Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 19

Ok!
Broj 24

Milan Caci Mihailović

Majstor na sceni i u bitefu

Poznati glumac, akter antologijskih predstava Ateljea 212 i svedok burnih avantura iz pozorišnog života, prvi put se napio u poslastičarnici, suprugu Biljanu je upoznao dok je šetao s gomilom knjiga ispod pazuha, a sinovi Vladislav i Petar su bez mnogo razmišljanja krenuli njegovim stopama

Piše: Boris Jakić
Photo: Jelena Mandić

Osim što likom podseća na slavne posetioce i stanovnike Skadarlije Vladislava Petkovića Disa i Đuru Jakšića, glumac Milan Caci Mihailović, zahvaljujući nežnom umetničkom senzibilitetu, širokom polju interesovanja i uživanju u kafanskom druženju, predstavlja jednog od poslednjih autentičnih čuvara beogradske boemije. Ceo radni vek, trideset i četiri godine, proveo je pod krovom Ateljea 212, kulturne institucije čiji značaj prevazilazi njenu osnovnu delatnost. Učeći od najboljih profesora i teoretičara životne rutine, optimizma, duhovitosti i humanosti, uz čašicu pića, univerzitet bifea Ateljea 212 završio je kao đak generacije. Ljubav prema pozorištu preneo je na sinove Vladislava i Petra, koji, iako diplomirani glumci, najbolje savete dobijaju u očevom kućnom kabinetu.
- Nisam se mešao u njihov izbor. Mlađi Petar nam nije ni rekao da će konkurisati na glumu. Na nagovor devojke koja je želela da se upiše na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, i on se prijavio. Položio je iz prve. Bio sam iznenađen njegovim uspehom, jer je, za razliku od svih drugih koji to čine mesecima, prijemni spremao nekoliko dana. Sinovi i supruga Bilja od mog doma čine mesto zadovoljstva u kome se najbolje opuštam.

Čuvar kućnog budžeta
Odrastao je na beogradskoj kaldrmi. Mama Olga je imala petnaest, a tata Branislav devetnaest godina kad su se venčali u smiraj velike vojne.
- Dok su jedne večeri šetali Žičkom, tata je mami dao jabuku i pitao je hoće li da se uda za njega. Hoću, samo moram da pitam mamu, odgovorila mu je. Nikad pre toga nisu pričali o zajedničkom životu. Ubrzali su korak kako bi što pre stigli do Kikevca, gde je mama živela. Otrčala je u kuću i posle nekoliko minuta se pojavila na prozoru potvrdno klimnuvši glavom. Sutradan, kad su krenuli na venčanje kod jedinog matičara u gradu, na ulici su nahvatali kumove. Usput su sreli i deda Trajka, tatinog oca. Bane, šta radiš ovde?, upitao je zapanjeno. Idem da se ženim, lakonski mu je odgovorio devetnaestogodišnji Branislav. Posle kraćeg boravka u Internacionalnih brigada preselili su se u Silvija Kranjčevića, ulicu koja spaja Lion i Crveni krst.
To što nije krenuo u osnovnu školu nije smetalo kućnoj vladi da ga imenuje za ministra finansija. Kao šestogodišnjak je vodio računa koliko novca dnevno može da se potroši na pijaci.
- Iako sam imao dvojicu starije braće, Borislava i Vladislava, meni je

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.