Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 18

Ok!
Broj 24

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Kanal za ozdravljenje

Već deset godina sam udata. I sve to vreme, s malim pauzama, naš brak je dosta loš uglavnom zbog teške i prgave naravi moga muža. Koliko puta sam, kada je u mirnoj fazi, pokušavala da ga nagovorim da krenemo na bračnu terapiju, da nam pomognu, ali on neće ni da čuje. Šta mi vredi što živim u Beogradu gde nam je takva pomoć dostupna kada onaj ko pravi probleme neće da se leči? Već sam prilično očajna i ne znam kako da pomognem sebi. Samo znam kako i dalje želim da se borim za naš brak, jer volim muža i ne želim razvod, a tu je i troje zlatne dečice. Kako da pomognem svima nama, pa i njemu?

To je, nažalost, česta pojava, poštovana čitateljko. Da baš oni kojima su pomoć i lečenje najviše potrebni - neće za njih ni da čuju. I time ostale članove porodice - koji bi, kao i vi želeli da poprave stvari - dovedu praktično u 'ćorsokak' poziciju. Ne možete ništa. Ali!
Na svu sreću, nije baš sasvim tako nepopravljivo. Postoji i pomoćni izlaz. A on se zove - neka na lečenje krene onaj ko hoće, može, ima svest o problemu, snažnu volju da pomogne i sebi i porodici. Rečju - vi.
'Pobogu' reći će neko, pa zar zdravi da idu da se leče, umesto onih koji su bolesni, a to - neće? Da. Baš tako. Kao što i inače u životu po lek često ne ide onaj ko je bolestan (zato i ne može) već onaj ko - baš zato što je u boljem stanju to - može. Upravo zato što ste vi, poštovana čitateljko, 'zdraviji' deo vašeg 'bolesnog' braka, kroz vas ozdravljenje i može da poteče. Za sve vas. Pa i za njega, vašeg (tako) teškog, a - očigledno - i tako voljenog muža.

Izdajničko telo

Lepo je i krasno sve to što se priča i što se donose zakoni protiv nasilja, govora mržnje i sličnih stvari. Ali šta da radimo mi, da li suviše fini ili suviše naivni, koje povređuju razne vrste fizičkih, a još više psihičkih grubijana. I taman kada se otkačimo jedne vrste agresivaca ili zlostavljača, naletimo na nekog drugog. Ili da zlo bude veće, najčešće taj novi bude u početku fin i pristojan, da bi se, čim vidi da vam se sviđa, pretvorio u novog bahatog grubijana. Imate li neki savet i za nas takve, koji ne pripadamo toj agresivnoj gomili?

Za sport - ne marim. Uvek mi je bilo beskrajno dosadno, poštovana čitateljko, da gledam gomile raspomamljenih igrača kako jure za jednom loptom. Ali kao nekome ko se interesuje za ljude i ono što oni rade sebi i drugima, i dandanas mi je zanimljivo kakve to igre igraju i kako u tim životnim utakmicama neko trči u napadu, neko u odbrani, neko stalno namešta drugom da zada gol, četvrti savršeno puca penale (a za druge stvari je neupotrebljiv), jedan koji nikada nigde ne ide jer stalno čuva neka vrata... I da, naravno. Lopta. Ona koju drugi šutiraju, udaraju, otimaju... Šta je to što nekoga čini potencijalnom metom za 'šutiranje'? Zašto se to nekim ljudima stalno događa? I zašto se to nekima ne događa - nikada? Zašto češće ženama nego muškarcima, više deci i starima nego onima u punoj snazi? Šta je to što u tom sportu zvanom 'život i odnosi između ljudi' neke čini ranjivijim i pogodnijim da postanu nečije 'žrtve'? I kako ih, uopšte, ti grubijani prepoznaju kao takve? Kakav to 'signal' odašilju a po kome ih ovi prepoznaju? I gde se sve to, zaboga, napravi i nauči? Kako se ta podela na žrtve i grubijane dogodi? I kada? Šta to određuje ko će od dece koja su danas rođena već za neku godinu postati tiranin, a ko njegov rob?
Postoje cele nauke koje traže odgovore na ovakva i slična pitanja. Zna se da lopov u mračnoj ulici neće krenuti na svakog ko naiđe. Niti će silovatelj napasti bilo koju devojku. Da bi neko bio 'odabran' potrebno je da ima 'ono nešto' što ga čini drugačijim od onih koji će umreti braneći se. A kako napadači to mogu da znaju kada ne poznaju potencijalne žrtve, kada s njima nisu ni razgovarali, nemaju podatke o njihovim prethodnim životnim istorijama? 'Čitaju' oni onu priču koju o svakome od nas nepogre šivo priča i odaje naše - telo. U njegovom držanju, pokretima, načinu na koji hodamo zapisana su i sva pređašnja nasilja koja smo doživeli, strahovi koje smo pohranili u tom istom telu, baš kao i to da li smo bili voljeni kao mali i da li smo imali mamu i tatu koji su hteli i umeli da nas zaštite. Ili su, možda, i oni bili 'mnogo fini' i pravili se da ne vide kada nas neko maltretira jer nisu imali petlje da se izbore za nas. Možda smo živeli u tučama i svađama u svojoj kući pa smo danas toliko ranjeni i ranjivi da nas to čini savršenom lopticom za nečiji besni 'šut'. Ili... Grubijana je oduvek bilo, poštovana čitateljko. Sva je prilika da će ih i dalje biti. Ali ono što vama možda može da pomogne jeste da prona đete šta to u vašem životu i ponašanju i danas od vas pravi tako redovnu i pogodnu metu za njih.

