Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 17
Ok!
Broj 23
Moj orman: Maja Gojković
Kofer je kao veran pas
Gradonačelnica Novog Sada i potpredsednica Srpske radikalne stranke poznata je po svojoj kolekciji tašni koja se neumoljivo uvećava jer ih stalno dobija na poklon i kupuje kad je dobro ili loše raspoložena, ponekad na posao nosi dve umesto jedne i uvek ima sat na ruci jer se bez njega oseća kao da se i nije obukla
Piše: Ivana Stepanović
Photo: Nebojša Babić
Kad je reč o politici, Maja Gojković je radikalna, ali stil odevanja joj je sasvim konzervativan. Još od malih nogu, dok je sledila ukus bake i mame, oblačila se jednostavno i elegantno. Na poslu i u javnosti uvek je u kostimima koji liče jedan na drugi. U njima je život lep i spokojan, pa nema želju da ih sve odjednom pobaca i promeni zanimanje. Dovoljno joj je što može da unese vedrinu raznobojnim tašnama, satovima i bižuterijom. Za svoj orman kaže da je prilično dosadan, ali u fiokama masivnih komoda čuva pravo blago u vidu različitih modnih detalja. Tašni ima toliko da ih mora držati u velikim koferima i sanducima.
- Oko odeće se ne trudim mnogo, moji fetiši su detalji. Na poslu uvek izgledam jednostavno, ali zato se kod kuće oblačim čudno. Obožavam da kombinujem plišane trenerke i košulje u različitim bojama. Ponekad tome dodam nakit i štikle, pa kombinacija više nije svakodnevna nego svečana. Kao i svaka žena, ima traume iz detinjstva jer se divila maminim stvarima koje nije mogla da obuče.
Dosadni elegantni kostim
- Kad sam bila devojčica, baka i mama su brinule o mom odevanju. Negovale su nemački stil, pa su i mene zarazile klasičnom elegancijom. Sa oduševljenjem sam listala njihove stare modne žurnale u kojima su umesto fotografija bili fantastični crteži. Baka mi je šila, a mama kupovala garderobu. Volela sam svoje haljinice, ali sam silno želela da nosim jednu maminu ljubičasto-zelenu svečanu toaletu od brokata. Krišom sam otvarala njen orman i gledala je pored raskošnih bundi, koje je takođe nosila. Bilo mi je krivo što nisam dorasla tom glamuru.
Bez ručnog sata ne može da zamisli život.
- Navikla sam se na njega u prvom razredu osnovne škole i sad se osećam kao da nisam obučena ako ujutru slučajno zaboravim da ga stavim. Jedno vreme sam na jednoj ruci nosila crni, a na drugoj beli, to je bio vrhunac moje mladalačke ekscentričnosti, nikad nisam bila radikalnija kad je reč o izgledu. Ne patim od luksuza, nije mi važno da li je ono što kupujem skupo, ali mora da bude lepo. Desilo mi se jednom prilikom na letovanju da se neka bogatašica na plaži preda mnom hvalila kako ima fantastičan, skupocen sat. Rekla sam joj kako ja imam pedeset sličnih u raznim bojama i svi zajedno vrede kao taj njen, ali mogu svaki dan da stavim drugi.
Niko ne može da zamisli Maju Gojković bez naočara.
- Namerno ne nosim sočiva jer obožavam
… nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
