Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 23

Srđan Đile Marković, intimno

Umetnost je zamena za biografiju

Zajedljivi hroničar velegradskog života, dete slikara, andergraund junak, strip autor, muzičar i novinar, ubeđen je da bez velikih ljubavi ne bi mogao da preživi: sada prvi put govori o burnoj emotivnoj vezi s glumicom Sonjom Savić, a to što nisu ostali zajedno smatra greškom veka

Piše: Zorica Zarić
Photo: Jelena Mandić

Visok, kovrdžav, mršav, s nemirnim pogledom koji luta, rečit i nameran da ne kaže ništa. Ovo bi mogla da bude skica za portret Srđana Đileta Markovića, andergraund umetnika, zaljubljenika u strip čije junake iznova i iznova oživljava na velikim platnima ili u stihovima pesama svog Supernaut benda. Javnosti je poznat kao autor kultnih likova Frankenštajn i Manijak i grafike na omotu treće ploče Partibrejkersa, s kojima je i svirao. Đile je bio i basista eksbendova Radnička kontrola i Disciplina kičme. Bio je i partner, poslovni i intimni, neponovljive Sonje Savić.
Koliko god se njegova braća po muzici klela da ga znaju u dušu, toliko malo ko zna njegovu životnu priču. A ona je sve osim banalna, jer je Đile davno prihvatio moto: umetnost je zamena za biografiju. Baš kao i većina nespremnih na ćutanje i bespogovorno klimanje glavom na sve. Glumci, muzičari, slikari, delima su se obračunavali sa establišmentom, a ponekad su ih psihoaktivne supstance oslobađale i poslednjih kočnica. Javna je tajna da je droge bilo svuda. Mnogi su kasnije pričali da im je bilo jasno kako droga ništa ne rešava, niti daje natprirodne moći. Da su ljudi formirani mnogo pre nego što posegnu za njima. Neki su smatrali da su narkotici, u principu, problem koliko i alkoholizam. Najrečitiji su apostrofirali umetnike kao velike reklamere za narkotike, mada im to niko nije tražio. Najduhovitija opaska izrečena sredinom devedesetih je ona da je bilo mnogo onih koji su bili narkomani zbog Džimija Hendriksa, ali teško da je iko od njih svirao kao Džimi Hendriks.
Ovaj andergraund umetnik je naučio da se nosi sa gradskim abrovima, a kako prezire dokumentarisanje i pošto mu ne pada na pamet da jednog dana piše memoare, o sebi bi najradije govorio samo svojim delima. Ipak, ispričao nam je kako se on desio Beogradu, i zašto je Beograd njemu i dalje najinspirativnije mesto na svetu.
- Ne mislim da je nužno da živiš u velikom centru kako bi bio centralni umetnik. Treba boraviti u sredini koja te inspiriše, a nigde nisam našao toliki stepen dekadencije paralelno s najcrnjim seljačizom, kao u Beogradu. To mi je fantastično, i to mi je potpuno opravdanje za moje stihove i pesme. Inače, ovih dana će izaći naš peti CD, pod nazivom Eli. Osim Saše Radića i mene, imaćemo još jednog sjajnog gitaristu, Vladu Burića.
Let na Mesec
Srđan Marković je, dok još nije postao andergraund Đile, hteo da bude astronaut. Rođen je 14. jula 1959. u Beogradu. A kako je deset godina kasnije čovek prvi put kročio na Mesec, i pošto su tada svi obećavali da ćemo i mi ostali brzo gore, besomučno je iz novina isecao sve o ovom događaju. Čak je i za prvi pismeni zadatak na temu Šta ću biti kad porastem, spremno napisao: Astronaut.
- Stvarno sam mislio da će ljudi jednog dana leteti na druge planete - priznaje danas.
U međuvremenu je zakoračio stazom ljubavi i prvi put voleo jednu Marinu koja je svirala klavir. Klasiku.
- Samo to je znala, a ja sam se pravio da mi se klasika mnogo dopada. Inače, lagao sam, jer sam slušao Blek Sabat. I gutao stripove - seća se Đile.
Ali, ne one tipa Zagor i Veliki Blek, već andergraund. Kratko vreme je bio odličan đak. Doduše, kaže da je bio posebno glup za matematiku.
