Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 17

Ok!
Broj 22

Naš dom: Boba Stojnić i Nikola Nešković

Kuća glumačkog prijateljstva

Temperamentna dramska umetnica i njen suprug najsrećniji su kada s prijateljima prave žurke u prelepom dvorištu, a unutrašnjost svog životnog prostora potpuno su uredili i prilagodili stilu slavne slikarke Fride Kalo, koju ona već četiri godine igra u pozorištu

Piše: Tanja Petrović
Photo: Marija Ćalić

Kuća je moje lično pozorište u kome nalazim inspiraciju za uloge. Da nemam ovakav dom, verovatno ne bih bila tako uspešna, jer, kad se završe probe ili predstave, jedva čekam da dođem ovamo i u svojoj slobodi učim nove uloge, prevodim tekstove, kuvam, razmeštam stvari, prosto rečeno uživam - otkriva glumica Dobrila-Boba Stojnić.
Ona je svoj dom uredila potpuno u stilu pozorišta pre svega meksičke umetnice Fride Kalo, koju tumači na sceni zemunskog Madlenijanuma, a s njom se druži već četiri godine. Predratna vila, smeštena između kuća dva Karića, Sretena i Bogoljuba, u najelitnijoj dedinjskoj ulici, spolja nimalo ne otkriva raskoš i eksploziju boja, oblika i materijala. Ali, zato dvorište otkriva da su vlasnici zaljubljenici u cveće, bilje, lepotu i originalnost. Tako su stari panjevi, ofarbani u razne jarke boje, poslužili kao postolja za muškatle, petunije i druge cvetnice. Jarkoplava tabla na ulaznim vratima, na kojoj piše Kuća kod mirisa Mediterana, otkriva i stanare: na njoj su napisana imena Bobe, Nikole, njihove kćerke Nine i psa, ogromnog bob tejla Džona Lenona, ali i bilje u vrtu. Upravo tu su zasađeni ruzmarin, timijan, origano, lavanda, nana i mnoge druge korisne biljke, da domaćica ima začine za paste koje priprema zimi.
Predmeti kao kućni ljubimci
Dom na dva nivoa na svakom koraku svedoči i umetničkoj duši vlasnika, od ulaznih vrata, preko trpezarije do dnevne sobe koja obiluje detaljima i sitnicama iz različitih epoha i država. Kolika je posvećenost čuvenoj meksičkoj slikarki svedoči i originalan Fridin kuvar, po kome je uspela da napravi samo jedno jelo. Inače, Boba kaže kako obožava da isprobava recepte iz svih mogućih časopisa i kuvara. Ne voli mnogo da jede, ali sprema s velikim zadovoljstvom.
- Samu sebe podsećam na ženu francuskog inspektora Marnija iz jedne serije, koja je stalno išla na kurseve kuvanja i pravila egzotične specijalitete, poput pileta u čokoladi, a on je uvek pitao kad će mu skuvati nešto normalno. Tako i mi probamo razna jela, a ja se u kuhinji ludo zabavljam kombinujući ponekad i nespojive ukuse.
Silno bi želela da ima jedan pravi smederevac, koji bi postavila na centralno mesto u kuhinji i ofarbala ga u - roze. Takav joj je bio i frižider, koji su nedavno bacili, jer se pokvario.
Boba, kao pravi hrčak, skuplja sve moguće predmete, od folija s poklopaca od nes kafe, do cevi koje su ostavili majstori kad su uvodili gasovod u kuću, a bila je očajna kad je morala da se rastane od mašine za sudove koja je odslužila svoje. Ali, bila je stara već dvadeset godina i jednostavno je crkla. Nikola joj je pažljivo saopštio kako zna da će joj to veoma teško pasti, ali da će morati da je bace i da je nova već stigla.
Ni sama ne zna odakle joj sklonost ka sakupljanju raznih, najčešće nepotrebnih sitnica, ali ih ljubomorno čuva u nadi da će kad-tad uspeti da ih iskoristi. Nedavno se zamislila nad jednim šrafom, ali ga je, uprkos zadirkivanju kćerke Nine, ipak odložila u fioku - zatrebaće. Ne rastaje se ni od metalnih kutija skupocenih pića, od kojih, kad je potrebno, uz dasku ili parče stakla, za čas napravi sto ga goste, kojih je gotovo stalno puna kuća. Ne voli da bude sama, a i smatra da kuća živi tek kad je puna ljudi.
- Više od dvadeset godina pravimo lude žurke za Novu godinu, društvo već zna šta sve može da se očekuje od tih zabava, neko od nas obavezno bude Deda Mraz, a svako svakome kupi sitan poklon, pa zajedno uživamo i u ritualu darivanja.
