Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Redovni glanc

Iskreno govoreći, nije mi sasvim jasno zašto moja žena ima toliku potrebu da o svemu diskutujemo, zašto od svega hoće da pravimo dramu i debatu, kao da nam život zavisi od toga. A što voli da se svađa. I još se ljuti i besni na mene što to ne prihvatam, prebacuje mi da je ne volim, da mi naš brak nije dovoljno važan, da je to zato što nisam svim srcem uključen u naš zivot, da sam hladan... Ima još toga što mi stalno prebacuje, ali ovo je najčešće, a i potrudio sam se da bar nešto od toga zapamtim kako bih mogao da vam opišem moj problem. Siguran sam da ona nije u pravu, znam da je volim i osećam da i ona voli mene, ali stvarno nikad neću razumeti kako je znak moje ljubavi to što neću da se svađam oko nebitnih gluposti.
Koliko znam, ljubav se izražava cvećem, komplimentom, romantičnom večerom i takvim nekim, lepim stvarima, a ne time što ćemo da urlamo jedno na drugo i govorimo ružne i teške reči koje pri tome i ne mislimo zaista. Ona je inače normalna i razumna žena, tako da stvarno ne shvatam zašto se zbog ovakve nebuloze ljuti na mene. Kaže kako sve mora sama, i da započne i da završava svađu, a da se ja držim hladno i nezainteresovano dok se ona trudi oko našeg odnosa. Blesavo. Pošto me zbog toga podsmešljivo zove 'Englez', onda ću se tako i potpisati. Dakle, puno vas pozdravljam.

Pa gde će vam Duša, poštovani Englezu? Žena vam se iz sve snage trudi da stalno rašćišćava sve što bi moglo da bude potencijalni kamen na putu vaše povezanosti i komunikacije a vi - ništa. Za žene je ono što vi nazivate 'svađom' samo malo ali neophodno i redovno - brisanje prašine. Glancanje odnosa do visokog sjaja. Provetravanje vašeg braka, a da se neka ala ili babaroga ne bi zapatila u nekim zaboravljenim i zapuštenim delovima Duše. A pošto žene vole da barataju rečima (zašto, pa, da ne?) i da pažljivo osluškuju emocije i raspoloženja koja stoje iza njih, onda mora biti da je jako frustrirana kada odbijate da diskutujete sa njom. Naprosto je tada takvim ponašanjem ometate u njenom važnom poslu u porodici. Onom koji se tiče praćenja toga kako smo zaista, i naravno - u kakvim smo odnosima. Kako zamišljate da ona može da uočava sve nijanse u promeni vašeg raspoloženja i osećanja (prema njoj, na prvom mestu), ako vi stalno ćutite. I to na isti način. Kako će ona da popravlja fino narušenu ravnotežu ako se vi držite po strani i ne uključujete se u temu? Zar vi zaista zamišljate (poput većine muškaraca) da se emocije i ljubav razmenjuju sami od sebe, bez ikakvog našeg angažovanja?
Znaju žene dobro kako muškarci često umeju da spas od neprijatnih tema i teških osećanja potraže baš ućutanju. I zato i vaša supruga ponekad 'nagazi' na priču o nekom događaju ili odnosu, koju biste vi najradije preskočili što vam, možda, naizgled donosi trenutno rasterećenje od tog nečeg što vas muči, ali vam, u stvari, ne rešava ništa. Samo svoju tegobu gurate pod tepih. A to žene - čija je misija, rekoh vam već, da stalno sređuju i popravljaju ovaj svet - neće ćutke ostaviti tako. Baš zato što znaju da se bez diskusije i pretresanja stvari same od sebe neće srediti. A znaju i to da se iza svađe obično kriju neka naša povređena osećanja i da svaka svađa ima svoj razlog.
Zato ona vaše ćutanje i suzdržavanje doživljava kao neku vrstu distanciranja i emotivne izdaje prema sebi i svom braku. Kao vaše odbijanje da se povezujete s njom. A takve stvari ne valja raditi onima koje volite. Naročito ne svojoj ženi.

