Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 23

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Paravan za otuđenost

U braku smo već sedam godina i nikada dosad zajedno, kao porodica, nismo otišli na more. Ili bilo gde na godišnji odmor, ali da to zaista bude odmor. Meni je 34, njemu 36, imamo sina od pet i kćerkicu od tri godine, i uvek sam sama išla s njima na letovanje, praćena mojom majkom ili sestrom, jer on ima mnogo posla i mora da radi. Kao da sam se udala za mamu, a ne za njega, deca nam, kada porastu, neće imati nijednu uspomenu na nas kao porodicu. Zato sam ove godine postavila ultimatum i nisam odustala dok nas četvoro prvi put nismo zajedno otišli na more. Da vam ne pričam kako je do zadnjeg časa pokušavao da odloži to letovanje i da me ubedi kako ne može da pođe s nama. Na kraju, kada smo otišli, ni tih jedanaest dana, koliko je trajala smena preko turističke agencije, nije mogao da se ponaša kao muž i otac. Da ne pričam kako se javljao na telefon sve vreme, ustajao od stola tokom jela, nestajao na po pola sata, vraćao se kad je već bilo hladno, a deca luda od nervoze. Poneo je, naravno, i laptop, samo malo da baci pogled, a u proseku je svakoga dana po nekoliko sati bio za računarom, gluv i slep i za mene, i decu. Ponovo sam s njima na plaži bila sama, sama ih uspavljivala. On s njima nema pojma. I ono malo vremena kada nije telefonirao ili radio na računaru on nije umeo s njima ni da prošeta, ni da se poigra. Stalno je bio besan, bilo mu je dosadno. Pa šta je očekivao od letovanja s malom decom, da se ona isključe kada njemu odgovara, ili da brinu sama o sebi.
Ja razumem - barem mi se dosad tako činilo - da je on vredan i ambiciozan, da meni i deci želi da pruži pristojan i lep život, ali ne mogu da prihvatim da deca i ja živimo s radoholičarem kome smo na poslednjem mestu i koji je propustio najlepše godine odrastanja svoje dece. Da li još neko u ovoj zemlji radi, ili to moj muž za sve radi sam? Sve se češće pitam šta, u stvari, stoji iza tolike posvećenosti poslu.

Iza toga što neko stalno i mnogo mora da radi, poštovana čitateljko, mogu da stoje različite stvari ili pak kombinacija nekih od njih: od štedljivosti (često i cicijašluka da se zaposli pravi broj ljudi za veliki obim posla), preko potrebe da se svi konci i sva kontrola situacije drže u sopstvenim rukama, do strahova od neispunjenja već unapred isplaniranog vremena i problema s blisko šću s drugim ljudima. Zbog raznih podvarijanti ovakvih teškoća koje neko može da ima sa slobodnim vremenom i porodičnim odnosima, njegovo veličanstvo 'Rad' često odlično služi da se iza njega sakrije pravo stanje stvari. 'Bih ja rado sa vama, ali tu je Posao i šta ću?' Kao da je već unapred zacementirano da je Posao važniji od svega i od svakoga. Možda u ponekim trenucima ili fazama života on ima prioritet. Ali samo retko i kratko. Jer ako su vam dom, žena i deca regularno IZA, u drugom ili stotom planu - to onda neće ništa da valja. Mnogi od ljudi s takvim problemima pripadanja svojoj porodici kao ključni argument potegnu 'Da ja toliko ne crkavam radeći za vas, odakle biste imali novac za tako bezbrižan život? Video bih vas onda!' Kao da je neko glup da otpiše značaj novca za egzistenciju! Ali i dovoljno naivan da pristane na to da se učešće muža ili oca u njihovom životu svede na funkciju bankomata ili štedne knjižice. Kao da je porodici dovoljna 'viza' ili 'dajners' kartica. I da onda tata ne mora ni da se pojavljuje osim kada dođe da se presvuče. Ne da bi video svoje ukućane, već da bi bio uredan i lep. Ne za njih. Nego za Posao.
Tako se često ispostavi, poštovana čitateljko, da su najrazličitiji 'razlozi' zašto je neko preokupiran svojim Radom, u stvari, dobri, javno prihvatljivi 'opravdani izostanci' iz života sopstvene porodice. A ako to - ipak - nije slučaj? Ima li i toga? Ima. Ali, kao što već rekoh, onda je to zaista samo povremeno i samo privremeno. Izuzetak, a ne regularan način života. I to je nešto što se tada bez velike frke i buke relativno lako prevazi đe - malo boljom organizacijom posla i vremena.

