Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 16

Ok!
Broj 22

Moj dom: Aleksandar Pavlović

Štek za uživanje

Košarkaš NBA lige kome se smeši velika karijera, letnju pauzu je iskoristio da s devojkom Vanjom Šućur opremi novi
stan u Baru, verujući kako je za pravi odmor neophodno imati udoban krevet, veliki televizor i jarke boje zidova

Piše: Vesna Čađenović
Photo: Risto Božović

Unovosagrađenoj višespratnici, u samom centru Bara, jedva nekoliko stotina metara od kuće u kojoj je odrastao, košarkaš Klivlend Kavalirsa Aleksandar Pavlović nedavno je kupio lep, trosoban stan. Leto je iskoristio da se što bolje odmori pred nastupajuću NBA sezonu, ali i da uz pomoć devojke Vanje Šućur krene u opremanje svog carstva za uživanje. To je odmah izazvalo priče o njihovom skorom venčanju. Njih dvoje na to pitanje zasad odgovaraju osmehom dok pakuju kofere za povratak u Ameriku gde zajedno žive već tri godine.
- Dva su razloga zbog kojih sam odabrao ovaj stan. Prvi, jer se nalazi u kraju u kom sam proveo detinjstvo i što su mi komšije drugari koje poznajem još iz osnovne škole, a drugi što je Vanja bila oduševljena kada ga je prvi put videla. U početku nam je malo smetalo što se ni sa jednog od tri balkona ne vidi more, jer pogled zaklanjaju okolne višespratnice, ali smo se ubrzo na to navikli. Sada, kad sedimo na terasi, imamo osećaj kao da smo uz samu obalu. Čak smo ubeđeni i da čujemo šum talasa - kaže Aleksandar i dodaje da postoji i treći razlog koji je bitno uticao na konačnu odluku o kupovini baš ovakvog prostora.
Bauk američkih stanova
- Bio je toliko lepo uređen da sam već na prvi pogled zaključio kako u njemu ništa nećemo morati da menjamo. Raspored prostorija je baš onakav kakav smo tražili, svidele su nam se pločice u hodniku i kuhinji, čak i drvenarija. Jedino je, na Vanjinu radost, zidove trebalo ofarbati u odgovarajuću boju.
- U vreme kad je Saša kupio stan, bila sam u poseti roditeljima - priča Vanja. Predosećala sam da mi priprema neko iznenađenje još pre nego što sam se vratila u Bar. Kad god smo se čuli telefonom, a to je bilo hiljadu puta na dan, stalno mi je govorio kako treba da dođem što pre. Videvši kako stan izgleda, bila sam oduševljena.
Aleksandar i Vanja su se sreli kad je njoj bilo osamnaest godina, a njemu jedna manje. On je u to vreme igrao za podgoričku Budućnost, a ona je došla da poseti brata, poznatog košarkaša Žarka Čabarkapu. Uzajamna simpatija dvoje mladih ubrzo se pretvorila u ljubav koju je daljina još više rasplamsala.
- Dve godine smo svakodnevno razmenjivali poruke i viđali se povremeno. Kad sam upisala prvu godinu studija, Saši je stigla ponuda da zaigra u NBA. Trebalo je da odlučimo šta ćemo dalje. Sa prekookeanskom daljinom nismo hteli da se pomirimo. Jedino rešenje je bilo da pođem s njim. To nije bila laka odluka, jer sam se prvi put odvajala od roditelja i svog društva. Stalno sam ponavljala u sebi da je čoveku dom tamo gde mu je srce - seća se Vanja. - Privikavanje na novu sredinu bilo je lako. Prve godine smo imali lepo društvo, a i mnogo naših ljudi živi i radi u Klivlendu. Ima i pet-šest pravoslavnih crkava, a kad god izađemo u restoran ili na neko drugo mesto, čujemo naš jezik. Nijednog časa se nismo osećali potpunim strancima. U početku je jedini problem bio što sam često morala da letim od Amerike do Srbije, jer je valjalo polagati ispite na fakultetu koga nisam htela da se odreknem. Ostao mi je samo još jedan, i vrlo sam zadovoljna.
Iako im je zbir godina još daleko od pola veka, vrhunski sportista i nežna apsolventkinja Fakulteta za biznis u Novom Sadu već su veterani u opremanju stanova.
- Samo u Americi smo ih promenili nekoliko. Tražil i smo nenameštene, i to one čiji podovi nisu prekriveni itisonom jer je Saša alergičan na prašinu, pa zavese i podne prostirke ne dolaze u obzir. Nismo se mnogo trudili da ih namestimo po svom ukusu, jer smo znali da u njima nećemo boraviti dugo. Osim toga, i nema nema neke mogućnosti za to, jer je sve drvenasto i glomazno, pa se gubi osećaj intimnosti, što se nama ne dopada. Naš garderober u Klivlendu, gde sada stanujemo, velik je koliko i spavaća soba ovde.
Strah od velikog prostora
Aleksandar otkriva još jednu tajnu kada je zajednički život u pitanju.
