Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
Surovost i pokornost
Moj problem potiče još od puberteta kada mi se ten užasno pokvario zbog čega i danas, s dvadeset sedam godina, hoću da izludim zato što sam rošava. Inače sam lepa i zgodna, pratim modu i trendove, negujem se.
Nema tretmana na kome nisam bila, ali oni mi nisu bitno popravili stanje. Nema trika u šminkanju ili kozmetici koji nisam probala, ali mi je već dosta zgodnih muškaraca koji se izdaleka zalete prema meni, a kako mi priđu bliže, tako skrenu ili zastanu. Najgore je kada se neki okrenu i vrate.
Nemojte mi samo reći da izgled i lepota nisu bitni, da je važno kakvi smo iznutra. Ako imate nešto drugo da mi kažete, to bih volela da čujem.
Svi mi igramo igre svoga života, poštovana čitateljko, onim kartama koje smo dobili. Od koga i zašto - ne zna se, ali je tako. Nekada i nekima su te karte bolje ili gore, jedni dobiju 'flash royal' a drugi 'pet dasaka'. Činjenica je da je slabo ko zadovoljan onim što mu je podeljeno, čak i oni što su dobili najbolje. Ali, iz nekog nejasnog razloga, kukanje na 'loše karte' - ne pomaže.
Poenta je da sa onim što imate igrate najbolje što možete, poštovana Marlena. Pa šta vam bude i kako vam bude.
Takva je to igra.
Bitan faktor
Samohrana sam majka dvoje dece. Sin ima 21 godinu, a kćerka 14. Razvela sam se pre pet godina od supruga alkoholičara, a bili smo u braku 17 mučnih godina, pogotovu su to bile poslednje. Ali moje balkansko, patrijarhalno vaspitanje nije mi dozvoljavalo da muke prekratim pre, a i roditelji nisu bili za to. Otkako s decom živim u nužnom službenom smeštaju, tačnije sobi bez mokrog čvora, mnogo toga sam postigla. Od kuće smo praktično pobegli u SOS organizaciju (Savetovalište protiv nasilja u porodici). Pružili su nam odgovarajuću pomoć i zaštitu, dobro su organizovani. Počeli smo da se oporavljamo od šokova i što se tiče daljeg snalaženja kroz život nije bilo problema jer sam jaka, snalažljiva i uporna. U mom okruženju, privatnom i radnom, vrlo sam cenjena. Pored redovnog posla radila sam i radim dosta toga privatno: bavila sam se prodajom čarapa, kozmetike, čistila stepenice i spremala stanove. Na 'godišnji odmor' već godinama odlazim u selo kod majke da radim od ujutru do uveče. Tako i imamo za hranu i ono osnovno. Deca su mi u suštini dobra i vredelo je toliko raditi, a i želela sam da im obezbedim sve ono što imaju deca u kompletnoj porodici. Kupovala sam stvari na kredit: bicikle, muzičke uređaje, mobilne telefone, relativno pristojnu garderobu, slala ih ponekad na more. Kupovala sam kvalitetnu hranu, nadoknađivala sve što su pretrpeli od oca. Sinu je više pružano jer je bio 'osetljiv'. A ja sam u svemu oskudevala, delimično i kćerka.
Sin je bio vukovac u osnovnoj školi, odličan u Matematičkoj gimnaziji, upisao Elektrotehnički fakultet i ušao na budžet. Sticajem okolnosti izrazio je želju da ode u Ameriku na školovanje i ja sam ga podržala. Pripreme su trajale godinu dana, koštale me 1000 evra i još 2000 su mu dali moja majka i brat, a delom rodbina i prijatelji, prodali smo što smo mogli u selu, jer to je bila polustipendija. Koštalo me je sve to i nerava, trčanja, ali kao što rekoh, bila sam jaka i motivisana i sve sam to podnela. U to vreme sam preko noći zamalo ostala bez posla, ali spasla sam se da ne odem u 'višak'. U isto vreme mi je umro otac, preselila sam se u drugu prostoriju, isto službenu…
Sin je u septembru 2005. otputovao u Ameriku, ali je pre toga malo bio u dilemi da li da ide, i to zbog devojke koja je takođe trebalo da krene, ali nije položila testove. Nakon mesec dana tamo ga je uhvatila kriza i odmah mi je javio da se vraća. Ništa mu se nije dopalo: koledž nije ono što je očekivao, usamljen je, nema prijatelja… Tamo je i radio po nekoliko sati dnevno. Nakupovao je sebi skupih stvarčica. Izdržao jedan semestar, ali nije hteo da uči. Taman sam rešila da se malo psihički odmorim. Nisam ga tamo poslala da se obogati, već da se usavrši, stekne neku diplomu koja će više vredeti, pa da posle bira posao u Evropi ili ovde. Ali, on je znao da uvek može kod mame, da će mama sve oprostiti i razumeti. Mama je 'jaka' i stalno će raditi jer to je njena dužnost. To mi sad i kaže: 'Zašto si rađala decu ako nisi imala dovoljno para?'. Jedino priznajem da nisam bila dovoljno prisna s njima, verovatno zbog ne dostatka vremena. Njemu sam slabo pokazivala ljubav, što je greška, a s kćerkom sam bliskija pošto je mlađa. Verovatno sam grešila.