Kod njih se sakupljaju brojni umetnici, najčešće posle napornih proba i predstava, u želji da se malo opuste i uživaju. Tako su mesecima dolazile kolege iz Belgije i Francuske, kad su radili jedan komad, a zatim je u jednim belgijskim novinama osvanula fotografija s potpisom da je to kuća belgijsko-srpskog prijateljstva.
Razmeštanje stvari je tradicija
Boba, uz tihu podršku supruga, svakodnevno pravi razmeštaj po kući, u želji da gotovo uvek ima nešto novo. Napravi takav raspored da kuća, za tili čas, više uopšte ne liči na sebe. I onda ima utisak da je to sasvim drugi, novi prostor.
Nikola često u šali, kad se vrati s posla, kaže: Dobro je, bar znam gde mi je telefon. Sklonost ka stalnom razmeštanju nameštaja Boba je nasledila od oca Velje, posleratnog učitelja i političara, koji je do očaja dovodio svoju suprugu Milu.
- Tata je svakodnevno pravio akcije po kući, jedva je čekao da mama zaspi, pa da me pozove da premeštamo stvari. Radovala sam se tim noćnim druženjima, kad smo pretumbavali sve: očas posla bi kuhinja završila u dnevnoj sobi, trpezarija u spavaćoj, a radna soba u hodniku. S njim nikad nije bilo dosadno, ali mama nije imala nimalo razumevanja za te svakodnevne novitete.
Ni njoj nije nimalo teško da orman ili neku veliku policu stavi na leđa i zapuca u drugi deo stana, a u tim akcijama bilo je i tragikomičnih momenata. Jednom se zaglavila s ormanom na leđima, jer plafon nije bio dovoljno visok. Pošto je ostao zaglavljen, Boba je shvatila kako može tako i da ga ostavi, pa je otišla po testeru, da skrati nogare.
- Onda sam pod nekim nenormalnim uglom na leđima držala orman, a jednom rukom testerisala taj višak. Bila je to potpuno nemoguća misija, pa nije ni čudo što sam se ukočila. Naravno, otišla sam kod doktora, i on je pitao šta se dogodilo, a kad je čuo šta sam radila, momentalno mi je zabranio da se bavim takvim aktivnostima. Bila sam zapanjena i priznala sam da, gotovo svaki dan, nosim poneki orman na leđima i da ne dolazi u obzir da to prekinem.
Iako je rođena u Vlajkovićevoj, kao dvogodišnja devojčica se preselila na Senjak, a posle nekoliko godina na Dedinje, gde u porodičnoj kući živi već decenijama. Senjak joj se više sviđa, a tvrdi da više ne bi mogla da podnese život u centru.
- Kad odem na probu u Narodno pozorište, ponekad ostanem ceo dan kako uveče ne bih morala da se vraćam na predstavu. Ipak, jedva čekam da dođem kući i uživam u svom dvorištu. Mi smo pet meseci godišnje napolju po čitav dan, unutra samo prespavamo. Kad je pretoplo i spavamo napolju, u ljulja škama. Tek kad se preselio ovde, a godinama je živeo kod Londona, Nikola je počeo da otkriva lepote baštovanstva. Potpuno se posvetio ružama, kad krene da ih obrađuje, ostane po čitav dan, jer su ruže njegov ponos.
Komšije nisu kod kuće
Njihov nekadašnji prvi komšija, vajar i keramičar Mića Jovanović, sa čijom porodicom su se družili kao s najrođenijima, svakodnevno je nešto popravljao, pravio, majstorisao.
- Bili smo kad rod, sve smo međusobno delili. Kućne aparate smo kupovali u jednom primerku. Među nama nije bilo ograde, oni su imali divnu prizemnu kuću u stilu hacijende i kad god bih ujutru ustala, prvo sam proveravala jesu li se probudili, da zajedno pijemo kafu. Živeli smo kao na selu i sjajno se družili. Teško mi je palo kad su prodali kuću Sretenu Kariću i odselili se u Kanadu, a za uspomenu, Mića mi je ostavio mnogo stonih lampi koje sam rasporedila po celoj kući.
Koliko voli harmoniju i sklad govori i to da je spremna da jednu lampu danima nosi po kući, sve dok joj ne nađe odgovarajuće mesto, kako bi tu došla do punog izražaja. I ubeđena je da svakoj stvari, bilo da je to kožni trosed, masivna trpezarijska solica od rezbarenog drveta ili figurica neke životinje, treba naći pravo mesto.
