Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 19

Ok!
Broj 24

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Surovost i pokornost

Živim sama pa je moj stan kao da u njemu nikog nema. Ali, do mene je mladi bračni par, zidovi tanki i sve se čuje. A čuje se, nažalost, kako on nju stalno maltretira i to na sve moguće načine. Stiče se utisak da samo traži razlog da se dere. Njegove neurastenične ispade čuje, hteo ili ne, ceo komšiluk. Ženica je vrlo skromna i dobra, vredna, uredna i marljiva. Sve imaju, ali izgleda da sreće među njima nema - i to je jako tužno. I strašno. Ona je čak mnogo mlađa, prava lepotica. Detence je odnegovano, svima nama u komšiluku je zlatna - samo mužu ne valja. A on je doteran kao iz žurnala. Jednom sam htela da zovem miliciju. Maltretirao ju je, (možda i tukao) zbog neke košulje, a svaki dan se na konopcu vide najvi še njegove košulje. Nije moguće da je problem to što jednom nije sve ispeglala, pa da zbog toga svi slušamo kako je maltretira i svakako naziva. Osim toga, on kući s posla nikada ne dolazi na vreme. Uvek kasno, reklo bi se da samo prespava. I čim uđe u stan, bilo koje vreme da je - odmah se dere na nju. Dete počinje da vrišti, tako da je to pravi pakao samo za slušanje. Žao mi je ženice, ne ume da mu se odupre, samo kaže: 'Pa dobro, uradiću. Pa dobro, evo odmah ću - nisam stigla'. Ništa to ne vredi. Onda joj prebacuje kako nije nizašta jer ne zarađuje, da ide džabe na posao itd. On je uspešan poslovni čovek, ali očigledno je takav bolesnik da mu je porodica teret i uopšte ga ne intresuje. Nikada ne izvodi dete u šetnju, nikome se ne javlja, jedno vrlo čudno stvorenje koje očigledno živi van porodice, neki svoj život. Čitala sam o nekim službama u gradu koje štite od nasilnih muževa, ali sam mislila da se to događa samo u filmovima. Međutim, život ove mlade žene i požrtvovane majke, za njene lepe mlade godine i nije život, već pakao. Ona nema ništa lepo, samo suze i samoću. Neka ovo posluži nekome na korist i pouku, a volela bih i vaše dragoceno mišljenje. Puno pozdrava od baka- Nade sa Zvezdare.

Ove godine se, poštovana baka-Nado, obeležava 150 godina od rođenja jednog čoveka koji je pokrenuo naše razumevanje raznih, u prvi mah nelogičnih i nerazumljivih stvari, koje mi ljudi radimo u svom životu. Njegovo poštovano ime je Sigmund Frojd i on je prvi počeo da objašnjava kako nama i našim životima ne upravljaju samo razum i ono što je za nas najbolje i najzdravije, već često i neke iracionalne sile kojima sebi ili drugima pravimo pakao od života. Onako nekako kao što to radi i taj mladi bračni par u stanu pored vašeg. Kakav to 'đavo' tera tog čoveka da se ponaša kao tiranin i tamničar svoje porodice, kakav pak prisiljava tu ženu da svojom voljom i izborom pokorno prima to nasilje kao svoju (ne)zasluženu sudbinu - to već spada u ono što je svakodnevnom pameću i logikom nemoguće razumeti, zato što pripada nečemu iz oblasti bolesti braka, a razumevanje svake bolesti - pa i ove njihove - zahtevalo bi mnogo naučnih analiza i objašnjenja. Zato vam i ne bih preporučila da se mešate u njihov očigledno uigrani i ustaljeno poremećeni način života. Ono u čemu bih vas svakako podržala jeste da ne budete i dalje njihov prinudni svedok. Sledeći put pozovite
miliciju da zaštitite svoj mir. A njih dvoje, ako toliko vole da žive kao surovi gospodar i bespomoćna ropkinja - neka nastave to da rade negde drugde. Daleko od vas.

