Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Bata Kameni, intimno

Fajter za sva vremena

Dragomir Stanojević, legendarni kaskader, čovek snažnih mišića i velikog srca, više puta je gledao smrti u oči, a veruje da je ostao normalan i otporan na slavu zahvaljujući drugoj ženi Vesni i sinu Urošu

Piše: Tanja Petrović
Photo: Branko Pantelić i privatni album

Nikad u životu nisam pogazio svoju reč. Ona je za mene najveći zakon pa, iako je bilo prilika kad sam mogao da izvrdam, nisam to radio, jer što kažem to i uradim, po cenu da se sav izlomim - otkriva Dragomir Stanojević, odnosno Bata Kameni, doajen među jugoslovenskim kaskaderima, čovek koji je nebrojeno puta lomio kosti, ali reč nikad nije prekršio.
Tradicionalnih vrednosti i patrijarhalnog vaspitanja, odrastao je u posleratnom, sirotinjskom Beogradu. Odmalena je naučio na rad, red i disciplinu, što mu je mnogo pomoglo kad je kao internacionalna kaskaderska zvezda snimao za Nemce, Amerikance i druge filmadžije. Iako u biografiji ima više od petsto filmova, a radio je i s veličinama kao što su Džon Hjuston, Sindi Polak, Klint Istvud ili Li Marvin, ostao je potpuno svoj, s obe noge na zemlji, normalan i jednostavan, pravi gradski šmeker. I znao je kad treba da kaže dosta, da bi ga gledaoci pamtili onakvog kakav je i bio - brz, vešt i snalažljiv.
Fer šorka
Viteštvu i veštinama učio se još u detinjstvu. Poput mnogih vršnjaka iz kraja oko Partizanovog stadiona, gde je proveo gotovo čitav život, trenirao je razne sportove: boks, gimnastiku i fudbal. Bio je to dobar način da se pobegne s ulice, ali i da se, u doba velike gladi i oskudice, okrepi nekim sendvičem i kabezom, što su dobijali kao nagradu.
- I pored toga, bilo je to romantično vreme. Odrastao sam u porodici koja me je držala kao malo vode na dlanu, posebno majka Dragica, domaćica. Otac Radivoje, železničar, muku je mučio da nas sve prehrani, pošto sam imao četiri sestre: Vericu, bliznakinje Danu i Dobrilu i Sunčicu. Sve one su me tretirale kao malog princa: za njih koliko bude, ali meni ništa nije smelo da zafali. Majka je umrla veoma mlada, i njenu ulogu u porodici preuzela je najstarija sestra Verica. Pošto u učenju nisam baš blistao, jedan razred sam i ponavljao, otac je odlučio da me, sa četrnaest godina, pošalje na zanat.
Tinejdžersko doba je proveo u školi za učenike u privredi, ali se sportova nije odricao. Svaki slobodan trenutak koristio je za vežbanje. S vremenom je izrastao u stasitog, zgodnog mladića, koga su devojke primećivale na igrankama.
- Bilo je to pravo viteško vreme, išli smo na igranke u Lazarac kod Glavne pošte, a često smo znali i da se potučemo zbog devojčica. Nisu to bile ozbiljne tuče, nego fer šoranje, a sve se na kraju lepo završavalo, odlazili smo zajedno na sok ili kolače. Iako sam bio prilično snažan i ja sam dobijao batine, jer onaj ko se tukao, a nikad nije dobio po nosu- laže. To je život, ne možeš uvek da pobeđuješ, ponekad mora i da se izgubi. Bilo je prilika kad sam bio sav modar, nisam znao ni kako se zovem. Ali, takođe smo znali da jedni drugima pozajmljujemo košulju ili dobre pantalone za sudar s devojkom. Recimo, krenemo od grada i trčimo do Autokomande. Znalo se: ko stigne poslednji, svima plaća baklave. Nema veze što ponekad nismo imali love za dva kolača, nego smo delili jedan.
Sudar sa vozom
Bio je veoma radoznao i stalno je težio nečem novom. Kad je u novinama video oglas kojim se traže kaskaderi za jedan strani film, nije se dvoumio. Otišao je s drugom Ljubom, koji je sad u Australiji, ali, nažalost, zakasnili su. Momci su već bili odabrani. Ipak, onaj što ih je doveo toliko je insistirao kod organizatora da se bar skinu, da je ovaj popustio. Kad su se razgolitili, dvojicu su u startu otpustili kako bi Bata i Ljuba dobili angažman.
