Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 16

Ok!
Broj 22

Životna drama Miljana Rakića

Zlatna medalja za preminulog oca

Nemojte ništa da kažete Miljanu, neka na miru završi Evropsko prvenstvo, bile su poslednje reči na samrtničkoj postelji oca plejmejkera mlade košarkaške reprezentacije koja je u finalu turnira u Izmiru osvojila prvo mesto

Piše: Boris Jakić
Photo: Branko Pantelić i privatni album

Dok se pozdravljao s ocem Đorđem uoči polaska na Evropski šampionat, odlični plejmejker mlade reprezentacije i vršačkog Hemofarma Miljan Rakić nije ni slutio da je to njihov poslednji susret, scena koja će mu večno biti urezana u sećanje. Iako je znao da je teško bolestan, verovao je da će ga otac sačekati kad se vrati s velikog takmičenja i da će zajedno proslaviti uspeh.
- Posle treće utakmice u prvoj fazi takmičenja po grupama imali smo slobodan dan. Bio sam u sobi kad je zazvonio telefon. Javio se ujak. Jedva čujno mi je saopštio da je tata umro. Nisam mogao da verujem svojim ušima. Usledio je muk. Seo sam na krevet, glavu zaronio u šake. Saznavši da mi je otac preminuo Ivan Maraš, drug s kojim sam delio sobu, zagrlio me je. Ubrzo su stigli i ostali saigrači iz mlade reprezentacije predvođeni trenerom Miroslavom Nikolićem. Situacija u kojoj sam se našao bila je nestvarna, učinilo mi se da sanjam, da će posle buđenja sve biti po starom, da će tata biti živ. Znao sam da boluje od raka pluća, da su lekari bili rezervisani prilikom davanja prognoza o izlečenju, ali nisam mogao da se pomirim s činjenicom da ga više nema. U nameri da me ne destabilizuju uoči Evropskog prvenstva, članovi porodice, uključujući i samog oca, skrivali su od mene punu istinu, nisu hteli da mi kažu kakvo je njegovo pravo stanje.
Suze na parketu
Prvobitni udarac je bio razoran. Završio bi u nokdaunu da ga drugari nisu podržali, ohrabrili, ulili mu snagu. Nisu se odvajali od njega u najtežem trenutku.
- Odmah sam odlučio da idem kući i sahranim oca. U suprotnom bih, znao sam to odmah, žalio celog života. Trener me je podržao. Tek kad sam došao u Bačku Palanku, mama mi je saopštila da tata nije želeo da napuštam Evropski šampionat. Nemojte da kažete Miljanu, neka na miru završi prvenstvo, rekao je na samrti. Zahvalan sam porodici što me je obavestila, što sam ga ispratio do večne kuće. Na groblju sam postao svestan da ga više nema. Dotad sam u podsvesti gajio iluziju da ono što mi se dešava nije stvarno. Otrežnjenje je bilo bolno, gubitak nenadoknadiv. Posle tri dana vratio sam se u Izmir na prvenstvo. Hteo sam da budem uz drugove koji su mi pomogli kad mi je bilo najteže. Nisam bio sposoban da učestvujem u igri punom snagom, ali sam im s klupe davao maksimalnu podršku.
Posle pobede nad Turskom u finalnoj utakmici i osvajanja zlatne medelje, Miljan je doživeo emotivnu katarzu. Legao je na parket i nekoliko minuta, sklupčan, sa stisnutim pesnicama, ponovo bio s ocem.
- Kad sam kretao na prvenstvo, prilikom našeg poslednjeg susreta, tata mi je u šali rekao da se ne vraćam kući bez zlatne medalje. Bio sam presrećan što sam mu ispunio poslednju želju, svoju medalju posvetio sam njemu. Drugovi iz reprezentacije su mi sve vreme tokom slavlja pevali Sad si uzeo trofej, Rakune. Taj nadimak mi je dao Muta posle polufinalnog meča s Italijom. Miloša, dve godine starijeg brata, oduvek su zvali Rakun, ali mene niko pre odlaska na EP nije tako oslovljavao.
Pored drugova iz reprezentacije i rodbine, u danima velike boli najviše mu je pomogla devojka Nikolina. Znaju se celi život, a u vezi su četiri godine.
- Ne razdvajamo se, da nije nje, život bi mi sada bio nepodnošljiv. Znamo se od malih nogu. Dve godine je starija od mene i još smo se u osnovnoj jurili i gurkali. Sreli smo se na žurci povodom proslave osamnaestog rođendana mog brata. Čim smo se ugledali, povratile su se stare simpatije. Nije nam dugo trebalo, posle kraćeg razgovora smuvali smo se iste večeri. Nikolina studira farmaciju u Novom Sadu, a viđamo se kad god nam obaveze to dozvoljavaju.