Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 18

Ok!
Broj 24

Kuhinja Tanje Mandić-Rigonat

Erotska šifra nije u tanjiru

Rediteljka, čija je postavka komada Fernanda Arabala Carta de amor na ovogodišnjem Bitefu probudila veliko interesovanje, odvela je slavnog španskog pisca na večeru kod Dobrile Stojnić, glumice iz predstave, a potom ga jedva sprečila da se prejede kajmaka

Piše: Igor Karanov
Photo: Marija Ćalić

Ljudi kojima sam kuvala svašta su doživeli - priznaje Tanja Mandić-Rigonat, pozori šna rediteljka čiju je predstavu Ljubavno pismo kao kinesko mučenje, u kojoj igraju Dobrila Stojnić i Aleksa Bartol, na ovogodišnjem Bitefu sam autor originalnog teksta Carta de amor, španski pesnik i pisac Fernando Arabal, proglasio najboljim od četrdeset različitih izvođenja na svetu.
- To je zbog toga što nikad sebe nisam terala da budem savršena baš u svim ženskim disciplinama, a dokazivanje za šporetom nije mi bilo među deset najvažnijih stvari u životu. Osim toga, nisam pristalica teorije da put do muškog srca vodi preko stomaka. A ako bi se morao izdvojiti neki deo pokućstva, to bi pre bio krevet nego šporet. Mislim da šifra erotike baš i nije u tanjiru. Mada, to je stvar raspoloženja i nadahnuća.
Izuzev Arabalove laskave kritike njene predstave, Tanja ima još jedan razlog za široki osmeh koji joj se ovih dana ne skida s lica: nasuprot većini ljudi kojima sivi kišni dani kvare raspoloženje, za nju je jesen godišnje doba koje je vraća u detinjstvo.
- Utiče na mene bojama i mirisima. Vraća me u bezbrižno vreme kad sam živela s mamom i tatom, uz bake i tetke, a oko mene su sve vreme plesale knedle sa šljivama, palačinke i razni kolači koje nisam ja spremala, jer sam znala da napravim samo tortu od blata. A čak se i njom nisam preterano bavila, više sam volela da vozim bicikl i penjem se po drveću. Nisam bila od onih devojčica koje se motaju po kuhinji, to mi je bio krajnje nezanimljiv prostor, možda najdosadniji u kući. Rođena sam u Beogradu, ali su moji roditelji bili profesori i dobili su službu u Sutjesci, banatskom selu nadomak Zrenjanina, pa sam tamo odrasla. Pola stanovnika tog sela činili su Rumuni i uživala sam da ih gledam u njihovim tradicionalnim nošnjama, posebno muškarce u suknjama, s keceljom napred i pozadi. I svaki put kad dođe jesen pomislim na veliki đeram, moj mali crveni bicikl, kartonsku kutiju s tek izleglim pilićima pored velikog šporeta i miris skuvanog mleka.
Međutim, osećaj potpune zaštićenosti, kao ni miris savršenih vanilica, nije mogao da traje večno.
- Rano sam ostala bez mame, još dok sam bila na fakultetu, pa smo tata i ja morali ubrzano da savladamo azbuku kulinarstva kako bismo preživeli. Situacija je tim bila teža što ja nikad nisam učena u kuhinji, nikad nisam lizala varjače, pomagala da se razvuče testo ili seckala

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.