- Tako mi se filmska karijera otvorila zahvaljujući upornosti mog druga Duleta. Počeli smo da se spremamo za čuveni film Dugi brodovi, istorijski spektakl iz doba Vikinga, koji je zahtevao dobro snalaženje u moru i izuzetnu fizičku kondiciju. Radili smo bezmalo devet meseci, prvo u Budvi, a zatim na Velikoj plaži kod Ulcinja. Morali smo dobro da jašemo, da budemo kadri stići i uteći, a mnoge su vratili kući jer nisu znali da plivaju. Bila je to jedna od najvećih koprodukcija Avala filma i čuvenog Metro Goldvin Majera, koju je režirao Džon Kardif, a glumili su Sidni Poatje, Ričard Vidmark i drugi. Taj spektakl nam je otvorio sva vrata, zahvaljujući njemu dobili smo brojne angažmane.
Filmovi su se zatim nizali, a momci su bili ludo hrabri i sposobni, gotovo da nije bilo vratolomije koju nisu mogli da izvedu. Zahvaljujući nastupu u jednom vesternu, gde je Vinetua glumio naš Gojko Mitić, koji se kasnije proslavio u Nemačkoj, Kameni se sve više pojavljivao u nemačkim koprodukcijama. S Francom Dojčem, poznatim producentom, uradio je brojne projekte, izveo gotovo nemoguće stvari, od kojih je svakako najopasnija bila kad je za dlaku izbegao sudar s vozom u punoj brzini.
- Tutnjao sam u automobilu sa više od osamdeset na sat, a voz je verovatno išao još brže. Sam Bog me je sačuvao, jer sam mu za sekund utekao, a koliko je sve bilo dramatično, svedoči i činjenica da su svi iz ekipe pobegli - kamera je snimala sama. Kad se sve završilo, sedeo sam, potpuno oduzet, bez daha, gotovo pola sata, savršeno svestan da sam imao bliski susret sa smrću.
Gledao joj je u oči mnogo puta, a izvukao se za dlaku i kad se u zapaljenom kamionu zabo u zemlju s mosta visokog deset metara, u filmu Mirko i Slavko.
- Tada sam, pukim čudom, u poslednjem momentu odlučio da, umesto na vozačko, sednem za suvozačko sedište i da tako vozim. To me je spaslo, jer se kamion, kad je probio ogradu mosta, okrenuo na kljun i svom snagom udario u tle, pa je volan potpuno uleteo u sedište. Čudio sam se što sam uopšte živ.
Osim višestrukog lomljenja ruku, nogu, šake, ramena, dva puta mu se, od siline udarca, plućna maramica odvajala od pluća, a jednom je, kod Hajrudina Krvavca, izgoreo celo lice i punih mesec i po dana bio slep na jedno oko. Ipak, sve te povrede nisu ga obeshrabrile, već su ga terale da ide dalje, da napreduje i traga za novim kaskaderskim rešenjima i inovacijama, da bi sebi i kolegama olakšao život.
Bili su pravi profesionalci, na snimanja su dolazili potpuno spremni, nisu smeli da okuse ni kap alkohola, jer su stranci skupo plaćali osiguranje pa su želeli da se obezbede na sve načine.
Sjaj svetskih zvezda
U karijeri dugoj više od četiri decenije imao je prilike da se susretne s najpoznatijim domaćim i svetskim umetnicima. Radio je kod Džona Hjustona, a za srce mu je posebno prirastao Teli Savalas, poreklom Grk, koji je umeo da prepozna i oseti slovenski hedonizam, a i da uživa u njemu. S njim i Klintom Istvudom snimao je Kelijeve heroje. Za razliku od Istvuda, koji je bio iz sasvim druge priče, Telija je veoma zavoleo. Oduševio ga je i Li Marvin, koji je u jednoj sceni trebalo da ga ubije dok skače s nekog džipa.
Li je bio zapanjen Batinim jezikom, a kad je čuo da je iz Jugoslavije, rekao je da je zna, to je ona mala zemlja s velikim srcem. Tako je za sva vremena kupio Batu koji je hteo da pukne od sreće i ponosa.
