Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 18

Ok!
Broj 24

Moj dom: Biserka Cvejić

Arije iz salona optimizma

Slavna operska diva, jedan od najcenjenijih svetskih mecosoprana, u svojoj kući na Topčiderskom brdu čuva uspomene na preminulog supruga Duška, a društvo joj najčešće prave učenici kojima otkriva tajne pevanja i nedopustivog planetarnog uspeha

Piše: Boris Jakić
Photo: Vukica Mikača

Uspokoju Topčiderskog brda, u Puškinovoj ulici, gde stasiti drvoredi lipa ne dozvoljavaju da svetiljke obasjaju trotoare, a automobili prolaze ređe od pešaka, živi slavna operska diva Biserka Cvejić. Kuća, građena savesno i temeljno kao što se to činilo tridesetih godina prošlog veka, zahvaljujući predmetima, fotografijama i slikama, čuva delić istorije starog Beograda. Dok se priseća kako je svojim mecosopranom dizala na noge Metropoliten i dve decenije bila zvezda Bečke opere, osamdesettrogodišnja pevačica barata datumima i imenima kao mladi istoričar, što govori o izuzetnoj mentalnoj i fizičkoj vitalnosti. Eliksir mladosti pronašla je u svakodnevnom radu s učenicima kojima drži časove u svom salonu.
- Kuću smo kupili 1975. od Miše Stanojevića. Njegov otac Đorđe bio je rođak Nikole Tesle i domaćin slavnom naučniku prilikom njegove jedine posete Beogradu, dok mu je mama bila dvorska dama kraljice Natalije. Njegova supruga Zlata je bila divna žena, spremna da pomogne svakome. Bili su pacijenti mog supruga Duška, poznatog otorinolaringologa. Sprijateljili su se i oni su ga pozvali kod njih na kafu. Čim je ugledao kuću, Duško je pomislio: Ovo je dom o kome mašta moja Bisa. Pošto nisu imali potomke u Beogradu, jedan sin im je živeo u Argentini, a drugi je poginuo u ratu, Stanojevići su odlučili da nam prodaju kuću pod uslovom da oni do smrti žive u donjem delu. Tako je i bilo.
Kuća je mali muzej posvećen muzici i Dušku, preminulom pre šest godina. Pola veka su proveli u skladnom braku koji je služio kao primer drugima.
- Bio je izuzetna ličnost, dobar, obrazovan, pametan. Imala sam sreću što sam život provela s takvim čovekom. Pored njega sam se osećala kao Pepeljuga. Kad je pre šest godina preminuo, život mi je naglo osiromašio. Tvrdim da ništa ne bih postigla bez njegove podrške. U svako doba dana ili noći bio je uz mene, uvek sam mogla da se oslonim na njega.

Slepi putnik u vozu sreće
U rodnoj Dalmaciji je živela do druge godine, kad se s porodicom preselila u Belgiju. Otac Stipe, mornar po profesiji i karakteru, morao je da se zaposli u rudniku. Talase i bonacu, jugo i buru, zamenio je krampom i uljanom lampom. Spustio se tri stotne metara ispod zemlje kako bi svojoj porodici obezbedio egzistenciju.
- Živeli smo u Liježu, valonskom delu Belgije u kome se govori francuski. Tata je poginuo u rudarskoj nesreći 1942. godine. Metan je izazvao eksploziju u kojoj je nastradalo mnogo radnika. Dok

… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.