- Uopšte nisam mogao da verujem da se sve na svetu da prebrojati. U tom periodu sam imao poludelikventne uzore koji su obijali kola i dobijali stripove iz Amerike. Iznosio sam sve iz kuće kako bih se menjao s njima. Dotad nisam verovao da postoje takvi, superheroji iz andergraund kulture - otkriva ovaj umetnik. - Roditelji su mi slikari. Otac je, uslovno rečeno, birao apstraktno slikarstvo, majka, asocijativni pejzaž. Oboje su završili likovnu akademiju. I, onda sam im se ja desio. Ovakav kakav sam. U početku su bili očajni zbog mene i mojih stripova. Ali, oni su ljudi koji smatraju da svako treba da razvija svoj put - kaže umetnik koga najčešće zovu po nadimku. A na pitanje ko ga je prvi tako oslovio, objašnjava:
- Nekad neko u dvorištu. Rastao sam u pasivnim krajevima Beograda, na Banovom brdu. Otac Momčilo, poznatiji kao Momo Marković, poreklom je iz Nikšića, mada je od jedanaeste godine ovde. Pobegao je od rata. Njegov otac Filip je bio direktor nikšićke gimnazije. Majka mi je iz Beograda, Olivera Grbić, dete vojnog lica. Imam i mlađu sestru Jelenu. I ona je slikar i već šesnaest godina živi u Los Anđelsu.
Tek u devetnaestoj je otkrio literaturu. Od Selina do klasika.
- Strip mi je pojeo mozak - kaže sa osmehom dok pali cigaretu. Sedimo tek desetak minuta, a njega već ne drži mesto. Ali, takav je otkad zna za sebe.
- Nisam se ni setio da postoji literatura dok se nisam sreo sa Selinom i njegovim Putovanjem na kraj noći.
Strip mu je svakojako obeležio mladost i postao osnovni način umetničkog izjašnjavanja, iako je jak i na rečima.
- Imam privilegiju da radim ono što želim. I da još uvek ništa ne moram. Živim od gajbe do gajbe i zaista ne mogu sebe da zamislim u izvesnostima. Gradim fiktivne odnose s ljudima i predmetima. Utehu redovno tražim tamo gde je nema. Istovremeno, rušio sam sva pravila. Tako mi se pružala prilika da posmatram ljude kakvi zaista jesu: zanimalo me je šta će učiniti u ekstremnim situacijama, kada je njihov život direktno ugrožen. Ono što sam video, tog nije bilo ni u knjigama, ni na slikama, ni u tekstovima dosadnih rok grupa. I to je ono što
sam pokušavao da predstavim svojim slikama i pesmama. Ovo je sredina koja ne prašta, gde su roditelji neprikosnoveni modeli ponašanja. Čak i pobuna protiv roditelja ide preko modela oponašanja roditelja. Hteo sam da pokažem kako je ovde svaki bunt pasivan, a pasivan bunt je moguć samo kao autodestrukcija, a autodestrukcija je ovde kult, najveći moralni čin. To su mitovi našeg društva. Koliko su oni nekrofilni to ne treba ni komentarisati, ali mislim da moraju ostati zabeleženi. Pre svega, ova ovolika mržnja omladine protiv mesta gde su primorani da žive koja ide dotle da je za njih nemoralno uspeti u ovakvom društvu. To jest, moralnije je propasti nego uspeti.
Kradljivac ženskih ideja
Dok su njegovi vršnjaci u Trinaestoj beogradskoj sekli vene uz muziku Pink Flojda, Đile je slušao Studžis, prethodnicu Igija Popa. Negde su ga, svojim literaturnim delima formirali i Vilijam Fokner i Leonid Andrejev, pre svega Andrejevljev rimejk jeretičkog jevanđelja, Juda Iskariotski. Ipak, ponajviše je, kako šarmerski priznaje, krao od žena s kojima je isprepletao život i umetnost. U njegovom poimanju ljubavi duge ili kratke veze ne znače ništa.
- Dužina veze nije dokaz uspešnosti. Ljudi žive po trideset godina zajedno, kao cimeri u Alkatrazu, pa šta to znači?! Kao ono, ja idem na pijacu, a ona skuva to što donesem? Sve moje žene su mi bile velike ljubavi. Od svake sam uzimao delić psihe i način mišljenja koje sam ugrađivao u pesme ili slike. Ženski način mišljenja je daleko superiorniji od muškog. Jedino što muškarac ima i iza čega se krije jeste potvrda u karijeri. Van toga je kao robot skinut s pokretne trake, i tako se i ponaša.
