Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 16

Ok!
Broj 22

Kuhinja Klaudija del Monaka

Glasne žice podmazane pršutom

Slavni operski reditelj, umetnik koji je tragajući za inspiracijom obišao svet, može da uživa u svim vrstama klope, jer je svojevremeno s bratom prošao takav gurmanski dril, da je posle toga bio spreman da pojede i drvo

Piše: Tanja Petrović
Photo: Branko Pantelić

Obožavam izazove, uvek idem do kraja. Pozorište je avantura mog života, a moj život i porodica su najveći izazov - otkriva Klaudio del Monako, poznati operski reditelj i pedagog, mlađi sin slavnog tenora Marija.
Umetnik kaže da mu je Italija domovina po rođenju, a da je odabrao da živi ovde, jer ima dovoljno dugačke noge da jedna bude u Italiji, a druga u Srbiji.
- Živiš tamo gde te ljudi vole, a ovde me prepoznaju na ulici, javljaju se, zastanem da popričam s njima, iako se ne poznajemo. Obožavam Srbiju, vaš narod je zaista divan - objašnjava razloge zbog kojih je odlučio da mu Beograd već petnaest godina bude baza, a da radi po celom svetu, gde god ga pozovu.
Iako je rođen u porodici zaraženoj operom, jer je i majka Rina bila izuzetna pevačica, odrastao je u tradicionalnom duhu svoje zemlje, na karakterističnoj, mediteranskoj kuhinji.
- Majka je obožavala da kuva i činila je to kad god je imala vremena i bila kod kuće. Smatrala je da bi prevarila oca ukoliko bi ručak pripremila kuvarica. I kad su odlazili na turneje po svetu, ako bi iznajmili apartman na mesec ili dva, sama je spremala hranu. Otac je obožavao paste i ribu, ali ih nije često jeo, jer mu to nije obezbeđivalo dovoljno energije za nastupe, a ribe se plašio zbog kostiju, pa je samo ponekad uzimao filete. Svakog dana je ručao oko podne, i to uglavnom stek koji mu je davao snagu da izdrži naporne predstave. Posle bi se, naravno, počastio pastom ili nekim drugim omiljenim jelom, ali je gotovo četiri decenije imao prilično jednoličan ručak.
Zapamtio je brojna zanimljiva jela i mirise u kojima je kao dete imao prilike da uživa. I danas veoma voli mediteransku kuhinju, salate, paste i belo meso, piletinu i ćuretinu, kao i neizbežnu picu. Mada, priznaje, voli i crveno meso. Konzumira ga, kaže, uglavnom zimi, kad su temperature znatno niže.Tada često jede i ćevapčiće, belu vešalicu, punjene paprike i ostale gurmanluke tradicionalne srpske kuhinje.
Ali, život ga je naučio da jede sve, bez biranja, jer je već u devetoj godini, sa starijim bratom Đankarlom, otišao u koledž u Lozani.
- Posle tog iskustva imam utisak kako bih mogao da jedem i drvo. Bio je to pravi vojni dril. Roditelje smo viđali jednom, najviše dva puta godišnje, što nam je užasno teško padalo. Strašno sam patio. S druge strane, stekao sam neverovatnu samodisciplinu koja mi sad u poslu veoma znači. Đankarlo je takođe operski reditelj.
Iako je jedan brat želeo da se bavi prevodilaštvom, a drugi ekonomijom, na kraju su se oba opredelila za operu, na očaj majke koja je bila svesna kakve ih sve teškoće i odricanja čekaju u životu. Pošto Klaudio nije imao dovoljno dobar glas za pevanje, teška srca je prihvatila da se i on nađe s one strane zavese.
Retke porodične susrete tokom školovanja pamti i po obedima koji su okupljali sve članove, a sklonost ka tradiciji del Monakovi su povukli od dede Etorea iz Napulja i predaka rođenih u čuvenom sicilijanskom gradiću Palermu.
Zanimljivo je da su se majka Rita Filipini i otac upoznali u školi u Trevizu, kao deca. Ponovo su se sreli posle decenije i odmah venčali. Nisu se razdvajali do kraja života.
- Bila je to velika ljubav i velika karijera. Majka je bila lirski sopran i pevala je bolje od oca, ali se svesno odrekla karijere i posvetila porodici kako bi on mogao da napreduje. Koliko je bio posvećen poslu, pokazuje i to što na dan predstave nije govorio, nego se sa ukućanima sporazumevao pismenim porukama. Tatina karijera je bila zaista impozantna, imao je dve hiljade i šesto nastupa širom sveta, bez ijednog kiksa. I ostao je zapamćen kao najbolji dramski tenor.
Život daleko od kuće i džeparac od samo pet maraka nedeljno, očeličili su del Monakove i po završetku koledža mogli su da se uhvate u koštac sa svim teškoćama što su doživljavali, pre svega zbog slavnog prezimena, koje im je bilo svojevrsni teret, jer su morali da budu deset puta bolji od drugih kako bi ih uopšte shvatili ozbiljno.