Stranputice: osveta

Neki koji me poznaju i koji su mi bliski kažu da je to zato što sam pravi predstavnik svoga znaka. Škorpija. To se, po njima, odnosi na jednu moju osobinu o kojoj ponekad čak i sama razmišljam i pomalo je preispitujem, naročito otkad sam porasla (sada mi je 27 godina). Radi se o osvetoljubivosti. Nema šanse da mi neko stane na rep (kažu da je tu nama Škorpijama i smešten otrov), da me neko povredi ili pređe, da me uvredi, a da danima, ponekad i mesecima ako treba, ne smišljam kako ću mu se osvetiti i revan širati tako da me dobro zapamti, i da mu više nikada ni na pamet ne padne da se sa mnom kači. Stvarno me ne mrzi da smišljam planove i situacije kako bih to izvela. Kao neki detektiv, u stanju sam da do sitnih detalja analiziram nečiju psihu i osobine, ono što je tom nekom bitno, da bih ga, kada kucne pravi čas, pogodila tamo gde će ga baš zaboleti. Priznajem, stvarno uživam u tome. Problem mi je što sam dobra hrišćanka i zaista za sebe verujem da sam dobra osoba, jer nikad ne udaram prva nego samo uzvraćam. A često čitam o tome da je praštanje prava stvar, tako da se u poslednje vreme ne osećam onako lako i rasterećeno dok se svetim nekome. Kao da me muči neka iracionalna krivica ili griža savesti, iako sam svesna da ja to samo pošteno vraćam nekome ko je prvi hteo da povredi mene. U tom krugu se već duže vrtim i trošim svoju snagu. Na koju stranu da se opredelim?

Znate i sami šta kažu za Osvetu, poštovana Škorpijo. Kažu da nije dobra za Dušu. Da je puni otrovom i zlom, mržnjom i kivnošću, jarošću i jedom. Samosažaljenjem. A to su sve stanja i osećanja koja našu Dušu zarobljavaju i isisavaju joj snagu za Dobrotu.
Kažu još - oni koji znaju šta pričaju - da Osveta nije dobra ni za zdravlje. Da zadržavanje loših misli i osećanja godinama i decenijama slabi naše telo, ubija naš imunitet, jede našu snagu. Otuda se mnoge zloćudne bolesti i stanja stvaraju i umnožavaju od negativne energije kojom se Osveta hrani.
Razumem vašu, baš kao i teškoću mnogih ljudi da oproste zlo i namernu povredu koju su im drugi zadali. Kao da
bi, ako bi im oprostili, to značilo da su im i odobrili to nešto ružno što su im uradili. Kao da bi im time prećutno rekli 'da, tako i treba sa mnom, dobro je što ste mi naudili. I ne samo da je to ispravno nego izvolite, molim vas, učinite mi još nešto nažao'. Upravo zbog toga što opraštanje ljudi doživljavaju kao davanje saglasnosti i za prošlo i za buduće loše ponašanje prema njima - mnogi se vrte u krugu gde moraju da se svete i ne smeju da oproste. Kao da će time uspeti da poravnaju račun, vrate odnos u ravnotežu i povrate svoje lično dostojanstvo i samopoštovanje.
Naravno da se ne zalažem za to da date 'blanko' saglasnost svima koji su vam naudili dosad, ili će to učiniti nadalje, poštovana čitateljko. Samo vas pozivam da uočite da je Osveta jedno, a zaštita sebe i svojih prava i granica - nešto sasvim drugo. Na prvi pogled izgleda da su to iste stvari. Ali samo na prvi pogled. Jer insistiranje na tuđoj (i sopstvenoj) odgovornosti jeste prava i dobra mera kojom zaštićujemo sebe i čuvamo svoje dostojanstvo. Tu nema ni mržnje ni kletve, priželjkivanja zla drugome. Prati ga dobro i mirno osećanje da radimo nešto što je tačno i ispravno. Svesni smo kako poremećene tasove terazija ponovo vraćamo u ravnotežu. Kod Osvete, tuđa greška ili zlo prema nama tek je povod (često samo izgovor) da možemo da mrzimo i uništavamo drugog zato što uživamo u samoj destrukciji.
Na taj način, Osveta zaista nema mnogo veze sa Pravdom i Pravičnošću, za koje mi kažete da su vam važne. Niti ona njima služi.
Zato, ako zaista volite i poštujete sebe, poštovana Škorpijo, onda ćete naučiti sebe kako da se izvlačite iz gliba mržnje i Osvete. I kako da častite sebe time što više nećete gajiti jed u svom srcu.