Uteha, a ne problem

Ne mogu reći da sam očajna, jer to nije prava reč za ovo što osećam. Šezdeset mi je godina, muž i kćerka su oduvek moja divna porodica, uvek su umeli da me na pravi način podrže i ohrabre kad god bih u teškim situacijama bila nesigurna. Ali ovo sada prevazilazi i moje i njihove moći. Starija kćerka moje rođene sestre je vrlo, vrlo teško bolesna. To dete (kažem dete, a ona je divna mlada žena od četrdeset i tri), anđeo, a ne ljudsko biće, i da tako strašno pati. Da se takva strašna kob nadvije nad nju, bez ikakve izvesnosti da li će pobediti tako strašnu bolest (kancer, đavo da ga nosi). Najviše me boli i pogađa kada gledam njene patnje i kroz šta prolazi: izgubila je svoju divnu bujnu kosu, smršala. Plačem dan i noć već tri meseca, ne mogu da se priberem, pogotovu kad vidim muke moje sestre koja se u senku pretvorila. Ja sam se i ranije, ma otkad znam za sebe, užasno plašila smrti ali nikada, čini mi se, ovoliko i ovako kao sada. Kada gledam nju i vidim njen strah da će umreti, ja prosto živa nisam. Idem i u crkvu, molim se Bogu za nju i njeno izlečenje, ali mi ni to ne daje utehu. Ne znam više šta da radim sa sobom, moji ukućani se mnogo sekiraju za mene, već se i ljute, grde me da se trgnem jer sam i ja mnogo propala ovih meseci. Gde da se okrenem i nađem izlaz iz kruga u kome se vrtim, ako izlaz uopšte postoji?

Kada smo snažno preplavljeni emocijama iz kojih ne uspevamo da se 'iskobeljamo' - kao što je to vaš slučaj - onda može biti korisno da se 'otreznimo' i vratimo razumu podsećajući se na neke osnovne činjenice. Najpre, ne bolujete vi - nego ona. Zatim, u celom događanju najugroženija osoba niste vi, već -vaša sestričina. I najzad, onaj ko bi u ovoj situaciji trebalo da dobije od drugih najvi še pomoći, utehe i hrabrenja - (ponovo) niste vi. Razumem da ste tužni i zabrinuti i za sestru i njenu kćerku, da su vam se vratili svi vaši strahovi od bolesti i smrti koji su vas i ranije mučili. Ali tolikim svojim 'padanjem u nesvest' od tuge samo sa one koja je u pravoj opasnosti skrećete pažnju na sebe koji ste - ipak - živi i zdravi. Time samo celu situaciju iskrivljujete do apsurda gde će možda vaša teško bolesna sestričina i njena majka morati da teše i hrabre vas, umesto vi njih. Svojim 'zapomaganjem' ne pomažete nikome. Sebi pogotovu.
Zato, tugujte kod svoje kuće. A kad im idete u posetu, onda ih ne oplakujte žive. To je poslednje što je vašoj sestričini potrebno dok pokušava da se izbori sa tako jakim neprijateljem. Sada posao vas, kao njihove sestre i tetke, nije da im pokažete kako ste osetljivi i nežni, već da ih hrabrite kako će uspeti. Ne naričite i ne lelečite. U ovakvim situacijama, koliko god vam bilo teško i strašno, naprosto niste vi u prvom planu. To dalje znači da ćete se smiriti i 'srediti', barem toliko da im svima ne budete dodatni ili još veći problem. A kako se to radi, smislićete već i sami. Sa svojih šezdeset godina imate sasvim dovoljno znanja i pameti da se setite kako se to radi. A ako baš nikako ne možete da pomognete sebi, niti uz pomoć muža i kćerke, onda potražite pomoć doktora. Samo bez velike drame.