Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 16

Ok!
Broj 22

Moj dom: Olga Jančić

Vrt ukradene lepote

Čuvena beogradska skulptorka, čija dela nisu ostavila ravnodušnim ni legendarnog Henrija Mura, gotovo pet decenija živi u kući između Dedinja i Senjaka, gde joj, od smrti supruga pre devetnaest godina, društvo prave visoki četinari i kamene skulpture

Piše: Boris Jakić
Photo: Vukica Mikača

Zaštićen živom ogradom i živopisnim drvoredom zimzelena drveća, na blagoj uzbrdici Bulevara vojvode Putnika, na prostoru na kome se susreću lepote Dedinja i Senjaka, ušuškana je kuća poznate srpske skulptorke Olge Jančić. U prostranoj bašti nalik prirodnom rezervatu zelenila i umetnosti razbacani su, na prvi pogled nasumice, četinari i skulpture. Tek pažljivijim promatranjem dolazi se do zaključka da je svakom kamenu pažljivo birano mesto u ovoj galeriji na otvorenom. Iako nežne građe, tek koji centimetar viša od sto šezdeset, sedamdesetsedmogodišnja umetnica se odlučno upušta u borbu s velikim kamenim gromadama i snagom kreacije pretvara ih u dela koja oplemenjuju prostor i dušu.
- Posle upornog zalaganja Ratimira Stojadinovića, Skupština grada Beograda je mladim skulptorima, među kojima sam bila i ja, dodelila placeve za gradnju ateljea. Dugo se debatovalo o toj temi, da bi naposletku 1956. čelnici grada napravili prvi korak u realizaciji ideje o stvaranju skulptorske kolonije. Suprug i ja smo podigli kredit kako bismo sagradili kuću. Bili smo iznenađeni prostorom koji nam se ukazao kad smo završili raščišćavanje terena. Gusto rastinje je sakrilo ogromnu površinu placa. Kad su kuće u koloniji izgrađene, a vrtovi sređeni, predstavnici Beograda su kod nas dovodili ugledne goste iz zemlje i inostranstva.
U početku kuća je imala samo jednu spavaću sobu, sav ostali stambeni prostor pripadao je Olginom umetničkom svetu. Ona je njime gospodarila domaćinski. U prizemlju su bili atelje i radionica u kojima je nesmetano davala formu kamenu, mermeru i metalu, dajući im smisao s pečatom humaniste. U prostranoj dnevnoj sobi salonskog karaktera dominiraju skulpture izrađene od različitih prirodnih materijala; drvo i kamen, uz pomoć mnogo svetlosti koja dolazi kroz velike staklene površine na gusto grupisanim prozorima, daju toplinu ambijentu.
Pogled očeve biste
- Atelje se danas nalazi u zadnjem delu kuće, dok je ostatak prizemlja pretvoren u prostor za stanovanje. Na spratu su skulpture nastale u različitim periodima umetničke karijere. Leta smo provodili u bašti, u društvu prijatelja i rodbine. Nismo želeli da narušimo harmoniju zelenila i skulptura, pa smo izbegavali da sadimo cveće intenzivnih boja. Samo smo ispred ulaznih vrata posadili hortenzije, a u ostatku bašte nalaze se četinari, neki od njih su zasađeni pre pedesetak godina, žbunje i trava koja se redovno šiša. U atelje ulazim samo onda kad je umetnički doživljaj dovoljno jak, a predstava o formi jasna. To je bio i ostao princip mog rada. Vreme do ulaska u prostor za stvaranje nije izgubljeno. Tada se u meni talože ideje i saznanja koja kasnije dovode do realizacije skulptura.
U malom, ukusno sređenom kafe-salonu, koji predstavlja raskrnicu puteva za dve spavaće sobe, nalaze se tri figurine devojaka baroknih oblina i lepote. Preko puta njih je u bronzi izlivena bista sredovečnog gospodina, koji je, bez sumnje, pripadao građanskom Beogradu u periodu između dva velika rata.