- Mislim da nema stvari koju ne mogu da napravim ili nabavim. Čak smo i trpezarijski sto i stolice pravili sami, sve u želji da imamo nešto sasvim originalno. Smatrajući da je sve u gradu potpuno uniformisano, pre dve godine je kreirala kolekciju haljina Frida Kalo satkanu od čudesno tankih, gotovo eteričnih materijala, koja broji više od dvadeset odevnih predmeta, i s nestrpljenjem iščekuje kad će je izložiti.
Ova odlučna i beskrajno simpatična žena smatra da joj se sve u životu događa iz nekog valjanog razloga, pa je tako ubeđena da je Frida pronašla nju, ne ona Fridu, a njenoj sreći nije bilo kraja kad joj je rediteljka Ivana Vujić predložila da je igra u pozorištu. A kad nema posla, jednostavno ga izmisli; kao što je uradila s Bergmanovom sonatom koju je prevela i priredila da bi ona i Ružica Sokić imale čime da se bave u teatru.
Društvene igre su zakon
Kuriozitet je da je španski naučila gledajući razne serije, koje nikad nije pomno pratila, već samo slušala, dok kuva ručak ili farba drvene figurice za ogrlice.
- Silno bih volela da, kad odem u penziju, otputujem u Meksiko i godinu dana u nekoj telenoveli od bar petsto nastavaka glumim zlu ženu, jer za takav lik treba dobar glumac. Inače, u tu egzotičnu zemlju ću ići sledeće godine u jesen, kad se bude obeležavala stota godišnjica rođenja Fride Kalo. Tamo će se sakupiti sve Fride iz sveta, biće to zaista fantastičan doživljaj. Obići ćemo i njenu čuvenu Plavu kuću, a ja, priznajem, već sad, dok gledam serije, smišljam šta bih odande sve mogla da donesem za kuću. Obradovala bih se nekim egzotičnim vratima, a sigurno ću doneti prekrivače za krevet.
Za jubilarni, Četrdeseti BITEF, iz dokolice je napravila predstavu, pošto je sama prevela tekst španskog klasika Fernanda Arabala Carta de amor a sad se stvar toliko zakuvala da će legenda doći u Beograd da vidi predstavu, ali i da predsedava žirijem.
- Potpuno sam u toj priči i jedva čekam da to, krajem septembra, privedemo kraju, ali ni kućni poslovi neće da čekaju, pa sam prvo brala višnje i učila tekst na drvetu, a onda i kajsije. Kuvala sam džem i farbala jedan dvorišni zid u jarkoplavo, kao omaž Fridinoj kući.
Njen suprug Nikola Nešković je bio najčuveniji beogradski disk džokej šezdesetih i sedamdesetih. Imaju kolekciju sa više od četiri hiljade ploča najpoznatijih svetskih bendova, koje sada, nažalost, ne mogu da slušaju, jer nemaju gramofon. Sve one su smeštene u jedan ogroman crni kredenac s motivima iz lova, koji Bobi deluje sumorno, pa je odlučila da figure životinja ofarba u jarke boje.
Osim što sakuplja ploče, Nikola je i pasionirani ljubitelj društvenih igara. Čovek koji je izmislio popularni kviz Slagalica na RTS-u, ima na stotine monopola i drugih zanimacija, i kad ih sve rasprostre po trpezarijskom stolu, niko osim njega tu ne može da se snađe. Boba pripomogne kod asocijacija, ili kad zapne kod pitanja iz opšte kulture. Nikola sad za TV Pink radi Mozgalicu i uživa u tom poslu, kao što uživa i u kućnim čarolijama svoje supruge. Za razliku od njega, koji s osmehom prihvata sve akcije, dvadesetčetvorogodi šnja kćerka Nina je pravi minimalista i nikako joj nije jasno zbog čega mama sve te drangulije drži u stanu. Ipak, dobro se snalazi u kreativnom porodičnom haosu.
Boba neprestano ima neke nove ideje i vizije, a sigurna je da u svetu postoje bar dve kuće koje liče na njenu, jedna je njene rođene sestre Vukice koja živi u Ženevi, a druga je Vanje Marković, mlađe koleginice iz predstave predstavi, koja je takođe u tom fazonu.
Ubeđena je kako ne bi bila toliko uspešna i posvećena glumi i umetnosti da nema ovakav mir i kuću kakvu želi i koju može, za tren, da promeni u nešto potpuno drugačije, različito i originalno, jer ne podnosi kalupe i uniformisanost, posebno u uređenju doma, kome, ipak, dušu daruju ljudi.