Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Razni ljudi, razna i rešenja

Potičem iz porodice u kojoj je uvek bilo previše svađe, a premalo bliskosti. Još kada se tome dodaju povremena (iskreno govoreći - počešća) zagledanja moga oca u čašicu i beskrajna kukanja i žalopojke moje majke, mislim da nije ni čudo što se sa svojima ne viđam i ne razgovaram. Oni žive svoj, a ja svoj život. Ne mrzimo se, ali se i ne volimo, i što se mene tiče - sve je u redu. Prihvatio sam da su moji roditelji takvi kakvi jesu, da mi njihovo prisustvo i 'davljenje' ne odgovaraju. Koliko vidim, i oni su ravnodušni prema meni, okupirani samo svojim hipohondrijama. Živimo paralelne živote, bez svađe i bez kontakta. Problem je u mojoj ženi koja stalno insistira kako treba da im se javljam, da ih posećujemo, da im čestitamo Novu godinu, Božić, Uskrs. Ona to stalno radi sa svojom porodicom u kojoj je stanje još i teže nego u mojoj. Tek oni što se svađaju, međusobno proveravaju i ispituju, katastrofa. Ali ih moja žena i dalje zove telefonom, raspravlja s njima, i još mene gnjavi što sam prekinuo stalna preganjanja s mojima. Kao, porodica je važna, ne treba čupati korenje, hoće da deca (kada ih budemo imali) imaju i bake, deke i familiju, a ne da budu siročići i pustinjaci, i sve u tom stilu. Meni je ovako sasvim dobro, a kada vidim nju koliko energije i truda ulaže u večito iste svađe i podbadanja, onda sam još sigurniji da sam u pravu. Šta vi kažete o tome, da li sam?

Postoji jedna duhovita izreka koja kaže da ako je Bog izmislio prijatelje, onda je porodicu, garant, smislio Đavo. Sad, ko je tu autor čega, ja zaista nisam obaveštena, ali da porodica može da bude najdivnije i najstrašnije mesto na ovome svetu - to jeste istina. Kada je dobra i zdrava, onda je zaista pravi blagoslov za svoje članove, naročito za razvoj dece u njima. A kada nije... onda teško da ima goreg pakla i veće muke za one koji joj pripadaju. Presecanje svakog kontakta i veze s takvom porodicom nije najbolje moguće rešenje. Ali je ponekad još uvek manje loše nego ostajanje u njenom ubitačnom zagrljaju. Tako da ono čemu ste vi pribegli sa svojim roditeljima, poštovani čitaoče, predstavlja izbor manjeg od dva zla. A takvi izbori su, po pravilu, mučni i teški za onog ko ih pravi. Vaša supruga je u sličnoj situaciji odabrala drugačije no vi. To i nije mnogo čudno s obzirom na to da devojčice odmalena uče da budu 'ministri unutrašnjih poslova' u svojoj budućoj porodici, da do besvesti pregovaraju i posreduju između različitih i često konfliktnih ili međusobno isključivih potreba i osećanja brojnih članova. Zato žene teško (čitajte: nikako) odustaju od 'popravljanja' porodičnih odnosa, a njihov totalni prekid nije nešto čemu one teže i što prihvataju kao dobro rešenje. Otuda je istrajnost vaše supruge da se i odnosi vas i vaših roditelja obnove i pošalju na 'generalku' - prilično očekivana. Ono što je ipak važno, poštovani čitaoče, jeste da, iako međusobno različita, oba vaša rešenja su jednako dobra. Njeno za nju, a vaše za - vas.

