Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 16

Ok!
Broj 22

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Sindrom fatalne privlačnosti

Trideset i dve su mi godine, imam sina od sedam i kćerkicu od godinu i po. Naravno i muža, mladog, zgodnog, uspešnog. Ali nije u njemu problem. Naprosto sam poludela za jednim tipom s posla koji nije oženjen (razveden je), četrdeset i jedna mu je godina, prosed, zgodan, šmeker, šarmantan... Da ne nabrajam dalje jer ću smesta otrčati do njega i baciti mu se pred noge. Nemam nameru da se razvodim, brak mi je stvarno divan i volim svoju porodicu, ali neprekidno maštam o nekoj usputnoj, vatrenoj vezi sa starijim kolegom. Molim vas, ne osuđujte me, recite mi kako da to izvedem a da ne ugrozim svoj brak. Nemojte me odgovarati jer sam sto posto ubeđena da bi nam bilo divno zajedno. Zar je tako strašno zaljubiti se u nekoga, zar nemam prava na sreću, zar to pravo nema svako od nas?

Pravo na ljubavnika i sreću s njime? Sigurna sam da to pravo postoji, mada ja nisam uspela da nađem neku povelju o ljudskim pravima gde je i to - pravo na usputnu i vatrenu vezu sa starijim šmekerskim kolegom - zagarantovano. Tako da ostaje da vam za to vaše ljudsko pravo verujem na reč. I - u redu. Verujem vam. Baš kao što verujem i tom vašem ubeđenju da bi vam bilo divno s njim. Istina, to kažu i narkomani za heroin, pa ispada kako to - da nam je s nekim ili s nečim divno - jeste važan ali (avaj) ne i dovoljan argument da bismo se u nešto upustili.
I naučnici i 'iskusni' kažu slično: da zaljubljenost i fatalna privlačnost umeju da poput droge 'puknu' u naš mozak i onda dođe do reakcije zvane 'zbogom pameti'. Zato bi, možda, bilo dobro da date sebi malo vremena da se 'rashladite' i vratite na zemlju. Pa da iz tog stanja još jednom pročitate ovo pismo koje ste mi napisali, poštovana Maco. Možda će vam tada ta ideja o 'bacanju pred noge' zgodnom tipu izgledati manje fantastična nego sada.
A ako se to, ipak, ne dogodi i vaš zanos ne splasne i ne ohladi se? Pa nećete ni tada biti u nekom velikom zakašnjenju da to uradite.

Bračni supervizor

Pišem vam iz jednog lepog grada sa severa Bačke. Imam 28 godina, u braku sam nepunu godinu i trebalo bi da sam srećna, ali, eto, nisam. Imam lepu, zdravu bebu od pet meseci i naoko dobrog muža.
Trenutno živimo kod njegovih roditelja, u jednoj prostoriji koja je kuhinja, dnevna, spavaća i dečija soba, i to me guši, ali ćemo se uskoro preseliti u novu kuću pa ću imati dovoljno prostora. A volela bih da imam lep, harmoničan brak, ali je s mojim mužem to nemoguće.
Ima dosta stvari što mi smetaju kod njega, a jedna od njih je što on još uvek izlazi sa društvom iako je oženjen i ima obaveze. U redu je da to bude ponekad, a ne gotovo svaki dan. Zbog toga se svađamo, ali ne možemo da postignemo kompromis pa onda danima ćutimo i atmosfera je prilično zategnuta. Ja onda patim ali neću da načinim prvi korak, jer sam dosad to uvek činila. Želim da nekad to bude on, da vidim da li mu je stalo da funkcionišemo zajedno. Komunikacija nam je izuzetno loša. Znam da može biti bolji, jer je to dokazao više puta, ali je to bilo prvih meseci braka. Umeo je da bude nežan i pažljiv, a sad je bezosećajan, grub i ohol. Ne znam, sto puta se preispitujem i nekad dolazim do zaključka da preterujem, izmišljam i izvoljevam. Ne umem da definišem svoj problem, samo znam kako želim da sa mužem imam dobru komunikaciju. Da li je to period prilago đavanja ili nešto drugo? Pomozite
mi da 'progledam' ili da sačekam da vreme učini svoje.
Moj muž je strašno grub, toliko da mi upućuje ružne reči, i to kad želim da mu se približim. Ja njega i dalje volim, ali sumnjam u njegova osećanja prema meni. Jer, kao što ja njemu prigovaram za izlaske, on tera neki inat time što mi zabranjuje da prespavam kod mojih roditelja, govoreći mi da se, ako odem, i ne vraćam. Ja mislim da je to nepravedno i ružno. Vama će možda ovo izgledati malo smešno, ali meni deluje kao vrlo ozbiljna stvar. Toliko puta želim da mu priđem i svaki put odustanem jer znam da će me odbiti i uvrediti. Ne znam više kako da se ponašam prema njemu. Gluv je na moja upozorenja i želje. Razgovor ne vredi jer smo sto puta to pokušavali. Omalovažava me i u društvu. Nije uvek bio takav. Otkako smo se uzeli, kao da pokazuje pravo lice. Mislila sam, što mi je i logično, da će zarad mirnog i harmoničnog braka da se žrtvuje, makar malo (ja to radim) ali on se ponaša kao da mu je svejedno. Stvarno sam očajna i ne umem sebi da pomognem. Nisam objektivna i verujem da sam ponekad i nepodnošljiva, nervozna i da mi sve smeta.
Pa eto, mislim da ćete mi vi nekako pomoći, u stvari, znam da hoćete.