- Kad sam s petnaest godina napravila bistu oca Đorđa, inženjera, bilo je jasno da je umetnost moja sudbina. Godinu dana kasnije primili su me na akademiju. Uprkos podršci koju mi je davao, otac je pred mene postavio zahtev: paralelno sa studijima morala sam da završim srednju školu. Preko dana sam bila na akademiji, na predavanjima i vežbama, a uveče sam išla u školu za ljude koje je rat onemogućio da steknu obrazovanje. Za dve godine sam završila tri razreda srednje. Jednog dana, na autobuskoj stanici, spazila sam interesantnu devojku. Odmah sam poželela da mi bude model. Imala je jake bokove i dugačke udove koji su bili u disproporciji s malom glavom. Nije bila lepotica u klasičnom smislu, ali je imala nešto svoje, nešto specifično, što je za skulptora najvažnije. Odmah je pristala da mi pozira.
Učila je od najboljeg. Toma Rosandić je bio više od pedagoga i najboljeg srpskog skulptura prve polovine dvadesetog veka. Blage naravi, tolerantnog, demokratičnog duha, profesor je na umetnički put izveo plejadu vrsnih skulptora, među kojima se bogatstvom izraza i kvalitetom izdvaja Olga Jančić. U vreme kad se cipela sa štiklom smatrala narušavanjem normi lepog ponašanja, bilo je potrebno mnogo kuraži za istrajavanje u želji za profesionalnim usavršavanjem u oblasti skulpture, koja je tada pretežno bila privilegija muškaraca.
- Toma nas je podsticao da sledimo svoj temperament, svoju misao. Stimulisao je individualizam, uveren da samo tako možemo doći do autentičnog izraza. Nije pogrešio. Iako star i nepokretan, sve vreme je, sedeći u kolicima, strpljivo davao savete mladim kolegama. Govorio nam je da slušamo muziku i čitamo poeziju kako bismo došli do umetničkog impulsa. Kao pravi Mediteranac, rođen u Splitu, voleo je da recituje Mikelanđelove sonete na italijanskom. Bio je veliki učitelj i večna inspiracija. Prilikom posete Tominom ateljeu upoznala sam Henrija Mura, verovatno najznačajnijeg skulptora u dvadesetom veku. Bio je potpuna suprotnost svom delu: običan, skroman, ljubazan. Pošto je naišao na toplu dobrodošlicu u Beogradu, rado je dolazio na prijeme koje je naša ambasada u Londonu svake godine organizovala dvadeset devetog novembra, povodom Dana republike. Jedna mlada istoričarka umetnosti želela je da popriča s Murom. U momentu kad je polako prolazio klimaks prijema, i gosti polako počeli da napuštaju zgradu ambasade, prišla je Ivi Vejvodi, tadašnjem ambasadoru u Velikoj Britaniji, i kroz konstataciju postavila mu pitanje: Gospodin Mur nije došao. Pa do malopre ste pričaliu s njim, odgovorio joj je zatečeni Vejvoda. Poznati skulptor je bio skroman, gotovo neprimetan u masi.
Popodne sa oniksom
Zadivljen odlučnošću mlade umetnice da se svojim krhkim rukama bori s gromadama kamena i mermera, Mur je pozvao Olgu da ga poseti u njegovom ateljeu, u engleskoj provinciji, u pastoralnom predelu ispunjenom zelenilom.
- Kretao se uz pomoć štapa. Koračao je polako i dostojanstveno. Pokazao mi je svoj atelje. Osim skica, u njemu su bili predmeti iz prirode: školjke, kosti, kamenje. U njima je pronalazio inspiraciju. Sakupljao ih je i pažljivo posmatrao. Imao je skromno poreklo. Otac mu je bio rudar. U znak poštovanja prema njemu, u salonu, na vidnom mestu, čuvao je očevu rudarsku lampu. Zamolio je jednog mladog saradnika da me provede kroz imanje. Da li vas je strah da stalno budete blizu takve umetničke veličine?, bila sam znatiželjna. Ne, Henri nam ne dozvoljava da često boravimo ovde, kako bismo mogli da se posvetimo svom radu, odgovorio je ljubazno mladić. Ostala sam u kontaktu s Murom sve do njegove smrti. Slao mi je monografije sa svojim potpisom i interesovao se za moj rad.
