Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 16

Ok!
Broj 22

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Emotivna potka

Mnogo smo puta raskidali i mirili se. Jednostavno, nama dvoma ne ide da budemo zajedno, pa još par, a uz to skladan. Ali, opet mislim na njega. Da li je to stara, glupa navika? Strašno sam razočarana. Pojavi se, pa nestane iz mog života. Stvarno ne razumem njega i njegovo ponašanje. Nema ga mesecima, onda lepe reči, divno veče, slatke priče za koje sam već sto puta rešila da im neću poverovati. Bude tako divno, i posle sve pokvari, opet me prevari. Kao da ima neku posebnu moć da nađe put do moga srca, uđe u njega i zarobi ga. Opet ista, tužna priča. Stalno se pitam zašto ne mogu da ga prebolim, da ga zaboravim. Da li će ikada otići iz mog života, i šta je to tako posebno u njemu? Ponekad verujem da se on to namerno poigrava sa mnom i da uživa da me gleda kako patim i živim za njegov poziv i dodir. Možda sam to i zaslužila, možda i treba tako zbog svih drugih muškaraca koji su patili za mnom kao što sad ja za njime. Dokle ću da budem žrtva te svoje nade da će jednom da ostane sa mnom, a ne da stalno odlazi i vraća se. Postoji li lek za ovu moju napaćenu dušu?

Kažu da često odrasli ljudi imaju ljubavne probleme koji imitiraju neke emotivne traume koje su doživljavali kao deca. Da i kao veliki pronađu odgovarajuće osobe s kojima naprave takve vrste odnosa koje su nalik onome što još uvek kao stara rana živi u njima. I što će ih iznova i opet vraćati u ta nekadašnja, bolna i nerazrešena, stanja i osećanja.
Kažu i to da mi najčešće za fatalnu ljubav svog života izaberemo nekoga ko će jako ličiti na našeg oca ili majku. Kao da postoji neka unutrašnja prisilna potreba da ponovimo taj prvi obrazac koji smo okusili i zapamtili od detinjstva. Onaj koji nas je naučio tome šta je ljubav, kako se prema nama ponašaju oni koje volimo, a kako mi sa njima. Pa tako oni koji su ljubav doživeli kao odbacivanje ili maltretiranje - na primer - i kao odrasli traže nekoga s kime će ponovo napraviti ljubavni odnos sličan tom prvobitnom. Pun odbacivanja i maltretiranja.
Izgleda nekako kao da naša duša i srce stalno dolazi na ono isto i staro, baš kao ubica koji mora da se neprekidno vraća na mesto zločina. Samo što se ovde na to mesto - mesto povređivanja - vraća žrtva. Otuda se mnogi odrasli ljudi često iznova povređuju na stalno iste načine ili na slične vrste ljudi.
Ako vaše pismo i ljubavni odnos posmatramo i kroz ovu prizmu, onda se može uočiti jedna zajednička tema onoga što čini vaš odnos s muškarcima. To je neka stalna klackalica 'zavedi-odbaci' ili 'očaraj pa onda šutni', bilo da to vaš momak radi vama, ili vi drugim muškarcima. Rekla bih da je ono što ste u svojoj porodici kao mali naučili o ljubavi to da je bliskost stalna i bolna smena egzaltiranosti i odbacivanja. Da vas je tadašnji kontakt naučio da uprkos patnji i bolnom osećanju ostavljenosti, zauvek ostanete zarobljenik svojih lažnih nada.
Da li postoji lek za vašu napaćenu dušu? Pitate me vi. Kažu da postoji. Ne kao neka pilula koju progutate i ona vam sama reprogramira osećanja dok spavate pa kada se probudite - a vi k’o novi. To ne. Kažu da taj lek nije takav.
I kažu da treba dosta vremena, strpljenja i nekih posebnih znanja ljudi koji se samo time bave - kako se ti prastari a žilavi, rani obrasci ljubavi 'raščinjuju' od svoje destruktivne moći. Kažu da je teško nekog odrastalog ponovo iz početka naučiti novijim i zdravijim načinima ljubavi. Kažu da nije lako to sve izvesti. Ali da nije ni nemoguće.
Tako da to šta će dalje biti s vama i vašim ljubavnim životom, poštovana čitateljko, svakako zavisi od vas. Da li ćete ostati večita žrtva svojih lažnih nada kao do sada. Ili ćete početi da učite kako i za vas da bude nešto lepo i zdravo. Izvor života i stvarne nade.

