Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 16

Ok!
Broj 22

Najteža bitka Biljane Vilimon

Ne želim da zaboravim šta mi se dogodilo

Poznata slikarka, autorka emisije Lagumi na Studiju B, posle velike borbe uspela je da pobedi rak, svesna da tako snažna životna iskušenja otkrivaju još mnoge stvari, pa i to ko su pravi prijatelji

Piše: Boris Jakić
Photo: Marija Ćalić i Danilo Danilović

Sa pedeset pet godina jedino ne mogu da rodim dete, kaže Biljana Vilimon, slavna srpska slikarka i autor kultnih televizijskih emisija Galerija tajni i Lagumi, kojoj su pre tri godine odstranjeni jajnici zahvaćeni kancerom. Demonstrirajući u praksi snagu duha, dok pola beogradske čaršije s neskrivenim interesovanjem očekuje vesti o njenoj bolesti ili proverava da li su plavi pramenovi kose zaista njeni ili je u pitanju perika, uživa u svakom trenutku, svesna da se kvalitet života ne meri lepotom i novcem, već zdravljem.
- Uspela sam da pobedim i sebe i sujetu, tek posle bolesti naučila sam da uživam u životu. Nije bilo jednostavno otići na onkologiju, čuti da se na jajnicima pojavila maligna cista. Nisam imala kud, bila sam saterana uza zid. Nisam htela da jadikujem, proklinjem zlu sudbinu, već sam stegla zube i, slušajući savete lekara, započela borbu za život. Posle svega kroz šta sam prošla želim da apelujem da svi, posebno žene, redovno, dva puta godišnje, idu na kontrole na Institut za onkologiju. To je najmanje što mogu da učine za sebe.
Da je rad najbolja terapija, potvrdilo se i u njenom slučaju.
- Doktori su me naterali da ponovo počnem da radim na televiziji. Trebalo je da povratim mentalnu i fizičku kondiciju, što sam, po njihovom mišljenju, najlak še mogla da učinim radeći ono što najviše volim.
Brojanje crepova na kući
Prošla je kroz bolno suočavanje sa spoljnim svetom, nezainteresovanim za bolesne, nemoćne, ugrožene.
- Kad sam izašla iz bolnice, osećala sam se kao stranac u Beogradu. Sve mi je bilo čudno, nepoznato. Kao dete, zalepila sam lice na prozor automobila u želji da bolje vidim, da potpunije osetim. Počela sam da plačem. U bolnici nisam pustila suzu, ali sam zaplakala kad sam se našla na ulici. Osećala sam se isto kao kad mi je brat umro od droge. Htela sam da se vratim u bolnicu, tamo sam se osećala sigurno u društvu doktora i predivne sestre Branke. Kad ste zdravi, kad vodite svakodnevni način života, u podsvesti znate da postoje ljudi koji imaju probleme, ali vam sve to deluje daleko. Međutim, kad odete u bolnicu, za tri sekunde pomislite da život napolju uopšte ne postoji. Ono što se događa spolja, gledala sam kao u ekran televizora. Smirivalo me je da brojim listove na drveću i crepove na kućama.
Opasna bolest je najnepoželjniji stanar organizma. Dolazi nepozvan i mora se uložiti maksimum duhovne i telesne snage kako bi se prinudno iselio, jer sam nikad neće otići.
- Bilo bi mnogo glupo reći: Ne plašim se da će se bolest vratiti. Moj strah je stimulativan, ne parališe me. Odlazila sam na kontrole na onkološki institut još od početka devedesetih, svesna da žene vreba mnogo opasnosti, naročito kad uđu u klimaks. Onkološki niko nije miran. Kad to shvatite, onda u vama počinje da sazreva ideja o redovnoj kontrolu. Koliko god se plašila, uredno sam išla. I danas osećam strah, ne krijem to. I ranije sam bila zabrinuta za svoje zdravlje, a danas je moja hipohondrija produbljena. Noge mi ponekad šlajfuju od straha, ali idem. Da nisam tako disciplinovana, ne bih bila mirna. Najveću radost osetim kad mi doktori kažu da sam zdrava. Mnogo sam srećnija nego ranije. Ko zna gde bih se skrljala da nisam prošla kroz sve ovo. Nekada sam očajavala zbog raznih stvari: ljubavi, emocija, love, posla. Sad mi u poređenju sa zdravljem sve to deluje tako nevažno.