Pored ulaznih vrata s leve strane nalazi se impozantni oniks, poklon Marka Nikezića, nekadašnjeg diplomate i ministra inostranih poslova.
- Napravila sam samo minimalan zahvat na njemu. Bio je jedva primetno oštećen, ima pukotinu na zadnjem delu, pa bi bilo kakva intervencija ili prodor dleta u tkivo oniksa dovela do njegovog pucanja. Većinu svojih dela ostavila sam ili ću ostaviti Beogradu. Gradske vlasti prave Muzej legata u kome će biti i moji radovi. Upravo sam pravila spisak skulptura koje će pripasti Beogradu. Ostatak ću darivati muzejima ili institucijama u unutrašnjosti.
Ljubav izrečena rukama
Velika umetnica je gotovo četrdeset godina provela u vezi i braku s Ivom Frolom, eruditom i nekada šnjim sekretarom komisije za kulturne veze. Da nije imala suprugovu podršku u realizaciji svojih ideja, nikada ne bi do kraja ostvarila svoj ogroman umetnički potencijal.
- Iako smo oboje živeli u Gospodar Jevremovoj ulici, udaljeni jedan ćošak, prvi put smo se sreli u Lovranu, u julu 1948. godine. Upoznala nas je zajednička prijateljica Renata Ulmanski. Bio je dosta stariji od mene, što mi nije smetalo. Premda sam bila zagovornik teze da papir, venčani list, nije neophodan preduslov za harmoničan zajednički život, venčali smo se 1953. kako bismo ispunili želju moje mame Vere. Sa dva kuma smo otišli u opštinu i obavili tu puku formalnost. Tata je, kao i uvek, bio mudar. Imam poverenja u tvoj izbor, rekao mi je kad sam ga obavestila da se zabavljam s Ivom. Nisam htela da uzimam muževljevo prezime. Za moje gene nije bio zaslužan on, već otac. Ivo je bio divan čovek i zato sam uživala u svakom trenutku provedenom s njim. Bio mi je oslonac i podrška, inspiracija i učitelj.
Otkada su se pre četrdesetak godina našla u publikaciji Moderna skulptura, dela Olge Jančić postala su neizostavni stanovnici svih relevantnih izdanja koja se bave umetnošću druge polovine dvadesetog veka.
- Herbert Rid, najpoznatiji kritičar u oblasti skulpture, posetio me je početkom šezdesetih. Prošao je kroz moj atelje, a da ni reč nije izgovorio. Mislila sam da mu se nisu svideli radovi. Kao pravi engleski džentlmen, suzdržano i ljubazno se pozdravio pre nego što je otišao. Posle dve-tri nedelje stiglo mi je pismo u kome me je zamolio da mu pošaljem nekoliko reprodukcija. Izabrao je rad Dvojna forma i uvrstio je u svoju knjigu Moderna skulptura.
Zidove soba krase dela poznatih srpskih slikara Stojana Ćelića, Marija Maskarelija i Zorana Pavlovića, s kojima je Olga drugovala. U dnevnoj sobi, čiju dušu predstavlju trosed, dve fotelje i sto, najčešće provodi vreme čitajući umetničke publikacije. Kad oseti talas inspiracije, hitro odlazi u obližnji atelje kako bi invenciju pretvorila u realnost. Premda se bliži osamdesetoj, radi punom parom. I dan-danas stvara, odlučnim udarcima daje smisao bezobličnom kamenju.
- Kamen je moja ljubav. Obrađujem ga ručno, bez mašine, jer ona suviše brzo ulazi u formu. Radim bez skica, sledim misao, osnovnu ideju. Obično mi treba pola sata dok ne dostignem punu koncentraciju, i ruka ne počne da me sluša. Samo saglasje između glave i ruke daje maksimalan rezultat. To su dragoceni momenti koje u potpunosti koristim. Radim čekićem od sedam stotina pedeset grama. Težina je donekle prilagođena mojoj fizičkoj konstituciji.