Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 19

Ok!
Broj 24

Moje putovanje

Mongolija

Uroš Ignjačević, direktor sajta Na dlanu, u dalekoj azijskoj zemlji upoznao je pre svega samog sebe, bio je svedok emotivne smene šampiona u rvanju, gledao je kako se ovca ubija na Džingis-kanov način, na visoravni, na tri i po hiljade metara nadmorske visine, udisao je najčistiji vazduh i bio gost u stepskoj jurti

Ideja vodilja ovog putovanja bila je potraga za divljinom i otkrivanje avanturističkog duha u nama. Daleko od upeglanih letovali šta i skupih hotela, gde će nam poslužiti doručak u krevetu i turistu u nama razmaziti do granica izdržljivosti. Ideju je ubrzo sustigla i jedna želja. Otisnuti se na putovanje i doživeti vreme koje je moderna civilizacija zaboravila.
Još jedan razlog zašto smo se odlučili da idemo baš sad jeste proslava osam stotina godina od ujedinjenja Mongolije pod velikim Džingis-kanom. Ovaj vođa je pre osam vekova ujedinio raštrkane nomade koji su lutali beskrajnim stepama u potrazi za vodom, hranom i opstankom.
Džingis-kan kao brend Naš put je počeo od Ulan Batora, prestonice Mongolije. Grad je šarmantan, ali oronuo. Preovladava soc-arhitektura. Ima oko milion stanovnika, ali infrastruktura je na nivou grada od deset puta manje ljudi. U centru su prelepi trgovi, pozorišta, a odskora i masivna statua Džingis-kana. Mnogi brendovi nose njegovo ime, od aerodroma do votke i najrazličitijih proizvoda. Kroz Ulan Bator smo samo proleteli, i ne sluteći da nas po samom izlasku čeka ne povratak u divljinu, već i u pretcivilizaciju, ali ne u negativnom kontekstu, već u onom koji je nadmašio naša očekivanja.
Dobrodošlica u jurti Nakon veličanstvenog putovanja kroz nepregledne stepe Mongolije, dok su kraj nas promicali nestvarni pejzaži, kasno u noć stigli smo kod našeg domaćina. Kao što stari običaji nalažu, darivali smo ga plavim svilenim šalom, simbolom dobrih želja i poštovanja. Nomad nas je uveo u jurtu, mongolsku kućicu od goveđe kože. Jurta je sačinjena iz tri dela. Preko puta ulaza nalazi se domaćinov deo, gde je smešten njegov krevet, ispred je sto, kao i neka vrsta peći. Domaćin nas je, kao što to tradicija nalaže, smestio sa svoje desne strene, žene sede sa leve. Kao znak dobrodošlice popili smo crni čaj s mlekom. Na naše veliko iznena đenje, i nenavikle stomake, to je bio samo početak. Iz poštovanja smo morali da popijemo i ajrak, fermentisano konjsko mleko, neverovatno teškog ukusa. Ovo mleko se ne kuva, već se prerađuje na određenoj spoljašnjoj temperaturi i bućka svaki dan u buradima, a služi se u specijalnim srebrnim činijicama. Nakon ajraka pije se votka. Uz sve to gricka se sušeno fermentisano mleko s kockicama šećera.
Probali smo i mongolski ‘dampling’, testo u koje se uvija meso i tako zavijeno kuva. Nakon petnaest minuta je gotovo, služi

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.