Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Moje putovanje

Albanija

Mihailo Lađevac, glumac Narodnog pozorišta, na gostovanju u Tirani doživeo je veliki uspeh, a obišao je i pravoslavni deo ove zemlje vozeći se do Berata pored bunkera, uživao je u dugim šetnjama pored mora u Draču, kobasicama i skender beg konjaku, a uz pesmu Kalašnjikov igrao je s tamošnjim glumcima i na kraju zaključio da su predrasude često pogrešne

Ne dolazi u obzir!
To mi je omiljena replika Milene Dravić iz filma 'Nije lako sa muškarcima', i priznajem da sam je veoma često izgovarao u životu. Jedna od prilika je bila i pri najavi gostovanja u Tirani. Celo veče sam razmišljao o toj vesti. Nekako nisam želeo da idem tamo. Ali, kako su sati prolazili, postajalo mi je jasno da je ovo gostovanje nešto što prestaje da bude moja lična stvar. I ja moram tamo otići. Činjenica da Narodno pozorište iz Beograda prvi put u istoriji svog postojanja gostuje u Nacionalnom teatru u Tirani, i to s predstavom 'Ženidba' Nikolaja Gogolja, u režiji profesora Slavenka Saletovića, nije više moje lično pitanje. Sve svesniji veličine tog događaja, spremam se za put, nerado.
Mali bučni avion Polazimo u devet uveče. Avion kojim idemo ka Tirani nimalo ne uliva poverenje. Mali je. Bučan. I čini mi se da samo podseća na avion. Mada, u njemu je raspoloženje sjajno, da li iz straha ili znatiželje, ili iz glumačke prirode. Tu su Nada Šargin, s kojom mi je uvek radost da (se) igram, Sonja Knežević, koja, iako više puta opominjana da sedi na svom mestu, šeta, igra. Nada Blam se smeje i ne sluti šta će joj se dogoditi za dva dana, Dejana Miladinović je uvek raspoložena za razgovor, Boris Pingović zabijen u svoje novine, ali spreman da „baci' komentar na sve što ga okružuje, Zoran Ćosić je stavio slušalice vokmena u uši i stvarno se ne boji letenja (takav bar utisak ostavlja), Ljubo Bandović je već u liku iz 'Ženidbe', i naravno moj dragi Vladan Gajević koji je uživao u mom otrcavanju i olajavanju pomenutih kolega, a šta je on o njima govorio - nije moje da lajem, kako bi Komnenić rekao.
Usnule ulice Avion je sleteo na tiranski aerodrom koji se zove 'Majka Tereza'. Aerodrom je mali. Skroman. Noć je već pala. Ulazimo u autobus koji nas vozi do hotela. Prilično smo gladni. Ja pogotovu. Čak neizdrživo. No, put se odužio i nekako je čudan. Povremeno nema asfalta, već se ide makadamom. Svetlosti albanske prestonice sve su bliže. Evo nas. U Tirani smo. Mûk u autobusu. Svi smo oči uprli u ulice na kojima nikog nema, jer svi spavaju. Ali, mi nastavljamo dalje.
Soba s pogledom Konačno smo stigli u hotel. Jedan sat je posle ponoći. Smešteni smo na periferiji Tirane, u jednom zaista lepom hotelu, novom. Deluje kao da smo im prvi gosti. Okružen je zelenilom. Unutra je veliki bazen s đakuzijem i saunom. Sobe su čiste, velike. Jedina mana je pogled s terase - na auto-otpad. Oko nas nema nijedne druge zgrade. Samo zelenilo. Da li smo van grada, van ljudi, van života prestonice slučajno, ne znam. I nije važno. Možemo da spavamo, i to udobno.
Predstava u bazenu Jutro je. Krećemo autobusom ka gradu, ka Narodnom pozorištu. To je lepa stara zgrada, pomalo oronula, s pozorišnim duhom koji je ipak čini posebnom. Uživao sam u sali. Sedeo sam dugo. Sam. I bio sam tužan. Ne znam zašto me je u Albaniji tuga često obuzimala. Ispred pozorišne zgrade je nov bazen, plav i čist. Naši domaćini su ponosni na njega. Imaju nameru da leti igraju predstave u bazenu. Zanimljivo. Voleo bih da probam.
Čekajući neprijatelja Odmah potom sedamo u autobus, vode nas na izlet u pravoslavni deo Albanije, u Berat, grad star oko hiljadu godina. Prvo stižemo u Drač, koji je apsolutno božanstven. More je najdivnije plave boje. Ipak ne ostajemo tamo, već nastavljamo ka glavnom cilju - Beratu. Uz put nailazimo na mnogo malih bunkera. Gospodin koji putuje s nama i dosta dobro govori srpski jezik objašnjava nam njihovu svrhu. Tu su Albanci do pre petnaestak godina, na smenu, zauzimali svoje položaje. Svaki je zidan za dve osobe, za čoveka sa oružjem i onog drugog koji ga opslužuje mecima. I tako su se na dvanaest sati smenjivali, večno čekajući da ih 'neprijatelj' napadne. Ceo put, dug oko dvesta pedeset kilometara, oivičen je bunkerima. Prizor, pored toga što je s jedne strane jeziv, istovremeno je opčinjavajući. Zamislite u kakvom paranoičnom stanju su živeli ti ljudi! Sve mi je jasnije zašto sam često bio tužan tokom mog kratkog boravka u ovoj zemlji.
