim baldahinom

Poslednja mis bivše Jugoslavije i popularna pevačica stan u mirnom delu Beograda podredila je najvažnijem muškarcu u svom životu, jednoipogodišnjem sinu Aleksi koji je svakog jutra budi poljupcima

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Miloš Nadaždin

Dok njen jednoipogodišnji sin Aleksa veselo trči i šutira loptu vičući iz sve snage: Gol, gol, poslednja mis bivše Jugoslavije, pevačica Slavica Tripunović Dajana spretno sklanja sve stvari koje mu smetaju i stan od šezdeset kvadrata u mirnom kraju grada pretvara u dečju igraonicu. Odrasla je u velikoj kući na obali Dunava, blizu Vukovara, i dugo je u Beogradu tražila mesto koje bi mogla da nazove domom. Kad je pre dve godine videla stan u prizemlju, s prostranom terasom koja izlazi na dvorište, znala je da je konačno našla kutak o kome je odavno maštala.
- To mi je bilo veoma važno, jer sada Aleksa može slobodno da se igra. Imala sam veoma srećno detinjstvo i želim da bar delić toga priuštim sinu. Dunav je bukvalno bio na desetak metara od naše kuće. Leti nisam izlazila iz vode, iako su i mene i brata roditelji često grdili. Sećam se da smo se jednom mnogo udaljili i da se majka veoma uplašila. Stalno nam je govorila kako je Dunav pun virova, ali mi jednostavno nismo mogli da odolimo. Kaznila nas je najgorom mogućom kaznom: mesec dana nismo smeli da se približimo reci, mada smo obožavali da plivamo.
Kao dete zime je najčešće provodila u Lukavcu pored Tuzle, kod očevih roditelja. Obožavala je dedu Aleksu, a on je specijalno za nju pravio sto i stolice, sanke i najlepšu ljuljašku u selu.
- Mnogo sam volela životinje i kod dede sam imala svoje pače, tele koje sam obožavala, jagnje i jare. Stalno sam pravila neke nestašluke. U Lukavcu su živela moja tri brata od ujaka s kojima sam uvek nešto izmišljala. Mada mi je deda napravio sanke, bilo mi je mnogo zanimljivije da se niz brdo spuštam na drvenim merdevinama. Poređali bismo se sve četvoro na njih i najčešće bismo tu avanturu završili s glavama u snegu. Kući sam se redovno vraćala sva mokra i promrzla. Sećam se da se baka mnogo ljutila i da sam od nje ponekad dobijala i batine, ali me to nije sprečavalo da pravim nestašluke. Iskradala sam se iz kuće čim bi joj popustila pažnja. Bila bih najsrećnija na svetu kad bi i Aleksa mogao da ima takvo detinjstvo. Zato ga često vodim kod mog oca, ali, ipak, on u Borovu ne može da oseti onu čar sela u kojoj sam uživala.
Život devojčice iz Vukovara preko noći je promenila pobeda na poslednjem izboru za mis Jugoslavije. Iako je dotad volela da spava u maminom krevetu, svetla reflektora u Centru Sava i glamur nimalo je nisu uplašili.

Mamina mis
- Činilo mi se kao da sam to celog života radila. Nije bilo

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.