Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Moj dom: Dobroslav Pavlović

Adresa beogradske elite

Osnivač društva konzervatora Srbije, potomak porodice koja je umnogome uticala na srpsku istoriju, trudi se da očuva duh velelepne vile, svojevrsnog spomenika kulture u kome su nekada boravili Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Jovan Cvijić i mnogi velikani prošlih vremena

Piše: Tanja Petrović
Photo: Marija Ćalić

Kuća Pavlovića, u Jevremovoj ulici u Beogradu, na broju 39, jedinstvena je po tome što je za sto dvadeset pet godina odgojila šest generacija, a u svakoj su tri najstarija potomka naizmenično nosila imena Kosta i Stevan. Rodonačelnik Kosta St. Pavlović, okružni načelnik i prvi upravnik niške varoši, 1878. se vraća u prestonicu, a tri godine kasnije kupuje plac i zida kuću, zahvaljujući mirazu svoje supruge Anke Aćimović. Bila su to prva privatna ulaganja u gradsku infrastrukutru, a zgrada je i do danas zadržala prvobitni izgled, pa predstavlja spomenik kulture i pod patronatom je Zavoda za zaštitu spomenika.
Zdanje je i rekonstruisano, a poslednje dve godine u njemu radi i Centar za kulturu. Njegovi današnji stanovnici, unuk rodonačelnika Koste, doktor Dobroslav Bojko i njegova supruga Milica, kao i sin Đorđe, svim silama nastoje da očuvaju velelepnu vilu i održe njen intelektualni i kulturni duh, jer je duže od jednog veka bila okupljalište brojnih intelektualaca, diplomata i naučnika, a u vreme progona i njihovo utočište.
Đorđe, diplomirani arhitekta i najmlađi član loze, na sebe je preuzeo zadatak da mnoge porodične relikvije i dragocene predmete otrgne od zaborava. Kad su poslednji sustanari, useljeni odmah posle Drugog svetskog rata, napustili zdanje, krenuo je u obnovu. Prvo je produbio podrum, i u njemu su sad prostorije Centra. Tu se održavaju brojne umetničke večeri, pre svega koncerti kamerne muzike, ali i promocije, susreti, druženja, posebno najmlađih.
Detalji slavne prošlosti
Dok je kopao, Đorđe nije mogao da se odrekne nijednog kamena iz podruma, sve ih je sačuvao i od manjih komada napravio veoma impresivnu fontanu za baštu, koja važi za jednu od najuređenijih u gradu, a pre dve godine je izabrana za najlepšu baštu u opštini Stari grad.
- Bilo mi je teško da se lišim i jednog kamena, pa sam ih upotrebio za originalnu fontanu, a komadi, koji su bili preveliki za tu svrhu, završili su u dvorištu kao postolja ili klupe. Ništa nije bačeno, čak ni starinski predmeti, od probušenog ibrika ili bakarne činije, do pegle i poslužavnika. Naši preci su s velikom ljubavlju i umešnošću sve to pravili. Prabaka je to, naročito bakarno posuđe, sakrivala u dva bunara iskopana na obodu dvorišta i jednostavno nisam imao srca da bilo šta od toga bacim. Ako nema upotrebnu funkciju, onda bar da ostane kao ukras, da mu se namernici dive i shvate kako smo oduvek imali prave umetnike svojih zanata - otkriva Đorđe.
U prostorijama Centra sačuvane su i stare drvene, masivne fotelje, čiraci i lampe od kovanog gvožđa urađeni po nacrtima prijatelja, arhitekte Aleksandra Deroka, pa dekorativne peći od livenog gvožđa, škrinje, tronošci, preslice, grnčarija, stare fotografije i druge dragocenosti. A posebno mesto zauzima priznanje kneza Aleksandra Karađorđevića čukundedi Mići Aćimoviću.