Nešto treće

Već duže me muči jedna situacija koju nikako da privedem kraju, da se konačno odlučim šta želim od života i rešim se ove nepodnošljive napetosti i zbunjenosti. Imam 27 godina, završen fakultet, radim posao koji volim i moglo bi se reći sređen život. Ali, nesvesno sam sebi uspela da iskomplikujem život, a rešenje ne vidim, ili ne želim da vidim.
U vezi sam sa dosta starijim čovekom, a uz to je oženjen i ima dvoje dece. On je prvi muškarac s kojim sam stupila u seksualne odnose, ali ne mogu reći da sam zaljubljena u njega. Stalo mi je do njega, nedostaje mi kad nismo zajedno, a zbog situacije u kojoj se nalazi retko se i viđamo. Ti tajni, povremeni susreti redovno se završe seksom i obećanjem da ćemo se čuti. Često zove telefonom, kaže da mu nedostajem, da ne može da živi bez mene, da sam ja ljubav njegovog života. Obećava da će rešiti svoju situaciju, iako to nikada nisam tražila, niti sam ga ohrabrivala da to uradi. Ljuta sam na sebe što nemam snage da ga odbijem, što sam mu na raspolaganju kad god nađe vremena da se vidimo. Plašim se osude prijatelja i rođaka ukoliko bi se saznalo za ovu vezu, zbog razlike u godinama i njegovog braka. Zbog svega toga počela sam da izlazim s jednim dečkom. Dve godine je stariji od mene, fakultetski obrazovan, ima stalan posao i zaljubljen je u mene. Pošto radi u drugom gradu, viđamo se uglavnom vikendom. Moram priznati, osećam olakšanje radnim danima kad znam da ga ne moram videti, jer vreme provedeno s njim me ne ispunjava. Mislim da me on iskreno voli, dok sam ja sebična i ne mogu da prepoznam ljubav u sebi, ili sam nesposobna da je osetim. Ne želim da svoju sreću gradim na tuđoj nesreći, ali ne želim ni da propustim priliku da budem srećna u životu. Kako da se odlučim kojim putem da krenem? Pomozite mi da donesem pravu odluku.

Neodlučna? Meni pre izgleda da ste puni tajni - onih o oženjenom muškarcu kog krijete, pa toga kako prikrivate da, u stvari, ne volite onoga ko vam je javni momak... i ko zna šta sve još. Razumem da nije ni moguće ni neophodno stalno biti iskren i otvoren prema svima koje susrećemo u životu, ali je činjenica da ljudi koji se mnogo i često ponašaju različito, čak i suprotno, od onog što osećaju, zaista ne prođu dobro. To neprekidno glumatanje, prenemaganje i neautentičnost brzo naplate svoj ružni danak. Kao i u vašem slučaju. Ne samo da trpite ljubav nekoga koga vi ne volite, nego na kraju ni sami više ne znate šta zaista želite. A bez tog saznanja ne možemo doneti iole značajniju odluku u životu. Mnogo se preračunavate 'šta mi je bolje, šta mi se više isplati', toliko da ste se na kraju zaglavili i zapetljali u svom tom sabiranju i oduzimanju. Ljubav, brak i bračna sreća, ne prođu dobro s tolikim našim kalkulacijama. Uprkos matematici i tome što je neko 'fin mladić' i 'dobra prilika', sve to se pokaže nekako nedovoljnim da bismo bili srećni i ispunjeni. A kako da donesete pravu odluku, pitate vi. U sadašnjoj poziciji, rekla bih, vrlo teško. Jer su vam se tasovi vašeg vaganja zaglavili. Na jednoj strani onaj koga volite, ali je već 'zauzet'. Na drugoj, onaj 'slobodan' koji voli vas, ali se vama lično - gadi. Teško je, zaista, izabrati između dve mogućnosti od kojih je svaka sa suštinski bitnom 'falinkom'. Zato želim da vas podsetim, poštovana čitateljko, da ste vi i dalje u poziciji kada od dva zla NE morate da odaberete - nijedno. Još uvek imate mogućnosti da 'otkačite' obe, ne baš mnogo obećavajuće i očaravajuće varijante i da se ozbiljno date u potragu za onim ko će vas voleti i koga ćete i vi hteti (ovaj deo je naročito važan).
Umesto silnog preračunavanja 'za' i 'protiv', u situacijama kada smo jako neodlučni i ne možemo da nađemo pravo rešenje za sebe i svoj život, dobro je, umesto kalkulacija, da sebi postavimo dva vrlo jednostavna, bazična pitanja. Prvo je 'sa čime nikako ne mogu da proživim svoj život?' A drugo 'bez čega nikako ne mogu u životu?' Kada odgovorimo sebi na ta pitanja, sve ono što nije 'pravo' za nas, spontano otpada. I rešenje (pa samim tim i odluka) pojavljuje se nekako - samo od sebe.