Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Lubavne tajne Olivere Jevtić

Raspisala sam konkurs za dečka

Srebrna devojka iz Geteborga, najuspešnija srpska maratonka, posle velikog slavlja i spektakularnog dočeka našla je vremena da se u krugu porodice na Zlatiboru priseti kako joj je otac branio da trči, koliko su joj nedostajale sestrične i zašto bi volela da nađe muškarca koji zna da kuva i da u svakom trenutku može da je nasmeje

Piše: Svetislav Tijanić
Photo: Momir Dravić

Visoka, gracioznih pokreta, dugih nogu i upadljivo toplih plavih očiju, Užičanka Olivera Jevtić bi mogla da šeta svetskim modnim pistama. Umesto toga, ova dvadesetdevetogodi šnjakinja je izabrala maraton i na Prvenstvu Evrope u Geteborgu osvojila srebrnu medalju u toj disciplini. Prvo srebro Srbije je na zgradi Skupštine opštine u rodnom gradu dočekao transparent: Dobro došla kući, draga Olivera. Hvala ti za prvu srpsku medalju.
A šta je tihu i žgoljavu devojčicu iz užičkog naselja Pora navelo da se opredeli za najtežu sportsku disciplinu?
- Htela sam da nastavim porodičnu tradiciju koja se zasniva na onoj čuvenoj: bez rada nema uspeha. Moji roditelji, otac Milorad i majka Draginja, imaju samo jednu devizu: rad, rad i samo rad. A da bi se ona poštovala, mora da se trči i samo trči - priča nam Olivera dok sedimo u njenoj omiljenoj bazi Kraljevi konaci na Zlatiboru.
Bez tatinog blagoslova
Imala je trinaest godina kada je, pod budnim okom užičkog trenera Slavka Kuzmanovića, osvojila prvu medalju. Iako je to za svakog roditelja velika čast i zadovoljstvo, njen otac nije bio oduševljen. Maštao je da mu kćerka bude službenik, bar sa srednjoškolskom diplomom, u nekoj banci ili državnoj instituciji, svejedno.
Građevinac po struci, najčešće s mistrijom u rukama, teško se mirio sa idejom da će mu i deca s mukom zarađivati za život. A majka kao majka, nije želela da im se meša u izbor zanimanja. Pogotovu što je i najstarija kćerka Violeta bila vrlo talentovana trkačica, mada nije krenula tim putem.
- Najteže mi je bilo kada pođem na takmičenje, a znam da me ne podržava tata, osoba za koju bih učinila sve na svetu. Ali, kada su novine počele da pišu i veličaju moje uspehe, pa kad su se u sve uključili i moji nastavnici iz OŠ Andrija Đurović, led je konačno probijen.
Po povratku iz Geteborga, iako zauzet obavezama sa ostalim atletičarima AK Mladost iz Užica i pripremama za Balkanske igre u Zenici sledećeg meseca, trener Slavko Kuzmanović prebrojava impresivnu nisku Oliverinih odličja: za petnaest godina bavljenja atletikom osvojila je petsto medalja, od čega više od stotinu u međunarodnoj i deset u evropskoj konkurenciji. U Mađarskoj je 1995. osvojila dve juniorske, 1996. na Svetskom juniorskom prvenstvu u Sidneju bila je druga na pet hiljada metara, a na Prvenstvu Evrope u Turku,1977, osvojila je dva zlata, a 1999. je postala prvak Starog kontinenta u konkurenciji mlađih seniorki i tad je ostvarila nov evropski rekord na deset hiljada metara. Olivera je i dvostruki pobednik čuvene Novogodišnje trke u Sao Paulu, dvostruki pobednik krosa Činkve Molini u Italiji, pobednik Roterdamskog maratona. Bila je treća na Bostonskom maratonu i osma na Olimpijadi u Atini, kao najbolje plasirana Evropljanka.
Kako se sve to postiže, pitamo je, a ona kroz smešak odgovara:
- Za mene nema odmora ni leti, ni zimi. Ni na krsnu slavu Jovandan, ni na moj rođendan, pa ni za bratovu ženidbu, kad sam stigla tek na mladenačku tortu. Ovih dana sam htela da obiđem sestričine Sanju i Vanju u Beogradu, ali mi obaveze ne dozvoljavaju. A toliko sam ih se poželela. Na svu sreću - hrabri sebe Olivera - imam skladnu porodicu. Odgajeni smo u patrijarhalnom duhu i razumeju me. Javljam im se sa svakog takmičenja, pre i posle trke, i svi, pogotovu mama, sa mnom preživljavaju te najteže trenutke, kao da su pored mene, na stazi. Zato je Duško Korać njih, ali i ostale moje Užičane, rasplakao dok je prenosio maraton iz Geteborga. Zbog toga ja sada tražim milost za njega. Sjajan je reporter, i treba mu, zarad atletike, oprostiti ako je učinio nešto što se protivi novinarskim normama.