Sa ukusom origana Stižemo u Berat. Izgleda nestvarno. Nalazi se ispod Prokletija, kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Ceo grad je od kamena. Sa starim krošnjama drveća i neobično plavim nebom koje ga čini još uzbudljivijim. Obilazimo crkve. Isto toliko stare. Ima ih trideset-četrdeset. Posetili smo nekoliko.
Tu smo i ručali. Hrana im je jako začinjena. Sa mnogo mesa. Kuhinja, bar meni, dosta slična grčkoj. S mnogo origana, baš u sve ga stavljaju. Kobasice su vredne pažnje. Naravno, začinjene, čime drugim do origanom, a pije se, bez pogovora, konjak 'skender beg'. Na putu do tamo prolazimo pored ‘Grada stotinu prozora'.
U povratku zastajemo kraj mora, u Draču. To veče ću dugo pamtiti. Inspirisalo me je more, i plava klupica na kojoj sam sedeo ispod trščanog suncobrana. Bilo mi je toliko lepo da sam morao da zapišem sve što je kuljalo iz mene. Jedna od mojih najlepših pesama nastala je baš tu, na toj plavoj klupici.
Slikar i njegov grad Sutradan obilazim Tiranu. Konačno. Nema izgled glavnih gradova koje sam posetio. Svuda se zida. Mada nasumično, bez plana. Bar tako deluje. Gradonačelnik je Edi Rama, mladi slikar, i odlučio je da sve zgrade, koje su manje-više jednostavne četvrtaste građe, veoma neinspirativne, i ne preterano lepe, ofarba u razne boje. To deluje dobro i zanimljivo, šareno i veselo. A ljudi su bolje raspoloženi. Valjda boje utiču na njih. Grad nije preterano živ. Čak je povremeno i pust.
Kalašnjikov Nemam mnogo vremena, jurim u pozorište. Pripremam se za predstavu. Razgovaram s kolegama kako igrati bez prevoda. Nalazimo rešenje u jasnijem 'telesnom' jeziku. To se na kraju ispostavlja kao dobar ključ. Publika je bila beskrajno zahvalna. Pred takvom publikom je najveće zadovoljstvo igrati. Aplauz i bis smo dobili. Potom odlazimo u kafić s njihovim glumcima i glumicama. Razmenjujemo iskustva, pijemo, pevamo i igramo. U jednom trenutku, kada su shvatili da smo iz Beograda, puštaju srpsku muziku: Madonu, Stonse i Džordža Majkla zamenjuju Vlado Georgiev, Čola i 'Zabranjeno pušenje'. Vrhunac večeri bio je trenutak kada zajedno s domaćinima skačemo i pevamo uz 'Kalašnjikov'. Bizarno i nestvarno. Ali nekako pozitivno. Što je možda i najbizarnije.
Potera za pasošem Rano krećemo za Beograd. Tri sata je izjutra. Autobus pun bunovnih ljudi. Nemanja Konstantinović, vođa puta, moli sve da budu prisebni i da se jave pri prozivanju, da nekoga ovako bunovni ne bismo zaboravili. Pročitana je i naša draga, tada još uvek usnula Nada Blam. Kao iz topa se javila kao veoma prisutna. Čak i mnogo prisutnija, što je nagoveštavalo neku nevolju. Završivši prozivku Nemanja podseća sve da provere pasoše. I vrisak! Tih, doduše. Nadi nema pasoša, nigde. Idemo nazad u hotel. Pretražujemo sve: sobu, hodnik, lift, bazen, saunu, bukvalno sve. Ipak, pasoša nigde nema! Panika je sve veća. Postoji mogućnost kašnjenja na avion. Nada se vraća vidno uznemirena u autobus. Vremena više nema, kao ni pasoša, ali mora da se krene. Gospodin Đurović je smiruje i obećava da će konzul, kome je javljeno da dođe na aerodrom, sve srediti, nekako. Već se vozimo ka aerodromu. Đurović je još jednom pita: 'Seti se, kada si ga poslednji put videla?', i Nada uznemireno objašnjava: 'Lepo se sećam kako sam ga stavila ovde u tašnu'. I dok govori zavlači ruku u tašnu i vadi svoj pasoš, koji je i bio tamo gde treba da bude. Besna, okreće se ka bunovnom Nemanji: 'Ma, ti si kriv! Kad si počeo onako napeto da nas prozivaš, sva sam se uspaničila, uneo si mi takvu nervozu da...' Smeh nas, naravno, vraća u normalu.
Na tiranskom aerodromu 'Majka Tereza' kupujemo albanske novine. U svima je naše gostovanje velika vest. U nekima i izuzetna kritika naše predstave. Mi u slici i reči u svim albanskim novinama. Bez preterivanja, baš u svim. I znam jedno, sigurno - pamtiću onaj dan u Beratu i veče u Draču kraj mora na onoj plavoj klupi. Pamtiću dan među tim gostoljubivim i prijatnim svetom, kada je Narodno pozorište iz Beograda igralo Gogoljevu 'Ženidbu' na sceni Nacionalnog teatra u Tirani, i jutro kada sam odlazio iz albanske prestonice tužan. A ne znam zašto.