Svi talenti majke

Celog života sam bila ljuta na svoju majku. Za sve moje proma šaje ona mi je bila kriva. Nije me volela na pravi način, nije bila istinski povezana sa mnom, nije me zaista poznavala niti je razumela ono što je meni bilo važno. Kada sam porasla, godinama sam išla kod psihologa, razgovarala i plakala, žalila sebe, naravno. I bila ljuta na nju. A onda, kada sam napunila 42 godine, ona je umrla od srca, u snu. Bez pozdrava, bez prave reči kojom se, valjda, opraštaju oni koji su se voleli. Prošle su već četiri godine od tada. Više nisam ljuta na nju. Ne znam kako. Nekako je prošlo. Ali sada na mestu moje ljutnje stoji ista takva tuga. I sada sam ljuta na sebe. Besna što sam dozvolila da mi život prođe u samosažaljenju, okrivljivanju nje, u kivnosti. Otkad je nema, odjednom vidim sve ono što mi je dala, sve ono lepo po čemu ličim na nju. Tako se grizem što sam je vređala i okrivljivala, što nisam umela da iskoristim vreme da budemo zajedno i da nam bude lepo. Sada bih joj se tako rado izvinila, ali je kasno. Kako da živim dalje s takvim osećanjem krivice?

Vi znate odgovor u dubini svoje duše, poštovana Majdo. Vi znate šta je ono što bi vaša majka tražila od vas, šta je ono što bi nju najviše obradovalo da uradite. Da oprostite sebi. Da se ne grizete i ne ljutite na sebe. A ona? Ona vam je davno oprostila onako kao što majke opraštaju svojoj deci, čak i kada ne razumeju baš najbolje zašto čine neke stvari. Samo kažu u sebi 'mlado, pa ne zna'. I nema gorčine i jeda u majčinom srcu.
A to da ste je sve vreme voleli i da vam je žao što niste bili nežniji i ljubazniji prema njoj? Zna ona i to. I to spada u majčinske talente.
Tako da nije nemoguće da ispravite za nadalje svoje 'greške' prema njoj. Uradite ono što bi vaša majka najviše želela. Oprostite sebi. Prestanite da se grizete. Opustite se. Budite radosni.
Verujte mi, to će biti dovoljno za nju - od vas. Sasvim dovoljno.

Bez cenzure

Ne znam ni zašto vam pišem, kad sam svesna da mi ne možete pomoći. Odskora se nalazim u inostranstvu, priključila sam se mužu koji je otišao još pre mene i tamo našao posao. Po ceo dan radi, ja sedim sama, nikoga ne poznajem. Grozno mi je, muči me nostalgija, mužu prigovaram kada dođe kući i onda se svađamo. Jezik ne znam. Strašno sam sama. Da sam kod kuće, nekome bih se od bliskih već izjadala, a ovde nemam nikoga ni za običan razgovor, a kamoli da se jadam i pričam o agoniji kroz koju prolazim. Ne želim ni da pišem mejlove mojima u Srbiji i da kukam, imaju oni i svojih problema, a i nije mi to za javnost, da posle jedni drugima repričavaju kako mi je ovde s mužem loše, da sam slaba i nesposobna. Ako imate nešto da me, ipak, posavetujete, bila bih vam zahvalna, a jedna rođaka mi skenira vašu stranu iz Glorije i šalje kompjuterom tako da ću vaš odgovor pročitati. Naravno, ako ovo pismo ne završi u košu.