Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 18

Ok!
Broj 23

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Na razmeđi

Zaista sam samoj sebi stvorila problem, ne znam ni kako ni zašto, a najgore je što ne znam kako iz njega da se izvučem. Uskoro ću napuniti 24 godine, studiram sa odličnim uspehom fakultet koji jeste težak, ali ga ja volim. Ovo sa odličnim uspehom je, nažalost, bilo nekad. Od pre godinu dana, otkako sam apsolvirala, nisam dala nijedan od svega četiri preostala ispita. Prvo sam mislila da će se to srediti samo od sebe, da sam se premorila, pa ću nastaviti istim tempom kada se odmorim mesec-dva. Međutim, sve je gore. Koncentracija mi je postala katastrofa, toliko me već hvata panika da više ništa i ne uspevam da zapamtim. Celo leto nisam išla nigde na odmor kako bih spremala ispite, ali, evo septembar je, a ja nisam spremila ništa, propašće mi i ovaj rok. Već gubim nadu da ću ikada diplomirati i sve sam više obeshrabrena. Ima li spasa za mene?

Čak i načisto glupi i beskorisni postupci u našem životu imaju, ispod te svoje 'loše' maske, neki smisao, poštovana čitateljko. Pokušavaju da nam skrenu pažnju na neku stranu naše ličnosti koje mi nismo - ili ne želimo da budemo - svesni. Tako i u ovom vašem pismu čitam da ste preokupirani onim svojim delom koji želi da diplomira. Ali ste ljuti na onu stranu sebe koja je, od pre godinu dana, iz nekog svog razloga - počela da pruža snažan otpor tom vašem planu. Očigledno je taj deo vas - onaj koji neće - mnogo jak. Čim već godinu dana, uz sav napor, niste uspeli da ga savladate. Izgleda da prisila nije ono na šta će ovaj deo vas posustati. Zato, umesto borbe krenite s lepim pristupom. Pustite tu vašu stranu da vam kaže šta je to zbog čega neće, ne može ili ne sme da vas pusti da diplomirate. Možda vam ovo u prvi mah zvuči šašavo, ali je istina da je diplomiranje definitivna granica nakon koje se iz jednog zaštićenog sveta ulazi u svet odraslih. Koji je, sam po sebi, često surov i zastrašujući sa svim zahtevima i obavezama kojima moramo da odgovorimo. Zato se, ponekad, može učiniti kao 'spasonosno' rešenje - zadržati sebe pre granice. U - ipak - slatkom studentskom životu.
Bez obzira na to da li je ovo i vaš slučaj ili je možda posredi neki drugi razlog kojeg vi niste svesni, verujem da
vam je korisno pitanje 'šta je za mene dobro u ovome što mi je loše'? Ono svakako neće diplomirati umesto vas, ali vam može pomoći u onome što je najteže. Da se 'odglavite' iz stanja u kome ste se 'zacementirali', da vam pomogne da napravite taj prvi korak. Onaj kojim počinje svaki, pa i put od hiljadu milja.

Ko se ženi

Kada biste mogli da mi date neki savet, da mi pomognete da spasem svog sina (26 godina), porodicu i sve nas u kući. Radi se o devojci (da je tako nazovem) s kojom je rešio da se ženi, za kojom je skroz poludeo, a mala je, blago rečeno, vrlo sumnjiva. Devetnaest godina, nikakav đak, pala iz dva predmeta na popravni, pitanje i da li će završiti taj razred neke slabe srednje škole. Ali zato dekolte, minić, šminka, napućena usta. Kakvu je devojku pre nje imao moj sin, to je bio stvarno kvalitet: skromna, smirena, vredna, dobra na poslu, lepa, ljubazna. Dve godine su se zabavljali i svi smo verovali da će se uzeti jer je bila ozbiljna veza, ali je moj sin počeo da vrda i viđa druge pa ga je ostavila. Posle je našao ovu, tek su nekoliko meseci zajedno, a ona je već više u mojoj nego u svojoj kući. Ponaša se komotno, često je mrzovoljna i nabusita, po ceo dan se šminka, ja joj nameštam krevet i perem sudove iza nje. Sin je, već sam vam to rekla, načisto poludeo za njom, hoće da se ženi, ne da ni da pisnem protiv nje. Ni u mužu nemam podršku. Kaže: 'Pusti decu neka se uzmu ako se vole, a i ona je mlada, naučiće, polako, šta se sekiraš?' Starija kćerka gleda svoj život i nemam nikoga da mi pomogne da se on otkači od nje. Zar to da bude majka mojim unučićima? Moj sin radi, ali nema toliku platu da bi mogao da ih izdržava negde u podstanarima, tako da ako se venčaju,
nema druge - ostaće ta zauvek u mojoj kući da je gledam onako utegnutu, kao one s 'Pinka'. Šta da radim, kako da ga odvojim od nje? Nisam ja nikakva nadžak-baba niti od onih posesivnih majki, stvarno mi se sviđala ona prošla devojka, ali eto, on hoće ovu. Ne znam šta ga je spopalo, kao da nije moje dete, ja ga tako nisam vaspitavala a evo, hoće kuća da mi se pretvori u 'Grand paradu'.

