Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 16

Ok!
Broj 22

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Sve je u stavu

Imam 40 godina, prilično stabilnu porodicu, fakultetski sam obrazovana. Imam posao koji mi se dopada, mislim da me kolege cene, direktori su zadovoljni mojim radom. Sebe doživljavam kao staloženu i razumnu osobu. U čemu je onda problem? Kancelariju delim sa rođenom sestrom koja radi srednjestručni posao, kad hoće i koliko  hoće. Ne postoji osoba u preduzeću koju nije vređala ili se sa njom nije posvađala. Trudim se da izbegavam konflikte, čak sam prestala s njom i da razgovaram u kancelariji. U nastupu besa ne bira reči kojima me vređa (a i ostale), ne poštuje nikakva pravila. Kasnije to predstavlja kao tuđu krivicu, posebno moju. Ogovara me u firmi, čak iznosi detalje iz mog privatnog života. Preti mi direktorima (ne znam zbog čega), zove roditelje da se žali. Nikada se nikome nisam požalila, mada svi vide i čuju, ali ćute. šef izbegava da se s njom upušta u diskusiju jer je siguran da će biti izvređan. Ona ima porodicu i odraslu decu s kojima postupa kao s nama na poslu. Manipuliše svojom bolešću (tako se ponašala i dok se nije razbolela), neće kod psihijatra kad joj neko to preporuči jer neće da je neko pravi ludom. I van posla je opsednuta time da roditelji meni više daju, što nije tačno, godinama verbalno deli imovinu. Nikada je nisam uvredila, ni rečima ni ponašanjem. Volim njenu decu, ali sam prekinula s odlascima kod njih. Kada se razboli, svi su upoznati, svaku njenu svađu s mužem zna cela familija. Odrasle smo uz nesložne i neodgovorne roditelje koji se do danas nisu promenili, mada mislim da joj to nije opravdanje. Nikada nisam primetila bilo kakvo kajanje kod nje. Molim vas, posavetujte me kako da pomognem sebi jer mi svaka njena uvreda ostavi veliku ranu. Mogućnost izmeštanja u drugu prostoriju ne postoji.

Najpre morate da raščistite sa činjenicama, poštovana Maco. Priličan je broj ljudi kojima je neophodna pomoć psihijatra. Ali je, avaj, baš oni kojima je najpotrebnija - nikako ne traže. A ako im to neko sugeriše, onda odbijaju. To zato što dobar deo psihički nestabilnih, poremećenih ili bolesnih karakteriše i to da nemaju objektivan niti kritičan odnos prema sebi i svome stanju. Ubeđeni su da su potpuno zdravi i da je problem (uvek!) u drugima. Pa zašto bi onda oni tražili pomoć i lečenje kada su drugi ti koji su - ludi? Zbog toga je jako teško - često i nemoguće - one kojima je pomoć doktora najpotrebnija uopšte motivisati za lečenje. I onda takvo stanje - budući da se ne leči - postaje sve gore i nepodnošljivije za samutu osobu. A tek za njenu okolinu! O tome govori i vaše pismo. Vidim da vi u priličnoj meri razumete o kakvom se stanju radi kod vaše sestre. Samo što vas i dalje njena reagovanja pogađaju i shvatate ih ozbiljno kao da potiču od osobe koja nije bolesna. I odatle izviru svi vaši problemi - da svaka njena uvreda na vašoj duši ostavi veliku ranu. Bolesnog shvatate kao zdravog i objektivnog. Onda kada njene ispade, divljanje, vređanje i intrigarenje prestanete da poštujete kao suvislo - prestaće i da vas boli njeno ponašanje prema vama. Jer ono što iz nje progovara nije realnost niti zdrav razum. To što iz nje izlazi nije istina kojoj treba da verujete. To (samo) divlja jedna nelečena bolest.

