Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Kuhinja Ivana Jevtovića

Kulise za fensi kolenicu

Poznati glumac se, iako je neprekidno angažovan, nije libio da po stupanju u brak sam opaše kecelju, preuzme varjaču i nauči suprugu Sandru i kćerku Sofiju kako se uživa u hrani, a na nedavnom putovanju u Španiju, u hali gde se riba prodaje na veliko, shvatio je da je najukusniji ručak koji se prvo ulovi

Piše: Igor Karanov
Photo: Jelena Mandić

Upravo sam se vratio iz Španije, gde sam shvatio da dobar riblji ručak ne počinje u kuhinji, s čašom belog vina, već u ogromnom hangaru u južnom delu Barselone, gde veliki, nabildovani, istetovirani ribari s minđušama viču iz sveg glasa nudeći svoj ulov - priča Ivan Jevtović doživljaje s nedavnog putovanja, gde je živeo u kući bogatog trgovca ribom i morskim plodovima.
Ko se lično nije uverio u kulinarske sposobnosti ovog glumca, teško da bi po njegovom izgledu mogao da zaključi kako se od malih nogu vrzmao po majčinoj kuhinji, zapitkujući je i učeći kako se do zadovoljstva stiže preko tanjira. Obrijana glava, brkovi i nabrekle žile na rukama pre bi pristajali nekom tatarskom atamanu, hunskom poglavici, ili maorskom ratniku Otelu, kog je sasvim opravdano nedavno igrao na večernjoj sceni pozorišta Boško Buha. Ipak, mladi glumac oštrog pogleda je domaćin, porodičan čovek i tatica za medalju, koji je, stupajući u brak, odlučno preuzeo varjaču u svoje ruke. Njegova supruga Sandra nije se protivila hrabrosti i požrtvovanju, koji su svakako bili potrebni da bi se umetnik koji je igrao u dve televizijske serije, desetini filmova, među kojima su Stršljen, Nebeska udica, Normalni ljudi, Ringeraja, Ledina i Skele, kao i u brojnim predstavama, i uz to noseći stub pozorišne trupe Torpedo, pa čak i pevač u bendovima Deca loših muzičara i Buka, svakog dana zatvorio u kuhinju. Voli dobre restorane, kakav je Belle epoque, ali je za njega vrhunski doživljaj upravo pripremanje jela, kad se otvara prostor za bravure, kao kad u beli sos za pastu doda mlevene orahe ili leblebije.
- Moja žena uopšte nije volela da jede pre nego što smo se upoznali - objašnjava Jevtović. - To je za nju bila obaveza i nije joj bilo jasno kako neko to može da nazove hedonizmom. Međutim, kad smo počeli da živimo zajedno, malo po malo, otkrivao sam joj čari uživanja u hrani. Nikad neću zaboraviti našu svečanu večeru u jednom veoma malom stanu gde smo živeli. Tu nije bilo trpezarije, pa čak ni stola. Imao sam samo jednu višenamensku dasku na kojoj sam pisao, crtao, peglao i radio sve drugo. Spremio sam pasulj, nas dvoje smo seli u turski sed na dušek, oslonili tu dasku na kolena, i s nje večerali pasulj. Tad je počela da uživa u hrani.
Mladi glumac ima iznenađujuće dugu kulinarsku karijeru: prvu picu je ispekao dok su njega i njegova dva brata čuvali baka i deda.
- Otkad znam za sebe, ulazio sam kod mame u kuhinju i interesovao se šta ona to radi. Ne mogu da tvrdim kako je to porodična tradicija, jer se ni jedan od moja dva brata nimalo ne zanima za kuvanje. Jednom prilikom, imao sam tad sedam godina, nas trojicu su čuvali baka i deda iz okoline Čačka, i kad sam ogladneo, pitao sam ih mogu li da spremim picu. Bili su ubeđeni da me nisu dobro razumeli, pa su mi rekli ako, dete, igraj se. Sećam se da je tad u prodavnicama mogla da se kupi smeša za testo za picu, a uz nju se prodavao i fantastično ukusan preliv romansa. Bez problema sam zamesio, prelio romansom, poređao ono što sam našao u frižideru i ispekao svoj ručak u rerni. Baku i dedu nije oduševio ukus jela, ali su bili šokirani činjenicom da sam ga ja spremio, i da to može da se jede. S obzirom na toliki kuvarski staž nije čudno što sam u svojoj porodici preuzeo svu odgovornost oko jela. Imam samo problem s vremenom, jer je u mom prosečnom radnom danu zaista teško pronaći više od sat vremena za pripremanje hrane. Olakšavajuća okolnost je to što se zdrava hrana uglavnom ne priprema dugo.
Ipak, sve uspomene vezane za kuhinju iz Ivanovog detinjstva nisu tako romantične. Jedno jelo je bilo sredstvo pretnje.
- Imam takvu vrstu selektivnog pamćenja da zaboravljam ružna iskustva, pa se jasno sećam kako su me, kad sam bio mali, učili da u restoranu uvek naručim poslednje jelo u jelovniku, ono na dnu desne strane, jer tu, navodno, stavljaju najveće specijalitete. Ipak, ne mogu da zaboravim kako sam mrzeo boraniju kod bake. Bila je užasna, jer baka nije volela da kuva. Boranija je inače sjajna stvar, ali sam to tek nedavno shvatio. Pamtim je kao neukusno snoplje amorfnih mahuna čiji mi se konci razvlače među zubima. Ova inače odlična biljka bila je odvratna i u obdaništu. Mislim da se zbog toga pojavila kao negativna stilska figura u našem jeziku: kad nešto nije nikakvo, to se ovde kaže boranija. Kao klinac sam imao veoma bezobrazan duh, pa nisam pristajao ni na kakva pravila, kasnio sam kući, i nikakav red, ništa što je bilo uobičajeno nisam poštovao, a boranija je bila kazna za sve moje nestašluke.