Obojica su ostvarili uspešne karijere, Klaudio je jedno vreme bratu, koga smatra najboljim prijateljem u životu, bio i asistent, a kasnije su im se umetnički putevi razišli.
Đankarlo je dosad uradio više od četiri stotine predstava širom sveta, trenutno je u Španiji, dok je Klaudio postavio pedesetak. Velika ljubav dogodila mu se u dvadeset trećoj: ona je bila studentkinja, zvala se Sila i imala je samo devetnaest godina. Iz tog braka dobio je kćerku Elizabetu Luizu, koja je prekinula porodičnu tradiciju del Monakovih i postala uspešan advokat. Živi u Trevizu, radi u Milanu i Rimu, a tek nedavno je boravila u Beogradu kako bi videla gde joj je otac pustio korene.
Srbiju je obišao nekoliko puta pre nego što je odlučio da se sasvim preseli. Prvi put 1973. godine, kad je sa drugarom iz Pariza došao u Čačak - u lov.
- Zapucali smo kolima, nije nam bilo teško da vozimo više od dve hiljade kilometara zbog dobrog lova. Ne sećam se baš zbog čega smo odabrali Čačak, druga mogućnost bila je Karađorđevo. Divno smo se proveli i nimalo nam nije smetalo što smo prošli maltene pola Evrope.
Kasnije je dolazio i sam, svestan činjenice da je i njegov otac bio posebno vezan za Srbiju, u kojoj je nastupao pet puta, čak i pred predsednikom Titom.
Kad su mu, posle brojnih poseta, početkom devedesetih ponudili da postane direktor Beogradske opere, bez razmišljanja je spakovao kofere i napustio Večni grad.
U međuvremenu se, prilikom jednog od brojnih boravaka, zaljubio u našu poznatu opersku pevačicu Draganu Jugović i s njom se venčao po pravoslavnim običajima, u beogradskoj Sabornoj crkvi, uz ovdašnje kumove s kojima se i danas druži, iako se pre nekoliko godina razveo.
Opčinjen je profesijom za koju je, tvrdi, potrebna tibetanska koncentracija. Obožava Pučinija, Bizea, Đordana i druge, strastvene i realne kompozitore, voli da se na sceni vidi sve, krv, znoj i suze. Verdi, Doniceti i Belini su fenomenalni, ali i statični kompozitori, pa njihova dela ne predstavljaju veliki izazov za režisera. A kad radi, nije mu nimalo teško da se sam penje i namešta rasvetu, da bi sve bilo onako kako je zamislio i najradije bi spavao na sceni.
- Ovo je kao formula 1, greške nisu dozvoljene. Adrenalin je u stratosferi, a vrlo ste blizu i psihijatrije. U svakom poslu uvek pobeđuje samo A kategorija. Pobeđuje, naravno, onaj ko ima više nerava, a publika sve vidi i ocenjuje. Zato je vrlo važno koja se hrana unosi u organizam. Uspeh je ono što mi daje energiju i tera me da idem dalje i dalje. I iskrenost, jer nimalo ne volim one koji lažu. Kod mene sve mora da bude otvoreno, kao na dlanu, ja u životu nikad ne kalkulišem.
Kao umetnički direktor rimske fondacije Mario del Monako, upravo planira da prigodnim programom u Beogradskoj operi, koju je njegov otac toliko voleo, naredne godine obeleži četvrt veka od smrti slavnog tenora.
Ukuhinji nije baš toliko uspešan kao na sceni. Teško mu je da sprema samo za sebe, radije s prijateljima ode u neki ekskluzivni restoran, kao što je Bella Napoli.
Kad se porodica u Italiji nađe na okupu, onda to bude pravi gurmansku užitak, neko sprema roštilj, neko paste, a neko salate. I svi te svoje obaveze shvataju veoma ozbiljno, kao i operu.
Nikako ne razume ljude koji gde god da se nađu jedu jedno te isto - svoju kuhinju.
- Volim da probam različite stvari. Dugo sam živeo u Francuskoj i navikao na njihova jela, bliska mi je i kineska kuhinja, koja je takođe fantastična, ali i veoma zdrava. Nisu mi jasni ljudi, turisti, koji dođu negde i ne požele nešto novo, neobično, već jedu kao kod kuće. To nije pametno, jer i kroz hranu treba upoznavati nove narode, njihove kulture i navike.
Sa Draganom je dobio sina, Pavla Marija, kome je sad trinaest godina. Veoma je ponosan i na njega i na kćerku, kaže da su to njegove oči.
I još uvek traga za srodnom dušom koja će mu pružiti toplu porodičnu atmosferu, za kojom već dugo čezne.
- To mi veoma nedostaje, ali je izgleda skupa cena koju treba platiti zbog slavnog prezimena i ovakvog načina života.

Recepti:

Karpaćo od hobotnice

Zelene njoke punjene lososom

Taljata s rukolom i parmezanom

File lista

Panakota