Nisam sasvim shvatila, poštovana čitateljko, u šta ste tačno razočarani. U izbor svog sina, pretpostavljam, i u to kakav je on 'ispao' kao odrastao. Da ga dalje 'spasavate' od njega samog - bojim se da nema smisla. Kasno je. Šta ste uradili do sada po pitanju njegovog vaspitanja - uradili ste. To vam je kao onaj student što je došao na ispit da se vidi šta je i kako savladao. Nema tada 'samo još ovo, bio sam bolestan'. Šta je - tu je. On ima (već!) dvadeset i šest godina.
Mada, s druge strane, ne vidim baš ni razlog tolikom vašem razočaranju. Momak bira devojku koja se dopada njemu, a ne njegovoj mami? Čudna mi čuda! Ne bi, zaista, ni valjalo da je obrnuto. A kakvi će vam biti unučići ako se oženi njome? Biće - odlični. To je priroda tako uredila da muškarci za majku svoje dece žele mladu i lepu. To povećava šansu da će im i deca biti lepa i da će imati 'dobre gene'. Jer lepota je, kako kažu biolozi, obično spoljašnji pokazatelj dobrog zdravlja. U tom smislu izbor vašeg sina nikako nije glup. Izabrao je mladu i poželjnu, i to je problem? Ne biste, valjda, bili srećniji da je izabrao staru i ružnu?
One osobine koje svekrva voli kod snahe nisu - očigledno - one iste koje i muškarci vole kod žena. Pomirite se s time da se njome nećete ženiti vi, nego on. Pa onda neka on i bude taj koji će da razmišlja o svojoj budućoj ženi i porodici.
I da, to me podseti. Njih dvoje će se najbolje upoznati i sazreti ako ne budu živeli pod vašim krovom i nadzorom. A to što mu je mala plata? Pa plata vam je uvek mala, pogotovu na početku braka. Pa šta onda s tim da se radi? Pa, da se radi. Onda se, je l’ i - zaradi.

Zavet a ne papir

NNa velikim sam mukama. Već tri godine sam s momkom koga jako volim, a po svemu sudeći i on mene. Međutim, uprkos tome što više od dve godine živimo zajedno i što sam mu dala vremena da vidi da li je to sa mnom ono pravo, on i dalje ne želi da se venčamo jer, kako kaže, dobro nam je i ovako i ne vidi šta bi 'tamo neki papir' mogao da poboljša. Meni su porodica, deca i brak jako važni i sve češće razmi šljam da ga možda i ostavim zbog njegovog insistiranja da je to 'samo papir'.

Papir? Kakav papir? O čemu pričamo? O papiru? Baš sam zbunjena. Mislila sam da pričamo o Ljubavi i razmeni naših Zaveta da će nam ona i porodica koja će nastati iz nje biti najvažnija na svetu. Da ćemo najveći deo svoje Duše i Života posvetiti jedno drugom i našem zajedništvu. Da nećemo zbrisati jedno od drugog čim se prvi put posvađamo, razbolimo, osiromašimo. Kada Njoj prvi put zagori ručak ili Njega otpuste s posla. Ili čim naiđe neko zgodniji i mlađi od nas.
A da će nam to biti nešto od najvećeg značaja u životu i da smo oko toga skroz ozbiljni - objavićemo i naglas, pred ljudima koji su nam važni. Da ceo svet to zna. Daćemo reč. I potpisaćemo se, kao što to rade ozbiljni ljudi kada nešto važno kažu i celim sobom stanu iza toga.
Istina je da sve to piše na jednom listu papira. To je stvarno istina. Ali je pri tome taj papir samo 'nosač Zaveta'. Nije sam papir bitan. Baš kao što nije ni prazan. Ima tako još nekih 'papira' u našem životu. Kada se neko rodi, na primer. Kada umre. Da li su i to 'samo papiri'. Ili je, možda, suštinski važno ono što na njima piše? Ipak?
Zato, kada čujem kako neki ljudi govore, poput vašeg momka, da je brak 'samo papir', redovno se spontano zapitam: Zašto kažeš brak, a misliš na - papir?