Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Moje putovanje

Krf

Zoran Palurović, urednik specijalizovanog časopisa za kućne ljubimce 'Zoo Hobby - Moj pas', početkom ovog leta je s porodicom boravio na Krfu, i poželevši da vidi nešto više od uobičajenih turističkih letovališta uz morsku obalu, zaputio se u obilazak sela na obroncima planine Pantokrator, gde je upoznao Grka Zorbu, od majke vlasnika taverne dobio na poklon teglu maslina, u manastiru na vrhu sreo Rumuna, a potom se samoubilačkom prečicom spustio na more, gde je ručao lokalne specijalitete sedeći, takoreći, u samoj vodi

Otići na Krf i vezati se samo za jednu od bezbroj prelepih plaža, jednostavno je nedopustivo. Krf se mora videti ceo. Nameće se neopisivim šarmom, mešavinom klasičnog mediteranskog priobalja, francuske Provanse i italijanske Toskane. Ovo najsevernije grčko ostrvo u Jonskom moru, kao ni ostalih šest, nikad nije bilo pod Otomanskim carstvom. Povremeno pod upravom Venecije, kasnije engleske krune, slobodno se razvijalo i komuniciralo sa ostatkom Mediterana i sveta. Još od ranog srednjeg veka pohodili su ga razni trgovci: Španci, Portugalci, Mleci, Arapi, Grci s kopna, i tu osnivali male kolonije. Svi oni su ostavili neizbrisiv trag i kulturno nasleđe u kome, pored prirodnih lepota, danas uživaju stotine hiljada turista. Međutim, impresivna obala nije ni izbliza sve što Krf nudi.
Muzej u moru Ovo ostrvo iz pesme 'gde cveta limun žut', prekriveno nepreglednim maslinjacima koji broje oko pet miliona stabala, zvanično ima najveću koncentraciju autentičnih biljnih vrsta: više od šest stotina. Jednako je gusta i ljudska populacija, naseljenost se može meriti s onom najvećom, u regijama Atine i Soluna. Svako drugo muško dete na Krfu dobija ime Spiros, po svetom Spiridonu, zaštitniku ostrva. Impresivni stari grad Krf-Kerkirom leži na dve srednjovekovne tvrđave i ima bezbroj crkava i neobičnih muzeja, a u unutrašnjosti, na severoistoku ostrva, nalazi se devetsto sedamnaest metara visoka planina Pantokrator. Na njemu se nalaze prelepi dvorac i Ahilion, letnja rezidencija austrijske kraljice Sisi, čuven po tome što se u njegovom parku, osim najređih biljnih vrsta, nalaze i neke od najlepših skulptura slavnih antičkih vajara.
Sudar vekova Obala iz snova prepuna je turista, ali more nije srce lepote Krfa. U potrazi za istorijom i stvarnim žiteljima ostrva, na predlog prodavca suvenira iz Barbata, rentakarom, uskim krivudavim ulicama napustio sam popularno letovalište i pošao prema unutra šnjosti, iz koje se uzdiže moćni masiv Pantokratora. U autu bez klime je pakleno vruće. Rashlađujem se u maloj fontani na skretanju za susedno selo. Kućište fotoaparata koji sam na trenutak ostavio na sedištu auta jedva držim koliko se ugrejelo. Nigde žive duše. Svaki pametan Grk u ovo doba sedi u kući pored klime. Kao i na mnogo mesta na Balkanu, i ovde se hrabro prepliće staro i novo. Stare kamene kuće u senci čempresa, palmi i mandarina, polako ali sigurno, jedna po jedna se otkupljuju, restauriraju i prodaju, kako Grcima tako i strancima s najrazličitijih strana sveta.
Susret sa Zorbom Na izlazu iz sela Spartilas, baš na samom kraju, poslednja od kuća je autentična grčka taverna. Doduše, samo spolja, jer je unutra lepo uređena, klimatizovana prostorija. Goste dočekuje mladi gazda koji se predstavlja, kako drugačije do Spiros. On zna predanje o nastanku naziva sela. Ime Spartilas mesto je, po legendi, dobilo krajem šesnaestog veka. Tadašnji meštani su se pod povremenim upadima mediteranskih pirata sklanjali iz priobalja, odlazili u brda i tamo osnivali naseobine. Ipak, pirati su povremeno prodirali i u unutrašnjost znajući da su žitelji ostrva bogati. Meštani ovog sela su pružali najjači otpor, slično antičkim Spartancima, po čemu je mesto i dobilo ime Spartilas. Dok pažljivo slušam predanje, Spiros pozdravlja čoveka koji ulazi u tavernu. Okrenem se da ga pogledam, a pored mene niko drugi do Grk Zorba - Entoni Kvin iz mlađih dana. Neverovatna sličnost lokalnog Grka s legendarnim glumcem iz filma koji je proslavio Entonija, a i Grke, odličan je povod za šalu. Na kraju, Spiros i Zorba me savetuju da nastavim prema Pantokratoru. Pošto smo se već sprijateljili i razmenili adrese, njegova majka iz kuhinje donosi teglu domaćih crnih maslina, baš onih koje najviše volim.