Đorđe je i glavni krivac što bašta doma izgleda fantastično, jer ju je s velikim trudom i ljubavlju uređivao godinama. Kad su konačno Pavlovići ostali sami u kući, bacio se na posao i krenuo od vrta obraslog u bršljan. Njega je posebno pomno negovala i volela Leposava-Bela Pavlović, tetka po ocu, čuvena slikarka, osnivač društva Lada i iskreni poštovalac Francuske, pa je tu svojevremeno i osnovano Društvo prijatelja Francuske.
- Imao sam velike muke da bršljan svedem na razumnu meru, jer mu je tetka Bela dopustila da proguta čitavu kuću, ali nisam imao srca da ga sasvim iskorenim. U spomen na tetka-Belu, preminulu pre godinu i po, u bašti je ostao deo koji se širi samo pored jednog zida od starih cigala.
Uspomene na tetka Belu
Brat i sestra, Bojko i Bela, bili su samo nastavljači burne porodične istorije započete izgadnjom kuće. Do tridesetih godina prošlog veka u kući su se sastajali, dogovarali i stvarali mnogi znameniti ljudi: od Stojana Novakovića i Pante Srećkovića, do Sime Lozanića, Jovana Cvijića, Ljube Kovačevića, koji im je bio i prvi komšija, i Mihajla Petrovića, poznatijeg kao Mika Alas.
Porodica je bila okrenuta ka Francuskoj: deda Stevan bio francuski đak i predsednik Društva prijatelja Francuske, ali i književnik i prevodilac, nosilac ordena Legije časti, ali i ka Rumuniji, jer je deda, kao šef poslanstva u Bukureštu, kralja Aleksandra Karađorđevića upoznao s rumunskom princezom, kasnije srpskom kraljicom Marijom, kojoj je Bela bila dvorska dama.
Karađorđevići su im bili veoma naklonjeni, princ Đorđe je godinama dolazio u njihov dom i družio se sa ostalim intelektualcima, a princ Tomislav, kad je prvi put došao u Srbiju iz emigracije, odmah je došao u Jevremovu 39. Kasnije je tu doveo i suprugu Lindu i sinove Mihaila i Đorđa.
- Danas mi je žao što nisam bio stariji i zreliji, da se malo bolje upoznam sa svim tim ljudima, jer su u našu kuću na konsultacije dolazili diplomate i književnici Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Milan Rakić i Ivo Andrić. Svi oni su sedeli i družili se u ovoj bašti, ali to nisu bili klasični razgovori uz kafu i pićence, već konstruktivne priče. Razmenjivali su dobre ideje, planirali i osmišljavali. Kod nas su se, osim sednica Lade, koje je umešno vodila tetka Bela, alfa i omega svega, održavali i sastanci Društva konzervatora Srbije, čiji je tata bio osnivač. Tetka Bela je zaista bila neverovatna. Bila je doživotni počasni predsednik Lade i njen motor, birala je koji će slikari gde da izlažu, ubeđivala ih, organizovala prevoz, brinula čak i o tome u kakve će ramove slike biti stavljene. Radila je to svim srcem, a s njom su se družili Nebojša Mitrić, Mića Popović, Mario Maskareli, Mihajlo Tomić i mnogi drugi umetnici, a u kući je čak jedno vreme živeo i slavni skulptor Toma Rosandić. Bio sam potpuno fasciniran kad bismo otišli na neku od izložbi i veoma ponosan što poznajem sve te slavne ljude koje sam viđao svakodnevno - priča Đorđe.
Zahvaljujući Beli, porodica je autorska prava za sabrana dela Slobodana Jovanovića, inače bliskog rođaka, poklonila SANU, a slike, ne samo njenog opusa već i iz bogate porodične zbirke, poklonjene su Narodnom muzeju i sad su smeštene u depoe.
Đorđe pamti i posleratno vreme teške oskudice, kad je sa ocem i majkom, do druge godine fakulteta, živeo u jednoj sobi. Iako su mu svi u školi zavideli jer stanuje u tako velikoj kući, retko ko je znao da gorak sustanarski hleb dele sa još nekoliko porodica. Jedino je tetka Bela bila u boljoj situaciji: ona je živela na mansardi, dok su oni, stešnjeni, prvi sprat delili s porodicom Lakočević i advokatom Trifunovićem. Međutim, u prizemlju se baškarila bivša upravnica kažnjeničkog logora na ostrvu Sveti Grgur.