Velika životna iskušenja testiraju karakter, prijateljstva stavljaju na probu. To je vreme kad se jasno vidi na koga se može osloniti.
- Posle izlaska iz bolnice kontrole su mi bile česte, svakog meseca sam išla na provere. Kako se zdravstveno stanje popravljalo, tako su se kontrole proređivale. Prvo na dva, pa tri, da bih sad odlazila na svakih šest meseci. To je veliki uspeh. Ljudi su različito reagovali na moju bolest. Doživela sam veoma prijatne, ali i neprijatne situacije. Jedna ženska osoba, s kojom sam nekad bila veoma bliska, pobegla je glavom bez obzira kad me je videla. Kao da sam zarazna. Kad preživite, smrtno uvredite okolinu. Imam utisak da sam stalno na proveri. Pojedini se samo interesuju zašto sam bleda i da li sam smršala. Ipak, najmonstruozniju scenu doživela sam u Klubu književnika kad mi je s leđa prišla dama, dotad moja dobra prijateljica, i povukla me za kosu. Je li ti ovo perika?, rekla je pred punom salom, zaboravivši da je njena kćerka bila u istoj situaciji kao ja. Muškarci su se pokazali mnogo veći šmekeri nego što sam mogla da pretpostavim. Jedan čovek koji mi je bio blizak, postao mi je još bliži. Odreagovao je sjajno kad sam nenajavljeno skinula periku pred njim. Mnogo si lepa, rekao je i kupio me za ceo život.
Akumulator optimizma
Odstranjivanje kancerom zahvaćenog jajnika bio je samo prvi korak u procesu izlečenja. Teži deo, promenu životnih navika, morala je da obavi sama.
- Ne želim da zaboravim kroz šta sam prošla i šta mi se dogodilo. Ne pada mi na pamet da jedem tri kilograma bureka, ili da se prežderavam jednom ili dva puta dnevno. Zbog pucanja ciste, operacija je trajala šest sati. Nekoliko dana posle toga lekari su me naterali da ustanem i šetam. Sada jedem šest puta dnevno, ali u manjim količinama. Nisam se odrekla gotovo ničega. Konzumiram iste stvari kao i ranije, i dalje jedem meso i mlečne proizvode. Doktor Inić mi je rekao da vegetarijanstvo ili makrobiotika neće popraviti ili pokvariti moje zdravstveno stanje, već će to učiniti broj obroka. Prisutna je doza straha zbog mogućeg povratka kancera, ali se ne opterećujem time. Uživam u svakom trenutku.
Nekonvencionalna, Biljana je uvek za centimetar ispred vremena, pa njene slike i televizijska pojavljivanja deluju kao akumulatori optimizma na kojima može da se napaja pola univerzuma. Nova emisija Lagum na Studiju B nije izuzetak.
- Iznenadim se kad saznam da ljudi gledaju moju emisiju. Pred svaki ulazak u studio kažem sebi: Radim za dva čoveka, ali oni su vredni truda. Više ne idem na sistem provokacije, to je prevaziđena forma. Ne pokazujem, kao nekad, gole grudi, zadnjicu i srednji prst na ruci. Lagum se emituje dva puta mesečno. Idealan ritam za mene. Zbog toga mi se desi da zaboravim kad se emituje, pa navratnanos organizujem gostovanja. Ranije sam demistifikovala televiziju, sada radim na njenoj ponovnoj mistifikaciji. Sve je postalo prizemno, jedan veliki rijaliti šou. Zato mi je izuzetno stalo da se vrate standardi u obraćanju javnosti. Iako neposredan, pa se čini da gvirite kroz ključaonicu a ne da gledate TV, Lagum je veoma pažljivo osmišljen. Nadam se da to ova dva gledaoca primećuju.