Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 23

Moje putovanje

Tajpej

Željka Mandić, glumica beogradskog pozorišta lutaka Pinokio, u glavnom gradu Tajvana se, zbog vrućine, osećala kao u ekspres loncu, bila na kineskoj svadbi kao samozvana gošća, i to s mladine strane, divila se najvišoj zgradi na svetu, a za uspomenu je ponela poster sa slikom jedinog zgodnog muškarca

Bili smo pozvani da otvorimo Međunarodni festival za decu u Tajpeju, glavnom gradu Tajvana, i to komadom 'Maks Metalik'. Lutka koja se koristi u predstavi je od metala, pet i po metra visoka, sedamsto kilograma teška, a pokreće je prikolica i pet glumaca. Ja sam Maksova desna ruka, Ljiljana Živić leva, Borko Savić pokreće noge, a o radu njegovog srca brinu Zorana Milošaković i Milan Simić. Maks je za nas živ, pa ga tako i tretiramo, kao čoveka. On je otputovao pre nas - brodom. Bio je spakovan u kontejner, jer smo jedino tako bili sigurni da će stići zdrav i prav. Brinuli smo se da ne otplovi na neki drugi kontinent, ili da ne stigne u delićima.
Dostojanstveno ćutanje Naša ekipa je putovala preko Mađarske, Slovačke i Himalaja, s polaskom iz Frankfurta. Čim smo ušli u avion, ugledali smo mnoštvo Kineza. Pogledom smo tražili srodne duše, Evropljane, da nam se ne zavrti u glavi od silnih kosih očiju. Blaži incident imali smo s jednim od njih kada je prišao našem kolegi Goranu Popoviću i rekao mu da ućuti, jer ga njegov glas užasno iritira, a pri tome Goran nije progovarao ni jednu jedinu reč, čak je dremao. Nastao je smeh pa smo se posle šalili na njegov račun, kako ceo put mora da prećuti.
Najviša kula Tajpej je sličan Njujorku, iako ima tri miliona stanovnika. Imaju čak i Kip slobode, samo manji od originala. Ali ono što ga karakteriše jeste zgrada 'Tajpej 101'. Ima sto jedan sprat i najvi ša je kula na svetu. Ono što je Ajfelov toranj za Pariz, Kosi toranj za Pizu, to je ovaj oblakoder za Tajvan.
Tajpej zovu i gradom sunca, samo ne znam zašto jer sunca nigde nema. Odseli smo u hotelu 'Friends'. Ušuškan je i čist. U sobi sam bila sa Zoranom Milošaković, koleginicom koja se neprestano trudila da me zasmeje.
Sam svoj majstor Redovno smo odlazili u restoran, gde smo Zorana i ja same kuvale. To nam je bilo najvažnije mesto u Tajpeju. Za šankom je mali rešo, pribor i meni. Mi nismo znale kineski, ni šta treba da nam donesu, ali smo se oslonile na čulo mirisa, pa smo po njemu birale namirnice koje smo pripremale. Tako smo naručile piletinu, a dobile smo na jednom ovalu listiće, a na drugom puno kupusa, algi, špargli, rakova, šitaki pečuraka i morskih plodova za koje nismo bile sigurne kako se zovu pa smo odlučile da im kumujemo. Neke ljigavce smo nazvale žlundrama. Kod Kineza se sve bari, zato su im žene tako vitke. Oni služe slatku piletinu sa ananasom. Ne koriste so. Kad smo je tražili, doneli su nam kečap. Soja šnicle su kao sunđer, ne mogu da se
porede s pravim. Najviše kao dodatak koriste soja sos, suši, beli luk i maslinovo ulje.
Kolektivna svadba Pošto volimo svuda da lutamo, Zoranu i mene put je doveo i do neke velike sale iz koje se čuo žamor. Naravno, morale smo da uđemo, inače bismo umrle od radoznalosti. Bila je to grupna svadba, nalik našoj ispred Skupštine grada. Mnogo mladih, lepih ljudi se venčavalo. Devojke su, kao Havajke, imale oko vrata vence od cveća. Kada me je Zorana pitala sa čije sam ja strane došla na svadbu, odgovorila sam: 'S mladine'. Tako je njoj preostalo da bude s mladoženjine, jedino je bilo teško opredeliti se za jednog jer su svi bili vrlo slični.
