Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 18

Ok!
Broj 24

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Sve za rejting

Imam sedamnaest godina i gotovo godinu dana sam se zabavljala s dve godine starijim dečkom. Kako je vreme prolazilo bila sam sve nezadovoljnija tom vezom i zato sam pre mesec dana raskinula s njim. On je to jako teško primio, plakao je, besneo, slao SMS poruke, tražio još jednu šansu. Budući da je i meni bilo teško što ga više nema u mom životu, odlučila sam da mu izađem u susret i da pokušamo ponovo. Ali čim sam mu to rekla, u roku od tri dana je raskinuo on sa mnom. Mi smo iz manjeg mesta, pa pretpostavljam da zbog svog muškog društva, koje bi ga zezalo, nije mogao da podnese 'korpu od klinke'. Bez obzira na opravdanja koja tražim za njega, stvarno sam u šoku s kakvim sam ja to čovekom bila. Da li je on, uopšte, normalan?

Da li je vaš bivši momak normalan? Moguće i da jeste. Ali su mu nezrelost i povređena sujeta, baš kao i opadanje 'rejtinga' u vašem malom mestu - pomrsili konce. One u glavi i u srcu. Ponekad pri raskidu neki ljudi ne pate toliko zbog prestanka same veze koliko zbog toga što su ostavljena strana. Što su im samopouzdanje i zrelost manji, to je potreba za raznim dramama i manipulacijama s njihove strane -veća. Nešto vrlo slično onome što se desilo vama i vašem momku. Na svu sreću, sad već - bivšem.

Ugruvana sujeta

On je moj lekar, profesor, i ima 65 godina. Izuzetan je stručnjak, a i čovek s predivnim kvalitetima. Već tri godine odlazim kod njega na kontrole svaka tri meseca, a ponekad i češće, da mi promeni lek i proveri rezultate. Brine o mom zdravlju i na tome sam mu veoma zahvalna. Ali pre godinu dana sam se zaljubila u njega i punih šest meseci se borila sa svojim osećanjima. Najzad, sakupivši hrabrost, napisala sam mu jedno toplo, iskreno pismo i otvorila svoju dušu, srce i misli. Od 1985. kada sam izašla iz veze koja me je psihički uništila, zarekla sam se da u moj život više neće kročiti nijedan muškarac. Reč sam održala sve do oktobra prošle godine. U početku sam krila svoja osećanja jer nisam znala kako će on da reaguje. U pismu od marta ove godine (prvom i jedinom) nisam pisala o ljubavi. Bilo je lepo i ljudski toplo, s merom i ukusom. Predlagala sam mu da budemo iskreni prijatelji, da nekad (barem jednom u tri meseca) popijemo kafu i malo porazgovaramo, jer imamo indentične poglede na svet, život, probleme. Čim ga je dobio, odmah mi se javio: 'Pismo je jako lepo i toplo, a i vi ste stvarno divni. Pošto ste bili tako iskreni, biću i ja. Znate, već 10 godina sam u vezi s jednom ženom i imam moralne obaveze. Ostaćemo i dalje 'stari znanci'.
Pre tog pisma je bio vrlo ljubazan, govorio mi da sam lepa žena, posmatrao me sa simpatijama i uvek bismo razmenili dve-tri rečenice iz običnog života. O svojim osećanjima (osim u pismu) nikada mu nisam ni reč rekla. Izgubila sam psihički mir, san, ali nisam htela da izgubim i ponos, pa da ga jurim, proganjam, zovem telefonom. Smatram da sam prvi korak napravila ja, i da je red na njega. Ali toga nije bilo. Kada sam u junu otišla na kontrolu (prvu posle pisma), bio je vidno uzdržan i pomalo zvaničan. Mislio je, valjda, da ću ga pitati o nama, ali o pismu nisam progovorila. Promenio mi je terapiju i rekao da mu javim rezultate kako bi video da li se stanje poboljšalo. Posle nekoliko dana sam mu se javila i rekla da su rezultati iz njegove oblasti sjajni, i on se jako obradovao. Još sam dodala da neću doći na sledeću kontrolu zbog ispitivanja na VMA. Insistirao je da mu kažem o čemu se radi. Ispričala sam mu sve detaljno, a on mi je savetovao da idem na operaciju. Tada mi je rekao: 'Meni je važno da su rezultati iz moje oblasti dobri, a za ovo drugo obratite se psihijatru'. Nisam mogla da verujem u to što sam čula. Očekivala sam da će da me uteši, da odagna sumnju dok ne stigne taj kobni rezultat biopsije. Najzad, pošto smo jedno drugom upadali u razgovor (trajao je oko 10 minuta) zahvalila sam mu se na lečenju i rekla da se više nećemo ni videti, ni čuti. On je odgovorio je da ćemo se i videti i čuti kada se vrati sa odmora. Uvek sam prema njemu bila pažljiva, odmerena, kulturna, a i psihički stabilna, sve dok nisam upala u tu krizu. Ali posle našeg razgovora brzo sam se pribrala i dugo razmišljala o svemu.
Kako sada da postupim? Da li da i dalje ostanem u kontaktu s njim (izvrstan je lekar) ili da jednostavno nestanem bez objašnjenja. Otvoreno da porazgovaramo neće želeti, a ja isto ne želim da ga povredim jer nemam moralno pravo. Ne znam da li sam napravila grešku što sam u pismu bila iskrena. A bila sam spremna sve da učinim za njega (čak i stan da prodam kako bi on rešio stambeno pitanje svoje kćerke, ali okolnosti su me sprečile da mu to saopštim). Teško mi je da i dalje idem na kontrole kod njega, jer ga ja doživljavam i kao čoveka do koga mi je veoma stalo i čiji dodir tokom pregleda jedva izdržim. Kako da postupim da bih sačuvala zdravlje i psihički mir? Previše sam emotivna, a to me mnogo košta u životu.