- Porodica nikad nije klonula duhom, čak ni kad je, uslovno rečeno, "kontrolisala" samo deset odsto svoje kuće. Tata, čuveni konzervator i osnivač Društva konzervatora Srbije, kao dete me je vodio po srpskim manastirima - priseća se Đorđe. - Pošto je čitav radni vek proveo na terenu, bilo je prirodno da me vodi sa sobom. Tako sam u manastiru Dečani proveo nezaboravne trenutke, kao i u crkvi Bogorodice Ljeviške, ili u Pećkoj patrijaršiji. U Dečanima sam, prvi put, s četiri godine, na francuskom otpevao pesmicu na seoskoj priredbi, učio da pišem, bio u seoskoj ambulanti kod zubara i jeo lubenicu rashlađenu u Bistrici. S nostalgijom se sećam i boravaka u Kaleniću, Ljubostinji i mnogim drugim pravoslavnim svetinjama, a verovatno je to i uticalo da za životni poziv odaberem arhitekturu.
Majka Milica, profesor klavira, nastojala je da sinu prenese ljubav prema muzici. Đorđe je još kao dete svirao na violini nasleđenoj od dede, a sad njegov mlađi sin Aleksandar na porodičnom klaviru, pristiglom preko Beča i Zagreba, svakodnevno, bar po sat vremena, baki pokazuje šta je naučio.
- Tata je na nas preneo ljubav prema horskoj muzici, a pošto nam je kompozitor Stevan Hristić bio rod, kad kod bi završio neku novu pesmu, donosio je baki, koja je fantastično pevala, da je izvede. I ja volim pevanje, a najduže sam se zadržao u Studijskom horu Muzikološkog instituta SANU, dok se Aleksandar okrenuo klaviru. Valjda zbog toga u Centru često priređujemo koncerte kamerne muzike, a izuzetnu saradnju imamo s članovima ansambla za ranu muziku Renesans, koji će uskoro ponovo otvoriti jesenju koncertnu sezonu.
Ostvareni snovi predaka
S nestrpljenjem planira i promociju drugog, proširenog izdanja knjige svog oca Dobroslava Bojka, posvećene Jevremovoj ulici, koja obuhvata sve znamenite ličnosti i zdanja, od Skadarlije do Kalemegdana. Predstavljanje je planirano za novembar, pošto je prvo izdanje odavno rasprodato.
I insistira na tome da su porodične vrednosti ono što treba prenositi s kolena na koleno, a ne zlato, srebro ili veći broj kvadrata. Smatra da raritete i starine, koje godinama s velikom ljubavlju sakuplja, treba čuvati i približiti mladima koji su sve manje zainteresovani za tradiciju i nasleđe.
Đorđe ima i dva brata po ocu, Jovana i Konstantina koji je pre nekoliko godina umro, pa je ostao željan druženja s njim. I nimalo ne žali što je odabrao da brine o kući i roditeljima. Svestan je koliko je ovo zdanje značajno ne samo za porodicu nego i za Beograd uopšte. A mašta o tome da se, tamo negde u dnu bašte, umesto metalnog stuba, vidi jarbol barke, kojom bi mogao na neko lepo krstarenje morem.To mu je san, kao što mu je san i da Beograđane natera da se spuste na svoje reke, čije su obale prilično zapostavljene i zapuštene.
Iako rođeni Dorćolac, ipak se pre izvesnog vremena preselio u Savamalu, u Lominu ulicu, gde je svio porodično gnezdo sa suprugom Ivanom, profesorkom engleskog jezika. Taj odlazak ipak ne doživljava dramatično, pošto je svakodnevno u Jevremovoj, gde sa starijim sinom Ivanom, koji mu je desna ruka, obavlja sve moguće poslove, od baštovana i hauzmajstora, do predsednika Upravnog odbora Centra za kulturu. I nijedan od njih mu ne pada teško, jer je, konačno, svoj na svome, što je i bio san njegovih predaka.