Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 19

Ok!
Broj 25

Sećanja Mike Aleksića

Čuvar dečijih snova

Neumorni lovac na talente, reditelj i pedagog, snimio je svoj prvi film Stvar srca, svestan da su najznačajnije stvari u njegovom životu vezane za dramski studio iz koga su izašli najveći talenti domaćeg glumišta i gde je upoznao svoju drugu suprugu Biljanu

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Marija Ćalić i privatni album

Više od dvadeset godina ponašao se kao i njegovi drugovi koji su stalno tvrdili kako iz svlačionice mogu da ubace loptu u koš, mada nikada u životu nisu igrali košarku. A onda je ubacio trojku sa sredine terena. Miroslav-Mika Aleksić, diplomirani reditelj, najdraži učitelj, pedagog kroz čiji su dramski studio prošli gotovo svi značajniji mladi srpski glumci, konačno je snimio svoj filmski prvenac Stvar srca. Mika je zaista uvek išao za svojim srcem. Prvu ozbiljnu ponudu da režira film dobio je još kao student. Decenijama je odbijao šanse koje su mu se ukazivale jedna za drugom i znanje poklanjao malim ljudima pametnih očiju, tvrdoglavo odbijajući da zarad popularnosti pripadne bilo kom drugom, osim supruzi Biljani. Svoj film je počeo da sanja još kao dete šetajući kroz žitna polja Kosmaja, ali je trebalo da se nadiše mirisa čuburske kaldrme i naguta beogradskog smoga kako bi odbleske stvarnosti konačno preneo na celuloidnu traku.
Mika je deo detinjstva proveo u Koraćici s Rajkom, dedom po ocu. Obožavao je da ide tamo i da se druži s njim, jer je on umeo da priča lepše i nežnije od bilo kog drugog na svetu.
- Bio je zaista neobičan čovek: visok, asketskog lica, lepih i oštrih crta, mršav, nepismen, nosilac Karađođeve zvezde za hrabrost. Naučio me je da volim ljude, prirodu, nebo i zvezde. Nisam još pošao u školu kad me je jednog leta zapitao na šta me podseća veliko polje pšenice zelenkastoplave boje. Dobro se sećam dugačkih ruku kojima mi je pokazivao tu ogromnu njivu na kojoj se talasalo žito i njegovih crnih očiju od kojih sam se pomalo plašio. Pitao me je da li vidim vodu.
Ubeđen da misli na potok u dalekoj šumi, Mika je pokušao da mu objasni kako je on suviše mali, a šuma tako daleko da bi video vodu. Deda ga je odmerio ledenim pogledom, zakačio po glavi svojim koščatim šakama i ponovio pitanje.
- Moj odgovor je bio isti, a njegovo uporno insistiranje izgledalo mi je bezdušno. Iz nemoći sam počeo da plačem. Jedna suza mi se zakotrljala niz trepavice, skupio sam oči i odjednom sam video kako iznad pšenice treperi vazduh. Dan je bio sunčan i sparan, a klasje žita na blagom letnjem povetarcu podsećalo je na more i talase. Trebalo je samo malo modifikovati pogled i shvatiti kako je moguće prizvati neke slike iz poetske realnosti.

Moj deda skida zvezde s neba
Iz godine u godinu su se ređale dedine priče

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.