Pogled na čitav Mediteran Iz nepreglednih višestoletnih maslinjaka povremeno se uzdižu zeleni šiljci čempresa, baš kao u Provansi ili Toskani. Ovu geografsku asocijaciju potkrepljuju poveće čistine s nižim rastinjem - vinogradi. Putem uzbrdo stiže se u selo Strinilas. Manje je od Spartilasa, ali nešto življe. Već posle dve krivine izlazi se iz naselja, a na izlazu je legendarna taverna 'Oasis'. Malo dalje je poznata radionica za izradu predmeta od maslinovog drveta. Nedaleko od Strinilasa, na nekih sedamsto metara nadmorske visine, maslinjaci se proređuju i prelaze u makiju i žbunje. Odatle se već vidi golet kamenog planinskog vrha. Na njemu je šuma repetitora, predajnika i različitih antena. Vazduh je oštar i prijatan. Sa istočne strane vidi se visoko kopno Grčke i Albanije, a na zapadu, preko Otrantskih vrata gde se spajaju Jadran i Jon, tek vidljiva štikla Italije. Malo dalje, na samom vrhu, nalazi se manastir. Posvećen je Hristu Pantokratoru, po kom je planina i dobila ime. Iznad manastira je postavljen sedamdeset metara visok montažni repetitor. Unutra je prijatna hladovina, stare freske i neobičan ikonostas optočen tananim srebrnim pokrovom. Kad sam ušao, levo od ulaza, prema spoljnjem delu oltarske apside, ugledao sam zidare. Među njima je bio i mladi monah u crnoj mantiji, takođe u poslu. Ruke su mu bile prašnjave, velike, ali i natečene. Oniži je, vedrog lica i izrazito plav. Video sam plavih Grka, ali sam bio siguran da ovaj to nije. Pošto nije znao engleski, a ja grčki, upitao me je da li govorim ruski: mladi dvadesettrogodišnji monah Georgije je Rumun, a zamonašio se u Rusiji. Tamo je proveo oko tri godine, posle čega ga je grčki episkop doveo na Krf.
Samo za hazardere U povratku s Pantokratora dolazi posebno uzbuđenje s mirisom visokog rizika. Krećući s vrha ugledao sam tanku krivudavu liniju koja se provlačila kroz litice prema istočnoj obali ostrva. Bio je to uski, strmi neasvaltirani put, prečica kojom sam krenuo po Tanju i decu koji su uživali na plaži u prelepom zalivu mesta Agni. Posle kilometar i po stajem jer sam se debelo pokajao: na nekim mestima iz poput pesnice krupnog kamenja virili su šiljci stena koje je trebalo izbeći. Jedva sam se usudio da izađem iz auta. Kad sam pogledao dole, sledio sam se od straha. Ambis je bio takav da je Kanjon Morače prema njemu nežna uspavanka. Mileo sam po tom kamenju dok sam u strahu stiskao volan obema rukama. U takvom grču proveo sam oko sat i po posle čega sam naišao na blago proširenje puta. Nešto kasnije pod točkovima sam osetio asfalt, a ubrzo sam naišao na prve kuće. Bilo je to mesto Vigija, nekoliko kilometara udaljeno od mora.
Ručak u talasima Posle uzbudljivog i nezaboravnog silaska s najviše tačke na Krfu uputio sam se do idiličnog ribarskog naselja Agni, u prelepom malom zalivu opasanom zelenilom maslina i čempresa. Ovde se usidrene ljuljuškaju jahte i katamarani s najrazličitijim zastavama. Od pet-šest kuća uz plažu, sve su taverne. Sve lepša od lepše. Najatraktivnija je, ipak, 'Nikolas'. Uređena je u autentičnom ribarskom stilu s mnogo detalja karakterističnih za prave grčke taverne. More zapljuskuje terasu koja se u najisturenijem delu nastavlja u dok za čamce. Dovoljno je dugačka da se posle ručka gost zaleti i bućne u neobično zeleno Jonsko more. Za taj dan smo naručili skušu ala Nikolas koja se priprema u rerni, zatim punjeni patlidžan i pileću salatu s voćem u limunovom soku, i sve je bilo vrhunski pripremljeno.
Planinsko leto Takođe, ne treba propustiti Ano Korakijan, mesto na istočnom delu Krfa, gde se može videti bezbroj starih i raskošnih baroknih kuća, nekoliko crkava, muzej vajara sa ovog dela ostrva i napuštena zgrada mesnog orkestra na kojoj piše 'Filarmonia Korakiana'. Dok nije došlo do ekspanzije turizma, čini se da je ovde cvetao život, koliko idiličan toliko i sadržajan. Ipak, nije nimalo čudno što se, i pored nicanja fantastičnih letovališta na obali, veliki broj gostiju odlučuje za mirnije varijante odmora - sela u brdu. S terasa i balkona se pružaju prelepi pogledi na desetak kilometara udaljenu obalu s plažama i uvalama. Nije nikakav problem spustiti se do njih. Treba samo izabrati na koju stranu.