Poricanje

Upitanju je moja sestričina koja ima 10 godina. Ona je preterano emotivna i opterećena brigom, prvenstveno za roditelje i mlađeg brata (on je O.K.), a posle i svim ostalim stvarima. U stanju je da oca, koji je odsutan (posao), zove na mobilni najmanje deset puta dnevno, da vidi gde je i šta radi. Pre nekog vremena se bespotrebno potresla, jer su roditelji bili pozvani na proslavu u drugi grad. Srce joj je ubrzano kucalo, pa joj je pedijatar (doduše u penziji), dao neku injekciju i preporučio bensedine koje je nekolio dana pila. Situacija se smirila, sve donedavno, kada se ponovo potresla jer je ujak imao lakšu saobraćajku. Opet je popila bensedin. Želim da naglasim da je to dobra, poslušna i vredna devojčica. Mislim da su do ovoga doveli teški događaji: smrt bake i deke koji su je gajili, promena stambenog prostora i još verovatno mnogo drugih stvari u koje nisam upućena. Ja sam subjektivna i nemam nekog uticaja, ali me brine njena budućnost. Nadam se, Marta, da će vaš savet dobro doći i njenim roditeljima, jer će pismo sigurno pročitati.

Moram nešto da vam priznam, poštovana Tetka. To da će moj savet da pomogne roditeljima vaše sestričine - čisto sumnjam. Savet, naprosto, nema tu moć da pomogne nekome ko ga nije ni tražio. Jer to, obično, znači da taj neko i nema problem ili ne prepoznaje da ga ima. Jer da nije tako, ovo pismo bi mi pisali roditelji devojčice, a ne njena - tetka. Nije retkost da članovi familije kod nekog deteta iz svog 'podmlatka' uočavaju određeni problem u emocijama, ponašanju, razvoju… koji roditelji, nekako neverovatno i neobjašnjivo - nikako da vide. Ili - ako ga i registruju - ne pridaju mu naročiti značaj. Umanjuju ga, otpisuju, poriču. Daju desetogodišnjoj devojčici bensedin i - gotovo. O suštinskom hvatanju u koštac sa - očigledno - ozbiljnim i dugogodišnjim problemom svoje kćerke nema ni govora. Upravo me to ignorisanje i tolerantnost roditelja na muku vaše sestričine, bez nalaženja prave i stručne pomoći (ovde ne mislim na usputna obraćanja pedijatru u penziji) - i učvršćuje u sumnji da će im savet objavljen u novinama mnogo značiti.
Tužno je kada ste svedok kako je neko dete u problemu i muci koji traju godinama i drže ga neprekidno na granici nervnog sloma, a roditelji nastavljaju da žive neki svoj, paralelni život. Imaju hitnija ili važnija posla. A ti, dete? Snađi se samo. Evo ti, popij bensedin. Za godinu dana - dodaj mu i alkohol. Za dve - kupi heroin.

Ne boli, a pomaže

Usrećnom braku sam pet godina i imam dvoje predivne dece. Obrazovana sam i uspešna u svom poslu. Problemi su počeli da se javljaju negde pred kraj prve trudnoće. Naime, s vremena na vreme javljaju mi se neke nelagodne (da ne kažem crne) misli u vezi s mojom decom. Pokušavam da ih anuliram, ali slabo uspevam u tome… u jednom delu mog bića one su ipak prisutne. Postala sam preosetljiva i 'štrecam' se od svega i svačega. Za mene kažu da sam optimista, hrabra, odlučna, vesela i da širim pozitivnu energiju, zbog toga mi je i čudno sve ovo što se dešava. Plašim se da tim mislima ne prizovem 'nešto', ne daj bože! Možda je u pozadini svega strah od smrti koje svako biće oseća. Šta mi savetujete, draga Marta? Da li je ovo ozbiljan problem i ima li spasa mojoj duši?

Zavisi, poštovana čitateljko. I to najviše od toga o čemu se zapravo radi. Grubo govoreći, dve su osnovne mogućnosti. Prva je da vam nije ništa ni posebno, ni više nego što se ponekad sreće kod žena kada postaju majke. Ali, da je to slučaj, vi mi verovatno ne biste ni pisali, tim pre što mi više delujete kao tip 'hrabrice' nego 'kukavice'. Takođe se zna da trudnoća i materinstvo kod nekih žena mogu da 'otkače' neku vrstu prisilnih misli praćenih nelagodnošću, napetošću i strahovima. Ako bi to bilo u pitanju, onda bi vam stručna pomoć dobro došla.
Vaše pismo je isuviše kratko i šturo da bih mogla tačno da procenim koja od ove dve mogućnosti je posredi. Da se ne bih bavila nagađanjem i pogađanjem, moj savet vama je da svakako odete na razgovor kod nekoga ko je stručan za psihičko zdravlje i ko će onda, kroz razgovor i direktan kontakta sa vama, moći da sagleda pravo stanje stvari i da vam da kvalitetan predlog šta vam je dalje najbolje činiti. Uradite tako i 'spasite svoju Dušu'. Videćete i sami - ne boli (bar ne strašno). A pomogne, sasvim sigurno.