Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 23

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Osvrni se u bolu

Četrdeset dve su mi godine, a sa dvadeset već sam rodila dva sina. Muž je stariji jedanaest godina od mene. I ako se može reći da postoji idealan brak, ja ga imam. Nismo imali sreće ni s mojim ni s njegovim roditeljima, ali jesmo u našoj deci: lepi, zgodni, kulturni.
Izbegli smo iz Sarajeva u malo mesto i posle rata otvorili prodavnicu gde smo svi radili. Svojom skromnošću i trudom vratili smo dugove i kredite. Prošle godine muž je otišao u penziju a oba sina su dobila posao u dobrim firmama i sve je izgledalo idilično. Stariji sin ima devojku s kojom je u vezi pet godina, a mlađi se zabavljao tri godine i u njegovoj vezi sam od početka primećivala da nešto nije u redu. Devojka mi je uvek izgledala izbezumljeno, preplašeno.
Ubrzo sam otkrila da on nju tuče, maltretira. Moj dotad dobri, mirni i pošteni sin postaje sve agresivniji. Znao je da u kući prevrne po neku stvar, udari šakom u zid, nogama po stepeništu ako bih počela da raspravljam o odnosu s devojkom. Kad je dobio poziv u vojsku, postao je očajan. Na stanici se u teškim suzama rastao s devojkom, ridajući, što nisam primetila kod drugih regruta.
Na zakletvu odlazimo s devojkom i izgledalo je da je u redu. Posle toga popije veliku količinu tableta, u bolnici ga spasu i otpuštaju s dijagnozom depresija. Ozbiljno to shvatim i odmah ga vodim psihologu i neuropsihijatru. Nastavlja da se zabavlja s devojkom i ponovo svađe između njih. Kada je to dostiglo kulminaciju i to saznao njen otac, odvodi je na selo i oni raskidaju.
A tada nastaje pakao. Moj sin pada u teški očaj, povraća, ne ide na posao, traži od mene i muža da mu pomognemo, preti da će ubiti i nju i sebe. Po kući hoda kao sumanut. Zapada u tešku krizu, hitno ga vodimo u duševnu bolnicu, tada već ubeđena da je bolest posredi.
Pregledaju ga tri stručnjaka dva dana i na kraju mi doktor saopštava da mi sin nije otišao na onu stranu, već da samo ima tešku narav. Prepisao mu je kutiju tableta za smirenje. Posle dva dana očaja ponovo pretnje da će ubiti nju i sebe. Ja više ne znam kome da se obratim. Od svega toga proradila mi je štitna žlezda i smršala sam 18 kilograma. S mužem odlazim kod devojčinih roditelja i molim ih da dozvole da se zabavljaju.
Oni se mire, moj sin je manji od makovog zrna, obećava da je neće tući. Ja sam i dalje na oprezu, izmučena, bez terapije, jer tad još nisam znala rezultate od štitne žlezde. Izgledala sam kao logora šica. Deci sam rekla - ako se pojavi bilo kakav problem, pomoći ću im. Često pitam devojku da li je sve u redu, ona klima glavom, ali po njihovim pogledima vidim da nije tako.
Mesec dana posle toga moj sin u tajnosti nabavi bombu i ode u njeno selo da se zajedno raznesu, jer ona, zamislite, nije mogla s njim da ide u drugi grad da kupe patike. Kada me je u panici pozvala i rekla da on sa bombom obilazi oko njene kuće, muž i ja smo odmah otišli tamo, ubeđivali ga da spusti bombu, a on je tek tada dobio pravi napad: urlikao je, psovao, pretio ljudima koji su to posmatrali. Akcija policije je trajala oko jedan sat, nisam se nadala da će ostati živ. Međutim, predao se i odveli su ga u stanicu. Inspektor nam je rekao da je on dobar momak, naišla mu kriza, biće sve dobro.
Bio je tako vredan, pošten, ljubazan da je sve oko sebe šarmirao. Samo smo mi u kući znali pravo stanje. Sutradan potpuno poludi, napravi omču u podrumu, polupa akvarijume (ribice je godinama uzgajao). Dolazi u radnju gde smo muž i ja, udara nogama, vrišti, razbija svoje čelo udarajući se šakama u glavu. Mi ga zaprepašćeno gledamo, on počinje da igra i da pevuši. Ne dozvoljava nam da zatvorimo radnju, a raditi je nemoguće. Telefonom stupamo u kontakt s psihologom, pošto je u drugom gradu, misleći da ga hospitalizujemo na silu, pomoću milicije. On kaže, nisam ja lud, meni se samo mozak raspada na komade. Traži pomoć, a ni sam ne zna koju. Psiholog me sasluša, sve joj ispričam u detalje, a ona mi kaže da pustimo momka da sam rešava svoje probleme. Da stavimo tačku na to i da gledamo svoja posla jer ću uskoro postati njen pacijent ako nastavim da se sekiram. Pitam je - šta ako se ubije, a ona mi kaže da je to kao gledanje u pasulj. Posle nekoliko dana užasa i agonije - ubio se. Sva ova golgota je trajala pet
meseci.
Bila sam mesec dana u šoku, a onda sam se otkravila. Sedmi dan posle sahrane pozovem psihologa i kažem joj šta se desilo, žena nije mogla da veruje. Kaže da u radu s njim nije videla suicid, mada joj je to govorio. Šta sad, kako dalje? Imala sam divnu porodicu, sad rasturenu, stariji sin pati, mi roditelji možete zamisliti. Tražimo spas u radu. Ali, muči me zašto detetu nisam pomogla, zašto ga nisam vodila doktorima u Beograd. Nađem knjige iz psihijatrije u kojima sve piše. On je bolovao od teške bolesti. Ja to nisam znala, sad znam, ali šta mi vredi. Sad bih i ja volela da me nema, da se kaznim što svom detetu nisam pomogla.