Droga zvana ljubav

Godinama sam bila u vezi s muškarcem koji se prema meni ponašao kao prema smeću. Mlađi je tri godine od mene, zgodan, šarmantan, mogao je da mi zavrti pamet kako je hteo i da me navede da mu verujem čak i kada bi sve dokazivalo da me laže. Svega je tu bilo s njegove strane - i alkohola, drugih žena (čak se nije mnogo ni trudio da ih prikrije), pokojeg šamara, raznih usluga za njega i njegove prijatelje (radim na takvom mestu da poznajem mnoge ljude i mogu što-šta da sredim). Dolazio je kad je hteo, odlazio bez reči o tome kada ćemo se ponovo videti. Dva puta sam prekinula trudnoću, iako sam više od svega želela da imam dete, i to baš s njim. On za to nije hteo ni da čuje. Mnogo sam proplakala i propatila uz njega i bez njega, ali moja ljubav nije dolazila u pitanje. »ak ni kada sam dobijala razne ginekološke infekcije koje je pokupio od ko zna koje prijateljice, ja sam i dalje ćutala i gutala, odana do kraja. Onda mi se posle pet godina agonije desilo nešto strašno. Teška saobraćajna nesreća, više operacija,duge rehabilitacije da bih uopšte stala na noge (jedna mi je i sada slabo pokretna). Dugi dani i noći u bolu, strahu, bolničke sobe i sve - bez njega. U posetu nije dolazio, na pozive nije odgovarao, prijatelji su mi govorili da je zauzet, mada nisu znali kako... Da li od te duge odvojenosti, ili od tog fizičkog bola, ne znam tačno, ali sam polako počela da žalim sebe. Ležeći u krevetu i mučeći se posle na fizikalnoj terapiji, kao da sam počela da se budim iz nekog sna. Iz omamljenosti. Dugo sam dolazila sebi i mislim da to još uvek traje. Kadasam se najzad vratila kući, počeo je opet da zove, dolazi na vrata, umiljava se, pravda time da je imao probleme, traži da ga razumem, da znam kako on ne podnosi bolesti i bolnice, da me voli i da nastavimo kao pre. Ne mogu vam opisati koliko sam puta bila na granici da opet popustim i da mu jurnem u naručje na samo jednu njegovu reč. Ali onda zadnjom snagom uspem da stanem, da li me zadrži ova moja noga koja je sada kraća ili razni ožiljci po telu, i nešto u meni kaže: 'Nećeš, kada si uspela ovo da preživiš, preživećeš i bez njega'. Neću da vas lažem, često mi nedostaje, izjeda me čeznja za njim, plačem, noću ne spavam, maštam kako bismo ponovo bili zajedno, ali uspem da se obuzdam da ga ne pozovem. Još se oporavljam i fizički i psihički i od nesreće i od njega (možda je i on neka moja nesreća), ne znam šta će dalje biti sa mnom, ali, eto, imala sam potrebu da vam pišem. U bolnici sam gutala tuđe sudbine i vaše odgovore i nekako su mi pomagali da skupim snagu i izdržim, ne znam ni zašto ni kako, jer su to često bila pisma koja veze nisu imala sa mnom i s mojim problemima, a opet mi je to značilo. Tako možda i moja sudbina može nekome da bude od koristi. Puno pozdravljam i vas, Marta, i vaše čitaoce.

Hvala vam na pozdravu, poštovana Mimoza, u moje i u ime mojih čitalaca. Baš kao i na pismu koje je - iako kratko - bezmalo jedan životni roman. U njemu vam se mnogo toga događalo, voleli ste i patili. I kada je izgledalo da nema kraja tom vrćenju u uvek istom začaranom krugu, desilo vam se nešto strašno što vas je - paradoksalno! - spaslo. Zato vše pismo nije 'svakodnevni roman'. Ono nas tera da se zamislimo o tome kako događaji u našem životu nemaju samo jedan i lako prepoznatljiv smisao. Kako je za neki naš unutrašnji 'duševni imunitet' i volju za životom ponekad neophodno da dođemo do same granice sa smrću, pa da se tek tada probudimo. Jer nas nisu trgle ni godine prelaženja preko raznih poniženja, preko kojih - inače - nije dobro da prelazimo. Drago mi je što ste smogli snage da počnete da se 'skidate' sa svoje uni- štavajuće droge zvane 'ljubav mog života'. što ste više od njega počeli da volite sebe. I što uprkos svim krizama i 'slatkim' iskušenjima uspevate da odolite i ne potrčite ponovo u isti ponor. Znam da vam je za sve to potrebno mnogo lične snage i hrabrosti, i zbog toga jako poštujem vašu borbu sa samom sobom. I vaš uspeh, naravno. Sve ovo kroz šta ste prošli i uspeli da preživite možda će moći da ohrabri nekog ko ovo upravo čita da izdrži u nekoj svojoj, ličnoj i teškoj borbi. Kakva god ona bila. I zato vam još jednom zahvaljujem što ste napisali ovo pismo, poštovana čitateljko.