Prva godina braka - najsrećnija godina u životu?!? Moguće. Ali na Marsu, možda. Ovde, kod nas, na planeti Zemlji, ta godina važi za jednu od najtežih u celom životu. I verujte mi, dok ovo pišem, ni najmanje ne preterujem. Baš kao što se i ne šalim. 'Ma da, reći će neko, to je tako samo kod nas jer smo istraumirani od poslednjih petnaest (neverovatnih) godina i teškog života koji i sada živimo. Tamo negde, u nekom drugom, bogatijem svetu, ta prva godina braka mora biti čista bajka'. Ali, nije! Nema to, izgleda, veze ni s novcem ni s geografskom širinom na kojoj živite. Naprosto je ta 'prva godina' prepuna novih okolnosti i promena. I traži od svakoga veliko prilagođavanje, baš kao i ono što mi ljudi mrzimo najviše na svetu. Da se menjamo. Još kada odmah sa venčanicom stigne i dete, prosto ne znate gde ćete pre da se prilagođavate. Odjednom, od danas više niste ono što ste do juče bili. Život vam je nešto sasvim drugo od onoga pre. Kao da ste zaspali u jednoj, a greškom se probudili u nekoj drugoj, horor priči. S tim što nije greška. Tako ste se vi odjednom našli sami s bebom u nepoznatoj sobi, a jedini koga tu uopšte i poznajete - nikad nije tu. Baš kao i on koji je zaspao posle super žurke (tako je, naime, shvatio venčanje) a probudio se kao oženjen, tata, domaćin porodice, odgovoran za sve i svašta, onaj koji nigde više neće ići sam posle sedam uveče. A njegovo (momačko) društvo se nikada bolje nije provodilo...
Zato, za početak, poštovana čitateljko, ne padajte u preveliki očaj na temu 'Zar ovako provodim najlepšu godinu svog života?' i preformulišite je u 'Znači, ovako izgleda jedna od najtežih godina u mome veku'. Jer, kada nemamo tako visoka a nerealna očekivanja (podgrejana 'ljubićima' i neiskustvom) onda su nam i mogućnosti da duboko padamo u depresiju mnogo manje. Zatim, razjasnite sebi status koji imate vi i vaš muž. A to je da ste oboje - bračni pripravnici. I kao i većina pripravnika, imate tek mnogo da učite, a u realnosti se prilično loše snalazite. Vi biste stalno kod mame, on u provod, vi mnogo plačete, on se stalno dernja. Kao što vidite i sami, pravi ste pripravnici, oboje. Zato ne vredi da krijete svoje neznanje i nezadovoljstvo, već pronađite ono što je neophodno svakom pripravniku. Svoje 'supervizore'. Nekoga starijeg, smirenijeg, razumnijeg od vas oboje. Mudrijeg. Sa mnogo više bračnog i životnog staža nego što ga - zasada - imate vas dvoje. Nađite tako nekog i za sebe i za njega, nekoga kome možete da se izjadate i ko može da vas posavetuje. Da li će to biti neko od rodbine ili prijatelja, da li ponekad neka dobra knjiga, film ili emisija koja se bavi brakom i porodicom - to ćete već pronalaziti sami. Najvažnije je da ne ćutite i ne krijete svoju muku jer niste ni prvi ni poslednji kome je ta famozna 'prva bračna godina' zadala jada i glavobolje. I ne gubite optimizam! Polako, malopo malo, savladaćete i vas dvoje (pardon, troje) ono što je pred vama. Nemojte da lako odustajete od svog braka, samo zato što 'od prve' sve nije bilo idealno. Samo od sebe.
Jer - verujem da ćete se oko toga složiti sa mnom, poštovana čitateljko - od 'početnika' niko razuman u startu ne očekuje neke vrhunske rezultate. Pa nemojte ni vi.