U lancima poniženja

Pišem vam zbog svoje majke koja me maltretira celog života, što će reći već 36 godina. Njoj su sedamdeset i dve, ali je zdrava kao dren i izgleda barem deset godina mlađe (što se za mene ne bi moglo reći). Otac mi je umro davno, još pre trideset godina, vrlo ga se mutno sećam, ali sam ubeđena da je umro jer nije više mogao da podnosi tiransku narav moje majke. Ja radim sve po kući (iako sam zaposlena), zbog nje se nisam ni udala jer nikada nije davala da mi neko dođe. Čak ni drugarice. Šta god da uradim, po njoj ne valja, uvek sve prekontroliše i onda primedbe, primedbe. 'Zašto si krpu ostavila ovako a ne onako, stalno kasniš, površna si, lenja, nikad od tebe ništa neće biti.' Iz fotelje samo strelja onim svojim očima i ponavlja 'zašto ovo, zašto ono'. Nikad, ali baš nikada nije zadovoljna mnome, nikad ništa dobro ne uradim. Dokle će tako, pitam se, da li će jednom da dođe trenutak kada će ona biti zadovoljna i bez onog kiselog izraza lica? Najviše me pogađa, i ona to zna pa radi namerno, kada mi vređa oca. Kaže da sam nikakva, kao što je i on bio, da ličim na njega. Ima li još nešto što mogu da uradim pa da se ona umilostivi i da me bar ne grdi ako već ne može da me pohvali?

Da li će vaša 'tiranka', kako je vi nazvaste, poštovana čitateljko, ikada prestati s primedbama upućenim vama? Ne verujem. Ne vidim ni zašto bi to uradila. Ona je, očigledno, još davnih dana svoga života 'provalila' da se neki ljudi oko nje tim više trude što ih ona više omalovažava. Naučila je kako, kada svakog trenutka sistematski podriva nečije samopoštovanje, taj neko onda dugo ostaje privezan za nju, ne nitima ljubavi već lancima poniženosti. Shvatila je da je to dobar način da se od onog drugog napravi 'krpa’ i da onda zauvek ostaje neprikosnovena kraljica na tronu svoje omiljene fotelje. Naučila je ona, verovatno davno, kako kiselost njenog osmeha udara bolje od biča... Zato verujem da joj na pamet ne pada da počne da bude zadovoljna vama i onim što činite i za nju. Što je ona žešća sa svojim primedbama, to se više 'ubiste' od truda i dokazivanja da i niste (baš) toliko loši.
To što radi vaša majka koriste i neki drugi ljudi. Često šefovi i profesori ('Bog i ja znamo za desetku, vi ostali možda jedva za šesticu'). Ponekad i neka deca tako 'driluju' svoje roditelje, a ovi se izbezumljeno trude sve više.
Dokle god vam je bitno i boli vas šta će ta druga strana da kaže o vama, dotle ste, poštovana Pepeljugo, zarobljenik jedne perfidne igre, u kojoj, šta god vi da uradite, i dalje - gubite. Jedini izlaz ka slobodi nije taj da postanete mnogo bolji, nego da vas je baš briga da li ćete se dopasti 'večito nezadovoljnoj'. Kada dođete do tog stanja u svojoj glavi i duši, tog trenutka vaša 'tiranka' više neće imati nikakvu vlast nad vama.

Raskorak duha i tela

VVeć tri duge godine čeznem za tim čovekom. Ja za njim i on za mnom. Viđamo se povremeno,
znam da me on obožava, da ne voli nijednu drugu, ali osim reči divljenja i ljubavi, ponekog zagrljaja i poljupca nikada nije prešao onu crtu iza koje bismo postali jedno. Često smo bili blizu toga, ali kolika god bila naša ljubav i želja, on bi se zaustavljao. Govorio mi je, i još mi govori, kako ne želi da čarolija između nas nestane tim činom, da me isuviše obožava i poštuje da bi od mene napravio ženu poput ostalih. Uopšte ne sumnjam u njegovu ljubav i u to da njegovo srce pripada samo meni, to vidim i iz načina kako me gleda, kako mi ugađa, kako mu ništa nije teško da učini zbog mene. Osim toga. Probala sam diskretno da ga ohrabrim jer sam svesna da je između nas velika razlika u godinama (meni je dvadeset i osam, njemu šezdeset i dve), ali mi zaista funkcionišemo kao dva bića na istom nivou, kao vršnjaci. On je duhom mlađi od nekih momaka i zaista me ne opterećuje ta razlika u godinama. Te divne reči koje mi govori, stihove koje mi recituje, sve obožavanje kojim me okružuje čine da još uvek verujem kako će između nas početi da se događa i nešto više. Da li grešim?