Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 18

Ok!
Broj 24

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Žena-dete

Do 23. godine sam bila bez ikakvih problema. Onda počinje rat i moja porodica i ja preživljavamo velike psihičke šokove. Posle toga mi umire majka, njenu smrt sam jako teško podnela. Potom odlazim za Crnu Goru da radim i da se sama snalazim. Tada nastaju moje patnje jer na to nisam navikla. Posle smrti majke, čak i sada, 10 godina kasnije, osećam prazninu koju niko ne može ispuniti. U Crnoj Gori upoznam momka s kojima sam bila 4 godine. U vezi nikako nisam mogla da se opustim, stalno sam bila u grču plašeći se da ću ga izgubiti. Bila sam ljubomorna, jeste da me je varao jedan period, ali ja sam uvek strahovala. Posle njega upoznam momka koga sam najviše volela. I on je mene, ali i s njim sam doživljavala iste strahove. Zajedno smo živeli godinu dana. Ostavio me je rekavši kako sama moram da uvidim svoje greške da bih se promenila. Posle njega nisam uspostavila pravu vezu 4 godine. Sad mi je 38. i nisam se udala. To me najviše boli i užasno se plašim samoće. Sve veze koje počnem brzo se prekinu jer sam pod pritiskom. Biološki sat mi otkucava. Ne znam kako sebi da pomognem. Povremeno gubim volju za životom. Želim muža i dete, a nikako da dođem do toga. Često, kada mi nešto nije po volji, jako impulsivno reagujem i budem gruba prema muškarcima. Dosadilo mi je više da menjam stanove i da nemam svoj kutak sreće. Posle majčine smrti umro mi je i otac, tako da imam samo sestru koja je u braku i ima dvoje dece. Ja sam dobila komplekse što nisam udata, toga se i stidim. Često sam loše raspoložena. Nadam se da ćete mi ukazati kako da se izborim za svoju sreću jer ponekad mislim da je nikada neću imati.

Nažalost, poštovana čitateljko, za svoju nezadovoljavajuću sudbinu, strahove od ostavljanja i samoće, najverovatnije možete da zahvalite onoj koju ste najviše voleli. Svojoj majci. Upravo zbog toga što je dozvolila da i kao odrasla ostanete previše vezani za nju, što vas odmalena nije osposobljavala da se oslanjate na sebe, da budete nezavisni, da ne besnite na druge kada vam nešto nije po volji. Ona je obavila jedan deo svog materinskog posla - mnogo vas je volela. Ali onaj drugi, jednako važan - da vam pomogne da prevaziđete svoje dečje strahove od razdvajanja - to nije. Zato je, sa njenom smrću, za vas započeo mračan deo života. Morali ste bez nje sve ono što moraju i drugi ljudi, a emotivno ste bili na nivou devojčice kojoj je potrebna mama da je štiti. Zato i u ovim godinama imate problem kada neku emotivnu vezu s muškarcem želite da produbite u nešto trajno i lepo. U telu odrasle žene i dalje dominiraju emocije deteta koje je puno strahova, lako gubi volju za životom kada mu sve ne ide glatko i dobija napade besa kada nije po njegovom.
Zato mi se čini da za vas nema pravog puta do li onog da i dalje nastavite emocionalno da sazrevate. Da se borite sa svojim dečjim očekivanjima da će vas neko (naročito muškarci) tetošiti kao što je to nekada činila vaša majka. Da gledate druge, koji su vaših godina, kako se to oni ponašaju i reaguju, kako se osećaju. I da - učite od njih. Da probate da ih 'stignete' u svemu onom u čemu ste zakasnili u sazrevanju za svojom generacijom.
Bez toga, teško da će neki, iole normalan muškarac hteti da se oženi devojčicom od trideset osam godina.