Na velikim svetskim i evropskim takmičenjima ili pripremama, kada je daleko od kuće, neophodnu roditeljsku podršku, prisustvom i odnosom, nadokna đuje joj trener Slavko Kuzmanović. On joj je u tim prilikama i otac i majka, njemu poverava i ono što ocu ne bi smela da kaže.
Trči, Olja, trči
Nameće se pitanje kakav je privatni život Olivere Jevtić, s obzirom na to da ona tokom dana, bez obzira na vremenske uslove, pretrči u proseku između dvadeset pet i trideset kilometara i da bar dvesta dana godišnje provodi van Užica. Ima li ova devojka vremena za zabavu, muziku, postoji li izabranik njenog srca?
- Postoji - kaže uz osmeh. - Raspisala sam konkurs za dečka i ima dosta kandidata. Od gospodina pravog tražim da bude brz, da dobro kuva, da je izdržljiv i zabavan. Da može da me zasmeje kada mi je to neophodno.
Ovo izdržljiv je, očigledno, od posebne važnosti. Jer, treba umeti da se bude partner Oliveri Jevtić, atletičarki koja nikada nije odustala. Stručnjaci kažu da je reč o mentalnoj, a ne fizičkoj izdržljivosti. Ipak, za svaki slučaj, ona i njen trener Slavko Kuzmanović su se pripremali na Kopaoniku, u ilegali. Daleko od novinara, atletskih radnika i poznanika. Trener objašnjava da je moralo tako. Medalja iz Geteborga je kovana nekoliko poslednjih godina u Kraljevim konacima na Zlatiboru, brušena u dalekoj Keniji, a na Kopaoniku, u Jatovim apartmanima, izbrušena je do srebrnog sjaja.
O ovoj famoznoj trci po svežem i vetrovitom severnjačkom vremenu u Geteborgu i medalji koju je osvojila Olja priča pošto je složila sve kockice.
- Slavko i ja smo do tančina razradili plan trčanja i moj zadatak je bio da se držim čelne grupe, ali da ne vodim trku. A onda su me Ruskinje uporno gurale i saplitale, tako da sam u jednom trenutku ostala i bez patike. Krajnjim naporom sam uspela da preskočim Italijanku, koja je usled guranja iznenada pala ispred mene, pa sam uspela da nazujem patiku i nastavim. U tom trenu sam našla snage i odbrusila Ruskinji da me ostavi na miru. Sve ostalo je poznato i viđeno, a pokazalo se da je Geteborg moj grad pod srećnom zvezdom.
U Užicu je Košuti sa Đetinje, kako je ovde zovu, priređen doček kakav je i zaslužila. Već nekoliko godina, podseća Olivera, ona besplatno koristi apartman u elitnom zlatiborskom naselju Kraljevi konaci, po odluci direktora Ratka Jeremića.
Kada je zbog zdravstvenih problema 2005. njena karijera bila uzdrmana, najznačajnija podrška joj je stigla od firme Aktavis-zdravlje iz Leskovca i direktora Milana Todorovića. I Atletski savez Srbije je na ovom evropskom prvenstvu značajno podržao Oliveru, pa prvi put u karijeri nije imala ni finansijskih, ni drugih problema sa završnim pripremama. Zato se postignuti rezultat može smatrati timskim uspehom. Konačno, usledila je i značajna finansijska i logistička podrška Vlade Srbije i Ministarstva za prosvetu i sport, što tek treba da donese konkretne rezultate. Pogotovu kada je reč o najavljenoj gradnji atletskih staza na Zlatiboru.
- Olja je maskota Zlatibora i zalažem se da ona ima svoj kutak na ovoj planini. Predložio sam predsedniku opštine Užice da organizuje sastanak sa svojim kolegom u Čajetini i da se Oliveri besplatno dodeli plac na Zlatiboru. Tako će se stvoriti uslovi da ona sutra, kada završi karijeru, radi s mladima i na zlatiborskim livadama kuje evropske i svetske medalje. Znam i koji plac, samo još da se oni dogovore - zaključuje Ratko Jeremić.