Kad je došao iz Amerike u januaru ove godine, prebacio se na Prirodnomatematički fakultet. Opet sam pozajmila 20.000 dinara i još to vraćam. Kredit za avionsku kartu mi je tek nedavno istekao. Zato ja ni posle 28 godina staža nemam kako treba cipele, ni tašnu. Kulminacija svega: krijući od mene početkom ove godine pokušava da se upiše na Fakultet dramskih umetnosti, znači ne sprema ispite na PMF-u ili ih sprema slabo. Nije položio nijedan. Nemam ništa protiv onoga što želi da studira, ali ne mogu više da ga finansiram. Povređena sam, pravi me budalom, tako mi je u momentu i rekao. Došli smo u žestok sukob. Podsetio me na njegovog oca koji je inače lenj, nepreduzimljiv, a imao je i druge poroke u braku. Jedino što je sinu išla škola. Osim što ne pije, rekao je da to neće jer je na oca i dalje ogorčen. Isto sam tako trpela i ispunjavala želje bivšeg supruga. Potresla sam se, zdravlje mi je načeto, srce popustilo. Kćerka mi je u pubertetu, treba i njoj da pomognem, da joj kupim pristojnu garderobu, patike, knjige… dobra je, razumna, pomaže mi, ali ima pubertetskih 'bubica'.
Ne znam kako dalje, a i umorna sam. Jedino neću dozvoliti da me 'gazi' ili ponižava, konačno cenim sebe, svoju ličnost, znam da vredim, radim 20 sati dnevno, maltene preko cele godine.
Od nasilnog muža alkoholičara koji vas tiraniše bezmalo dve decenije, još se i nađe utočište. Sigurna kuća da se u nju sklonite pred nasiljem koje se ponavlja. Ali gde da se, zaboga, sakrijete od same sebe? Od onog dela vas koji, želeći najbolje, čini loše i opasne stvari i za sebe, i za svoga sina, i za svoju kćerku? Onda kada niste mogli sami da se odbranite od spoljnjeg zla, pobegli ste u Sigurnu kuću. Ali šta da radite danas kada vi sami pravite problem? Naizgled, naravno, pravi ga vaš sin. Ali je odnos sa njim samo kopija ko zna kog vašeg odnosa po redu gde se vi postavljate kao krpa, a neko bezobrazno Muško - kao vaš izrabljivač.
Slažem se s vama, poštovana čitateljko, da su geni čudo. Još naročito kada ih jedno dobro i promišljeno vaspitanje ne usmeri na pravu stranu … onda su mogućnosti tih (čudesnih) gena da divljaju i zagorčavaju život i sebi i drugima - praktično neiscrpne.
Možda će vas ovaj moj odgovor zbuniti, poštovana Razočarana mama. Najverovatnije vam se neće mnogo ni dopasti. Ali to neće promeniti činjenicu da ste baš vi presudno važni za dosada šnje nestabilno i manipulativno ponašanje svog sina. Vi i vaši stalni pokušaji da kupujete njegovo odobravanje ili poštovanje.
Zato je 'loša vest', u vašem slučaju, poštovana čitateljko, u isto vreme i ona 'dobra'. Jer ako ste vi tako bitan 'lik', onda ste i nezaobilazan faktor rešenja. Vaše teme - kako da kažete 'ne' i onome koga volite i kako da ne dozvoljavate nikome (ali baš nikome) da vas 'gazi' - ne možete zaobići. Nema ni potrebe. Vaša promena stava i odlučnost po tim pitanjima pomoći će svima vama.
A to da je vaš sin 'mnogo loš' - i nije. On je samo školski primer onoga koji je 'našao-pa zašao'. Ne mnogo više od toga.