Eh, poštovana čitateljko... Znate kako je govorio Duško Radović? 'Hvala bogu što postoje doktori. Da njih nema, mnoge od nas ne bi imao ko ni da pipne, ni da pita kako smo, ni da nam kaže da se skinemo'. Još kada je doktor posvećen, ljubazan i zainteresovan, pažljivo nas sluša, 'časti' ponekim komplimentom, brine o nama... vrlo je lako zaljubiti se u njega. Naročito vama, čiji su i duša i telo bili na 'totalnom postu' poslednjih 20 godina. Toliko lišavanje vas je samo još dodatno učinilo žednom i željnom muškog društva i pažnje. Zato verujem da je pismo koje ste napisali svom doktoru bilo toplo i ljudsko. On je to prepoznao i zahvalio vam na lep način, ali vas je - moram vam to reći - jednako lepo i odbio. Vrlo ljubazno, ali jeste. Bojim se da je to onaj deo koji vi niste shvatili na pravi način. To kako je on vama govorio o svojoj dugoj vezi i moralnoj obavezi jeste fin ali, verujte mi, nedvosmislen način da vam kaže: 'Hvala, ali ne - hvala'.
U tome kako je odreagovao prema vama ne vidim nikakvu njegovu grešku, baš kao ni u tome što je nakon toga, pri pregledima, bio uzdržaniji i zvaničniji nego pre vašeg pisma. Okolnosti među vama su se promenile u odnosu na dotada šnje i znajući za vaše emocije prema njemu (koje prevazilaze uobičajenu zahvalnost pacijenta prema dobrom lekaru), svako nastavljanje ljubaznosti samo bi moglo da bude znak kako vas ohrabruje kao ženu. Moram reći da se tom svojom suzdržanošću prema vama poneo kao gospodin koji ne želi da u dami budi lažne nade.
Rekla bih da vas je njegovo reagovanje jako pogodilo jer, izgleda, niste predvideli i mogućnost da on prema vama ne oseća isto što i vi prema njemu. Da je uopšte moguće da vam kaže 'Ne'. A kada nekome izražavamo svoje dublje emocije, neophodno je da budemo spremni i na odbijajući odgovor. Izgleda da vi to niste bili. I tako ste sami sebe ubacili u 'nebrano grožđe' iz koga ste upali u veliku povređenost i emotivnu krizu.
Moram da vam kažem, poštovana čitateljko, da to što se vama desilo - nije ništa strašno. Peče i boli, to znam, ali strašno - nije. Naprosto zato što se to dogodilo barem jedanput najvećem broju ljudi na ovome svetu. Ugruva se taština i zadobije poneka modrica, ali - ništa smrtonosno. Samo što se vi suzdžavate od ljubavi i muškaraca po nekoliko decenija, pa vam sve oko toga izgleda strašno ozbiljno. A nije. Ni sebe ni zaljubljenost ne treba shvatati baš tako tragično i dramatično. Bilo - pa prošlo.
Ako se i nadalje budete osećali neprijatno pri kontrolama kod svog doktora - promenite ga. I to je u redu. Možda nije loše da za sledećeg lekara izaberete - ženu. I - svakako - ne čekajte narednih dvadeset godina da se ponovo zaljubite.