- Glavni razlog zbog čega uvek biramo stanove, a ne kuće, jeste Vanjin panični strah koji oseća u velikim prostorima. To je verovatno zbog toga što mnogo gleda američke filmove.
Uz osmeh Vanja objašnjava odakle potiče ova fobija.
- Moji roditelji su radili, a i sada rade, u Novom Sadu, i kao dete, dok su oni bili na poslu, ostajala sam sama u našoj kući u Zrenjaninu. To što su ujakova i stričeva kuća u blizini i što su mi njihova deca često pravila društvo, nije mi pomoglo da prevaziđem nelagodan osećaj samoće u ogromnom prostoru. Naročito je bilo grozno u toku zime kad počne kiša, sneg ili vetar. Iz svake sobe, a bilo ih je nekoliko, jer je kuća lepa i velika, dopirali su kojekakvi zvuci. Otada se prijatnije osećam u manjim prostorima, a pošto Amerikanci pate od veličine, tamo su i najmanji stanovi za mene preveliki. Kad je Saša na turneji, čim se probudim uključujem televizor i odvrćem radio do daske.
Oko svega se dogovaraju, a zbog toga što joj je dečko često na putu, Vanja je ta koja zajedničke ideje pretvara u dela.
- Saša nije preterano zahtevan kad je nameštanje stana u pitanju. Ima samo jedan uslov: trosed u dnevnoj sobi mora da bude dovoljno velik i udoban za odmor i gledanje televizije, što mu je omiljeni hobi. Boja zidova i oblik nameštaja nisu u fokusu njegove pažnje.
Frižider mora biti koloritan
- Volim da kupujem tehniku. Ne znam koliko sam novca dosad dao na razne tehničke uređeje. Nedavno smo kupili kućni bioskop. Oboje smo ljubitelji filmova i gledamo ih svake večeri. U nabavku namirnica idemo zajedno. Uredan sam, nikad ne razbacujem stvari po kući. Kada odlučimo da kupimo neki komad nameštaja, zajedno idemo u obilazak prodavnica, a volim i da sam u kuhinji dok Vanja sprema hranu, ali samo kao posmatrač. Istina je da nikad ništa nisam skuvao i da usisivač živ ne bih uzeo u ruke. Vanja to, verovatno, smatra mojim nedostatkom, a meni se čini da je ona tu u prednosti jer u kući može da ispolji kreativnost, kojoj se uvek iznova divim.
- Jedina Sašina obaveza u kući - smeje se Vanja - a i nju je sam izabrao, jeste da namirnice koje kupimo složi u frižider, koji uvek mora biti pun. Posebno mu je važno da bude što više raznih sokova. Njih obavezno stavi napred kako bi mu bili nadohvat ruke čim otvori frizider. Kad nam zalihe padnu na tri litra, odmah trčimo u samoposlugu.
Stotinak kvadrata svog prvog trajnog doma namestili su s puno mere i ukusa. Nameštaj jednostavnih, ravnih linija savršeno se uklopio sa živim bojama zidova. U dnevnoj sobi preovlađuje plave nijanse. Centralno mesto zauzima masivna garnitura s trosedom naspram koje je veliki televizor s plazma ekranom, najvećim koji je Saša uspeo da nađe u našim trgovinama. Tu je još i velika plava lampa u obliku korneta i osveživač za prostorije u istoj boji.
- Sav nameštaj smo kupili ovde. Plavo se lepo uklapa s morem i primorskim ambijentom. Garnituru smo brzo pronašli, ali je trebalo dosta vremena da Saša pronađe televizor koji zadovoljava njegove zahteve.
Žuta lampa donosi sreću
I trpezarija modernih linija je u istoj boji.
- Zapazili smo je u jednom salonu nameštaja kad smo prošli put bili ovde. Mnogo nam se dopala i bez dvoumljenja smo ušli da je kupimo. Ispostavilo se da je nema u boji koju smo hteli, pa smo iz prodavnice izašli razočarani. Silno smo se obradovali i kad su nam, nekoliko meseci kasnije, Sašini roditelji javili da su je našli u odgovarajućoj boji i da su nam je kupili - objašnjava Vanja.
- Nameštaj za spavaću i gostinsku sobu zajedno smo odabrali, a boju kuhinjskih elemenata sam birao sam - hvali se Saša koji je svoju devojku pre nekoliko dana obradovao lepom žutom lampom u obliku mede. Ona sada krasi jednu od polica u kuhinji.
Kažu kako im je još ostalo da prostor oplemene detaljima.
- Za to će nam trebati prilično vremena. Detalji su nam vrlo važni. Ovde smo doneli tek nekoliko sitnica koje su nam drage uspomene. U principu se ne vezujemo za stvari. Verujemo da su najveća vrednost ljudi i njihov odnos, pa ono što se novcem može kupiti, za nas i nije nešto posebno. Zato hoćemo da ovaj prostor bude što različitiji od svih u kojima smo živeli. Ovo ovde je naša mala, još nezavršena priča - saglasni su oboje.