U sećanju su mu ostali i Anđelika Hjuston, tada je bila na početku karijere, zatim Ričard Barton, s kojim je radio Užičku republiku, kao i mnogi drugi. Od domaćih glumaca gotovo da i nema umetnika s kojim nije snimio bar jedan film, od Bate Živojinovića, Ljubiše Samardžića, Dragana Nikolića, Branislava Lečića, Žarka Lauševića, čija ga je zlosrećna sudbina veoma potresla, do nedavno preminulog Danila Lazovića, koga je veoma voleo i poštovao. Rad s domaćim filmskim ekipama nije mogao da se poredi s koprodukcijama, jer su stranci, recimo, sve članove smeštali u isti hotel, bilo da je u pitanju Holidej In ili neki niže kategorije, dok su domaće filmadžije često kaskadere i tehničko osoblje smeštali u jeftinije sobe. Batu je to nerviralo, a ni danas se ne seća ko mu je dao nadimak, jer su ga na snimanjima zvali Kamenče, Kamen, pa Kameni. Sad ga pod pravim imenom gotovo niko i ne zna.
Živeći dvesta na sat, s glavom stalno u torbi, ipak nije želeo da ostane sam, pa se zaljubio i oženio Smiljkom, kćerkom Titovog pratioca Milana Žeželja, zbog koje se preselio na Dedinje.
- Tada sam lepo zarađivao, ali smo ipak došli u njihovu porodičnu kuću, gde, priznajem, nisam bio u svom elementu. Ubrzo smo dobili i sina Marka, ali smo se posle desetak godina razveli, čemu su umnogome doprinela moja brojna odsustva od kuće. U jednom trenutku bio sam na ivici da spasem brak, ali smo se razišli i, srećom, ostali u sjajnim odnosima. I danas se često čujemo i vidimo.
Drugu suprugu Vesnu, vrsnog pravnika, koja radi u jednom od republičkih ministarstava, upoznao je zahvaljujući svom prijatelju Pižonu, kome je Vesna priznala da joj se naočiti kaskader veoma dopada. Bata isprva nije mislio s njom ništa ozbiljnije, ali, kad ga je odvela na romantičnu večeru s morskim plodovima, koje obožava, shvatio je da se oko nje vredi potruditi. Doduše, kaže da nije morao baš mnogo da se trudi, jer su ubrzo posle toga odlučili da se venčaju.
U srećnom su braku dvadesetak godina, a sin Uroš, mezimac porodice, upravo se sprema za Ameriku, gde će završiti srednju školu. Bata tvrdi da je Vesna žena njegovog života, ali i da je veoma važne odluke doneo upravo zahvaljujući njoj.
S druge strane, Vesna je srećna što se Bata iz posla, kome je posvetio život, povukao dok je još bio u snazi, jer su mnogi drugi ostali, prenebegavajući činjenicu da vreme radi protiv njih.
Bez prava na grešku
Mada je još pre četvrt veka s režiserom Brankom Baletićem, tada direktorom Avala filma, planirao da otvori školu za kaskadere, za koju je bio obezbeđen budžet od pola miliona maraka, planovi su propali. Baletić je smenjen, doveden je čovek koji nije bio iz filmske priče, a Bata je shvatio da bi to bilo ceđenje suve drenovine. Zato je na svoju ruku, s Pigijem i drugim kolegama, mlađima, koji su hteli da slušaju, renosio tajne i cake ovog teškog i opasnog zanata u kome čovek ima pravo samo na jednu grešku.
Veoma mu je žao što je njegov mlađi kolega Željko Božić onako tragično nastradao, a posebno što mu se nije javio da pita za savet, jer je on sličnu stvar izveo sedamdesetih.
- Sve bih mu lepo objasnio, pošto je to čista fizika. Posavetovao bih ga kao sina, a da je pitao, saslušao i skok izveo kako treba, verovatno bi danas bio živ. Velika šteta, jer je bio veoma talentovan i sigurno bi postigao mnogo.
I da se ponovo rodi, ništa u svom životu ne bi promenio, dopada mu se sve kroz šta je prošao, jer je imalo određenu draž.
- Bilo je divnih trenutaka, drugarstva i zabave. Sve je imalo čari, a i lova je bila prilično dobra, posebno ako si velik. I nema foliranja. Ili znaš, ili si - bivši.
Padao je i s velikih visina, čak je i sa gipsom, kad je slomio ključnu kost, snimao neke manje zahtevne scene. Fajter u svemu, uvek ide do koske, jer zna da u životu nema kalkulisanja.