Sloboda Mićalović i Jelena Jovičić
Lepotice iza rešetaka
Pripremajući se za jednu od najzahtevnijih uloga u životu, obe srpske Roksi Hart iz hita Čikago prošle su kroz pakao: jedna je zbog teške koreografije slomila prst na nozi, dok je druga nekoliko dana pred premijeru ovog spektakularnog mjuzikla ostala bez glasa; ipak, obe priznaju da im je najvažnije to što su im, uprkos dvomesečnom odsustvu iz kuće, njihovi voljeni muškarci ostali verni
Piše: Igor Karanov
Photo: Marija Ćalić
Iščašenje zgloba, ušinuće, fraktura četvrtog prsta na nozi, pucanje vene, istegnuće ligamenata i kidanje mišića pre bi se mogli pripisati svetskom prvenstvu u rvanju nego pripremi popularnog mjuzikla, ali upravo to je bio medicinski dosije proba za svetski hit Čikago, koji je nedavno postavljen na scenu Pozorišta na Terazijama u Beogradu. Reditelj Kokan Mladenović, ipak, nije odgovoran za ovo krvoproliće. Glavne glumice, tumači lika Roksi Hart, neostvarene pevačice i ubice sopstvenog ljubavnika, Jelena Jovičić i Sloboda Mićalović, otkrivaju da je uzrok velikog broja unesrećenih bila loša sreća i neumoljivost koreografkinje svetskog glasa, Slovenke Mojce Horvat. Ona je, zahvaljujući stipendiji, studije džeza, stepa i mjuzikla završila na Brodveju, potpisala četrdesetak koreografija za plesne predstave, šest za filmove, još trista pedeset za televiziju, četrnaest za mjuzikle, osam za opere i kabaree. Četrdeset je osvojilo naslove najboljih na svetu ili u Evropi.
- Nikad mi se nije desilo da me pripreme za predstavu
slome - otkriva Jelena Jovičić. - Mislim da je i ovoga puta krivac neki virus koji me je uhvatio dan pred premijeru. Ali, imao je savršenu priliku: dva meseca smo imali probe po dvanaest sati, bez ijednog slobodnog dana. Malo ko je prošao bez povreda. Slomila sam četvrti prst na nozi, jer me u početku na sceni nisu nosili baletani, već horisti, koji tome nisu preterano vični. Katarini Gojković je pukla vena na butini, a Ivani Knežević mišić. Nekoliko baletana je nagnječilo kičmene pršljenove i ostalo ušinuto, dok su drugi samo uganuli gležnjeve. Nimalo čudno, s obzirom na to da se ova predstava za Brodvej pripremala četiri meseca, a kod nas su, praktično, dve predstave pripremljene za dva. Ipak, mislim da se uspeh komada u velikoj meri mora pripisati upravo koreografkinji Mojci Horvat, koja je genije. Pomogla nam je da iz sebe izvučemo najbolje. Ona je u ličnom odnosu sasvim topla, zabavna i puna razumevanja, ali kad se izađe na scenu, pretvara se u neumoljivog lovca na savršenstvo. Koristi termine kao što su goveđe noge, i slično. Ali, to je pristup koji je doveo do toga da mi posle premijere saopšti kako sam uspela da uradim upravo ono što je od mene očekivala.
Svađa za početak
- Ovo mi je prvi ozbiljan mjuzikl u životu, i
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