Ubitačno zataškavanje

Imam 23 godine, pre nekoliko dana sam diplomirala. Uzorna sam devojka. Ne drogiram se, nisam u lošem društvu, ne pijem. Rečju - uspela sam da se na neki način sačuvam od loših stvari. Kao devojčica s dvanaest godina doživela sam strašnu traumu. I dan-danas mi se čini
kao da su ostale posledice od toga. Moj rođeni otac me je jedne večeri uhvatio za ruku, odvukao u sobu i zahtevao da mu radim razne grozne intimne stvari. Rekao mi je kako želi da me nauči. Čemu?!! Jedva sam umakla. Nadalje se to pretvorilo u pravu noćnu moru. Ja sam spavala u svom krevetu, a on je zavlačio ruke i dodirivao me gde ne treba. Svaki put kada bih se probudila on bi otrčao iz sobe. Sve se to ponavljalo, kao i još mnoge druge stvari. Zaista ne mogu da prepričam detalje jer mi je od toga muka. Do pravog seksualnog odnosa nije došlo, ali je to za mene ipak teška trauma. To stanje je trajalo dobra dva-tri meseca dok nisam rekla majci koja mi je u prvom momentu poverovala. Njena intervencija se svela na to da ga iskritikuje, i on je zaista prestao to da radi. Od tada sam ga zamrzela. Zauvek. Sve je to samo bilo zataškano. Kasnije je imao običaj kada za vikend dođem kući (srednju školu i fakultet sam završila u Beogradu), da masturbira ispred mene dok kao navodno gleda televizor zavlačeći ruke ispod svog ćebeta. Naravno da sam burno reagovala na sve to. Tada bih obično završila u sobi plačući, majka bi ga opomenula i time bi krug opet bio zatvoren. Živim u malom mestu a moja porodica važi za jednu od poštenih i čestitih, naravno. Sve ove godine ja sam trpela i ćutala. Ne mogu više! Već godinu dana sam kod kuće jer sam dobila za poslenje. Radim kao nastavnik i rad sa decom me ispunjava. Živim sa roditeljima u istom stanu. Priča se nije drastično nastavila, osim što otac voli da gleda porno filmove, a ponekad masturbira, navodno ne vidi da sam tu. Mislite li da on to nesvesno radi? Naravno da pobesnim. Još uvek kada legnem u svoj krevet kao da čujem njegove korake ka vratima... kao da će se opet desiti... i ugušim se u suzama. S jedne strane je bunt prema njima zbog svega toga. S druge strane, oni su moji roditelji, iškolovali su me i moram da im oprostim. Ne želim da živim sa njima i mislim da ću otići. A opet ako odem, moraću da plaćam stan, neću imati za kurs jezika koji mi je neophodan kako bih nastavila školovanje u inostranstvu. Tako bih volela da odem odavde, da zaboravim sve to, da znam da su oni sretni, ali da ih ne viđam često. Izigravamo srećnu porodicu, a mi to nismo. Da bi sve funkcionisalo, ja moram da zaboravim, ali ne mogu. Stalno se svađam s njima nabijajući im ono iz prošlosti na nos. I tako nastaje konflikt u meni. Imam brata koga obožavam i koji nema pojma o tome. Neću mu ni reći, to bi ga ubilo. Mislite li kako treba da zaboravim? Šta se to dogodi u mozgu neke osobe da skrene i povredi rođeno dete? Svi znaju da je moj otac dobar čovek. Mene smatraju razmaženom i bezobraznom, a kako mi je u duši to niko ne zna. Šta da uradim da pomognem sebi?

Žao mi je što ste prošli i još uvek prolazite kroz tako strašno iskustvo kao što je incest. Vaš slučaj to zaista i jeste, bez obzira na to što nije došlo do kompletnih seksualnih odnosa. Jer, incest je i samo kreiranje atmosfere i situacija u kojima ste u svojoj porodici izloženi rečima, prizorima, uzdasima... nečemu što vi ne želite, a tiče se seksualnosti. Žao mi je i što se vaša porodica nije postavila drugačije u celoj toj situaciji koja traje već jedanaest godina. Žao mi je zbog toga, kažem, ali nisam iznenađena. Jer incest u porodici gotovo po pravilu na različite načine uključuje sve njene članove. Neki ništa ne vide, ne čuju i ne razumeju, drugi ne veruju, ili kazne žrtvu... i sve to uronjeno u ignorisanje i 'pravljenje blesavim'... Kao da se ništa nije ni dogodilo. Zbog toga se smatra da incesta u porodici ne bi ni moglo da bude da svi njeni članovi nisu u određenoj, odgovarajućoj ulozi. I da ne postoji taj famozni 'zakon ćutanja'.
Zbog svih ovih osobina incest je bolest cele porodice. I to najteža. Zato su njegove posledice, pogotovu za žrtvu - doživotne i teške. Naročito ako se ne leče istrajno i sistematski. Pomozite sebi na taj, pravi način, da ne biste zauvek ostali zarobljenik svojih trauma, strahova i kivnosti. Takvu pomoć zaslužuje svako ko se nađe u situaciji sličnoj vašoj, to je bez dileme. A neko tako mlad i hrabar kao što ste vi - pogotovu.