Šta reći majci koja je na tako tragičan i dramatičan način izgubila svoga sina, kao što ste to vi, poštovana čitateljko? Tu reči utehe slabo vrede i možda samo vreme otupljuje bol takve rane. Ali, pravog zaborava ovakvih stvari - nema.
Dok jedete sebe gorčinom i krivicom, dozvolite mi da vam kažem ponešto što će vam, nadam se, pomoći da lakše preživite. Najpre, kao što se kaže 'posle bitke svi su generali pametni'. Tako je i posle njegovog samoubistva postalo jasno da je vašeg sina napala jedna od najtežih duševnih bolesti. I to ona opaka, brza, koja naglo bukne i naglo se razvije, tako da dok shvatite šta se događa - već se sve i okončalo. Možda bi mu stručnjaci u Beogradu bolje pomogli. Mada, verujem da su i oni kod kojih ste ga vodili takođe bili kvalitetni. Naprosto je ponekad jako teško postaviti pravu dijagnozu, jer se ista vrsta simptoma i problema sreće kod više različitih bolesti. Takođe se izbegava postavljanje 'jake' dijagnoze kod nekoga ko je mlad (kao što je to bio vaš sin) jer se ponekad razni ispadi u ponašanju srede sa sazrevanjem, a jednom data takva dijagnoza kasnije se vrlo teško, ponekad i nikako ne skida. Zato, da ne bi zanavek žigosali neko mlado biće, stručnjaci daju šanse da se kriza možda i s manjim pomacima sredi. Jako ga je teško bilo tačno dijagnostikovati i zato što se vaš sin iz sve snage pred drugima, naročito lekarima, trudio da bude 'dobar' i da ostavi zdrav utisak. Ono što se zove disimulacija - pravio se da je bolje nego što je zaista bio. I svakako, postoji i ona teškoća da se postavi prava dijagnoza već i zbog toga što su u svim drugim oblastima bolesti medicini na raspolaganju mnogobrojni aparati, tehnike, rendgeni, skeneri... i šta sve ne. A u oblasti duševnog zdravlja, glavni 'instrument' je, ipak, bio i ostao - čovek. I to celu stvar još dodatno usložnjava.
Ne vidim ni neku vašu 'grešku' ili 'nemar'. Naprotiv. U okolnostima u kojima se ni stručnjaci nisu dobro snašli, čini mi se da ste radili i dali od sebe najbolje što ste mogli.
A šta bi bilo da ste još ovo?... Ili možda ono?... To su samo jalova i trula pitanja koja služe da njima mučimo sebe i svoje bližnje. Istina je da bolesti postoje, da samoubistva postoje i da se ponekad događaju ponekim ljudima. Sada se desilo u vašoj kući, vama. Žao mi je zbog toga.
Njemu, vašem sinu, više nije moguće pomoći. Ali ima onih kojima jeste. Vama, vašem mužu i starijem sinu. Ne bi bilo dobro da zbog smrti jednog člana osudite i sve vas na propast. Onoga koga ste već izgubili - to nazad neće vratiti. Čuvajte, zato, dobro i zahvalno, ono što još uvek imate.