Dasa s plakata Kinezi su izuzetno ljubazan narod, ali su i vraški dobri trgovci. Istrčavali su da nas uvuku u radnje. Bilo nam je malo čudno što nigde u gradu nema mačaka, a ni ptica. Takođe, nismo videle nijednog prosjaka na ulici. Posla ima za sve koji to žele. Subotom radnje rade do tri, a nedeljom je sve zatvoreno, što nas je iznenadilo. Na drugom kraju sveta smo, a sve funkcioniše isto kao kod nas, to jest u Evropi. Očekivali smo ekscentričnost na svakom koraku, pa čak i u radnom vremenu. Lutale smo po tajpejskim bazarima. Interesantno je da se prava svila prilično teško nalazi. Verovala sam da je ima u izobilju, jer prve asocijacije na Kinu su mi bile svilene bube i svila. Takođe, očekivala sam da vidim devojke s dugim crnim kosama u neobičnim haljinama, ali Kineskinje su potpuno normalno obučene i našminkane. Muškarci nisu baš neki lepotani, jedini tip koji se Zorani i meni svideo bio je neki dasa na plakatu. Skinule smo ga i ponele u Srbiju, da pokažemo prijateljicama kako ceo Tajpej ima samo jednog dobrog frajera, i to ovog na posteru.
Crni sladoled Odlazile smo u poslastičarnicu gde ima sjajnih voćnih kupova. Naručivali smo po principu što šarenije - to bolje. Do nas je jednom sedeo par koji je jeo neobičan sladoled, crno-belu kombinaciju. Radoznalost me ni ovog puta nije izneverila, pa sam morala da pitam. Sve je izgledalo kao sladoled, ali bile su to, kako mi rekoše, kugle od sušija.
Jele smo i nama malo poznato voće, a tamo popularno i poznato kao 'peshion fruit'. Nalik je jagodi, ali je tvrđe i ljušti se, a ima crnu bobicu i okolo nje sočno, providno ukusno meso. Zatim, imaju neke plodove nalik našoj šljivi, polove se kao kokos, a žuta kašica se jede kašičicom i kisela je. Postoji i takozvano 'doping voće', zeleno je, a drži čoveka dugo u budnom stanju. Idealno za studente koji spremaju ispite. Tikve su im neka vrsta kulta, a prodaju se uz posebne poruke. Predstavljaju simbol harmonije i meditacije.
Biljka iz pomorandže Raznobojni cvetovi se prelivaju preko mnogobrojnih uličnih tezgi, mameći kako posetioce, tako i leptire. A oni su pitomi, dozvoljavaju da ih ljudi drže. Pažnju nam je privukla i biljka koja raste iz pomorandže, gaji se na sobnoj temperaturi a izgleda veličanstveno i nesvakidašnje. Prva ekscentrična stvar koja nam je oduzela dah, ali potpuno.
Avanturistički duh Išle smo taksijem u zoolo ški vrt, za koji su nam rekli da je nadomak grada. Kada smo videle da taksista prelazi brda i brda, Zorana i ja smo se dogovorile da vrištimo ako nas za dva minuta ne istovari ispred zoološkog. Srećom, sve se dobro završilo, a vrt je zaista bio poprilično daleko od našeg hotela. Dugo smo se zadržale kod majmuna i raznih vrsta carskih ptica.
Iako smo bile večito spremne za avanturu, teško smo je podnosile zbog klime. Četrdeset i pet stepeni je bilo gotovo svaki dan, a vlažnost vazduha je minimalna. Tajpej je u kotlini, okružuju ga planine i brda. Osećali smo se kao u ekspres loncu, kao da nas je sve zajedno neko poklopio. Malo su nam olakšale muke, a i novčanike, lepeze od svile s motivima kineskih slova, žena i tradicionalnih kuća. Najveće koštaju, kada se preračuna, pet hiljada dinara.