Zbog ove traume, Ivan se trudi da njegovoj kćerki Sofiji sve na tanjiru bude potaman.
- Moja kćerka voli da bude domaćin, da ugosti svoje prijatelje, a ima tek četiri godine. Kad pozove drugare da se igraju, ja im, onako na brzinu, spremim nešto da prezalogaje. Najviše vole ćevape i palačinke, pa sam im jednom prilikom priredio iznenađenje: u palačinke sam im umotao ćevape. Oni su ih raspakivali kao novogodišnje poklone, i svaki put bi se smejali onome što su pronašli unutra. Trudim se da kod nje razvijem ljubav prema maštovitom obroku, jer se ježim od današnje pomame za brzom hranom, ali deca obožavaju igračke koje dobijaju uz pljeskavicu, pa ponekad Sofiju moram da odvedem i na takvu klopu.
Za Ivana je poseban ritual pripremanje ručka u pozori štu, i to poslednjih dana pred premijeru, dok na generalnim probama već polako počinje da se rađa strepnja: da li će sve biti u redu.
- Najbolje predstave nastaju kad u tih paničnih poslednjih desetak dana uspemo da se organizujemo, u bifeu pozorišta spremimo klopu i zajedno ručamo ili večeramo. Tu se razreše svi scenski i drugi problemi. Nisu bez razloga trupe ranije živele zajedno, doslovce na istom kazanu. To je, u stvari, pravi poslovni ručak. Sećam se, kad smo radili na predstavi Klinje, prvom komadu trupe Torpedo, Darjan Mihajlović je, nakon jedne od poslednjih generalnih proba, spremio barene kolenice s kiselim kupusom za sve. Ja sam nahranio ansambl dok smo pripremali Alisu u pozorištu Boško Buha, ispekao sam gibanicu i skuvao pasulj. Bilo je toliko da nije jeo samo ansambl, već su počeli da dolaze i iz marketinga, tehničkog sektora, na kraju su svi bili siti. Mislim da to nije loše za razbijanje malera. Najbolje predstave u poslednjih šesnaest godina za koje ja znam nastajale su upravo kad reditelj uspe da odvoji glumce od svega, da žive kao komuna, bez mobilnih i trke oko porodica. Tad se oni utrupe i dele kazan.
Najživopisnije kulinarsko iskustvo Ivan je doživeo ovog leta u Španiji. Otputovao je kod prijatelja čiji je tast bogati trgovac ribom i plodovima mora. Pošto je uvek bio ubeđen da je najukusniji obrok koji se prvo ulovi ili zaradi, mladi glumac se odvažio da sa iskusnim Fransiskom ustane u četiri izjutra, i preživi njegov radni dan.
- Prvo smo seli u veliki kombi i putovali dvadesetak kilometara do mesta u južnom delu Barselone, gde svi ribari iz tog dela Španije donose svoj ulov i prodaju ga. Reč je o ogromnom hangaru od nekoliko hiljada kvadratnih metara punom bučnih, grubih muškaraca koji viču koliko ih grlo nosi, nudeći svoju ribu. Slično je vojsci po tome što, kad se pojavi bilo kakva žena, počinju stadionske ovacije, koje se od ulaza šire halom. Na kraju povici "guapa, guapa, guapa" odjekuju sa svih strana. Fransisko ima neprikosnovene sisteme izbora najsvežije ribe, ali mislim da je tu, ipak, presudno iskustvo: zavuče ruku duboko ispod leda, na samo dno velike posude od stiropora, izvuče ribu, pogleda joj boju, škrge i s neverovatnom preciznošću proceni kad je izvađena iz mora. Kad bira rakove, gleda koliko su ratoborni: što su svežiji, to su agresivniji. Kad su mirni i ošamućeni, ne valjaju. Kupio ih je petnaestak, a dva su bila toliko sveža da su još mnogo kasnije, na njegovoj tezgi, imali pravi gladijatorski okršaj prilikom kog je jednom od njih spala gumica s klešta, pa je uštinuo Fransiskovu ženu za prst. Pola pijace se skupilo da gleda dramu. Kad je iskusni trgovac nakupovao dragocene robe za približno četiri hiljade evra, utovarili smo je u kombi, vratili se na njegovu tezgu i oko sedam časova završili aranžiranje na pultu. Oko osam su počeli da pristižu ljudi i kupuju veoma ozbiljno: gotovo niko nije imao račun ispod tri stotine evra. Već oko deset-jedanaest sve je prodato, a onda idemo na doručak: katalonsku kobasicu koja je dovoljno kalorična da nadoknadi izgubljenu snagu. Posle toga se malo dremne i vreme je za pripremanje ručka. Fransisko je odabrao pomalo od najboljih stvari koje je imao na tezgi i napravio kraljevsku gozbu. Skuvao je dve vrste školjki, pripremio nekoliko rakova, ispekao škarpinu, zubaca, list i malu ajkulu. Bili su to najbolji ukusi koje sam osetio u životu.

Recepti:

Goveđi karpaćo

Salata belle epoque

Can-Can tuna

Čokoladne kocke

Fokaćo