A šta je on davao svojim ljubavima?
- Sve što sam imao. A obično nisam imao ništa! Uvek pomislim kako bi one pričale o nama. Sve one su u meni, i ja sam negde zbir svih njih. Da ih nije bilo, ne bih bio živ. Doslovce. Tako da u izvesnom smislu uvek komuniciram s njima. Ovako ili onako. Iako sam rastao u sredini koja je svirepo naturala pravilo broja jedan: možeš da imaš samo jednu ljubav u životu ili čovek može ozbiljno da se bavi samo jednim poslom. Tolika vera u broj jedan je više nego imbecilna. Pa još kada ispruže palac, da potvrde pravilo, ja odmah pomislim na rahitičnu ruku.
Za ovog umetnika ljubav je fenomen. Samo što još nije otkrio da li je voleo stvarne osobe, ili svoje projekcije o njima. I, uvek je zaljubljen. Baš kao što svakog jutra pomisli da je svanuo najznačajniji dan u njegovom životu.
- Čim se probudim, odmah sam nemiran. Odmah mi je oluja u glavi.
A koliko će od svojih lutanja zabeležiti na platnu, koliko će ostati okovano u stihovima Supernauta verovatno ni sam Đile ne zna.
- Nikada nisam imao nikakve planove. Ni za šta. Onaj ko pravi dugoročne planove, totalni je idiot.
Sa Sonjom Savić je počinjao i prekidao poslovnointimnu vezu. I tako tri-četiri godine.
- Upoznali smo se devedesetih, kada su sa javne scene sklonjeni ljudi i segmenti izdavaštva koji su smetali opštem buđenju krvoločnosti. Preko noći su nestali stripovi, rok albumi, a kad skloniš sve informacije, onda masu možeš da oblikuješ kako želiš. E, u tom i takvom trenutku smo se nas dvoje upoznali i napravili Supernaut kao dodatnu informaciju, ili zatvorenu zajednicu koja bi funkcionisala van opšteg modela kulture. Imali smo istovetan pristup, a često smo se i žestoko svađali. Iseljevala me je iz gajbe sto pedeset puta. Funkcionisali smo po sistemu: odeš ujutru, vratiš se uveče, ostaneš budan do svitanja. Nonstop su bili skupovi istomišljenika, po celu noć. A gde je publika, tu je i Sonja Savić.
Dogurali su do proba Čekajući Godoa. I, tačke razlaza. Đile kaže da je on hteo statično pozorište, nepokretne glumce, a Sonja nije mogla da se odrekne dramskih elemenata, svega onog što čini glumu.
- Sonja je htela da radi isključivo s nama, ljudima iz andergarunda, i naturščicima. Dovlačila je i travestite, socijalne delikvente. A to kako ćemo realizovati ideju, sve nas je više udaljavalo. I pošto smo oboje burnog temperamenta, nije ni čudo što smo varničili. Ali, Sonja je stvarno super. Voleo sam kako priča i kako misli. Sonja ima neverovatan dar da zarobi stvarnost u njenoj celokupnosti, sa tri reči. Ona je fantastično nestvaran verbalista. Šteta, velika je šteta što ne piše. Ali, ni Heraklit nije ništa pisao. Ono što Sonja radi je opravdanje za sve. Uzimao sam cele njene monologe, one kada bi u dnevniku gledala političare kako lupetaju, i s minimalnim intervencijama ih ugrađivao u svoje pesme.
Jednog dana im se dogodio kraj. Sonja se toliko naljutila na njega da je prestala i da priča s njim. Đile kaže da je već i zaboravio zbog čega, kao što ne pamti ni zbog čega su se inače svađali.
- Ali, umetnost je takva. Sebična. Nema mesta za dva viđenja. Jer čim nekoga poštuješ, ti mu se prilagođavaš, a to je onda katastrofa. Mada, svaka katastrofa je blagorodna jer steknete neko iskustvo. Ja to pozdravljam, za razliku od onih kojima je jedina opsesija da im se nikad ništa ne desi, da ih nikada ništa ne pomeri. A na primedbu kako ovo može da se shvati i kao priznanje da mu je iskustvo sa Sonjom Savić bilo katastrofa, Đile kaže:
- Meni jeste. Nismo ostali zajedno i to je greška veka.