Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Moje Putovanje

Danska

Majstor kamere Vuk Dapčević, iz produkcijske kuće Freemental, na obalama Severnog mora je pronašao muzej u kom je izložen i muzički sistem kakav i sam ima, kuću Hansa Kristijana Andersena, grad u kom nema nijednog čoveka na ulicama, haringu i tunjevinu u slatkom sosu, kafanu na kraju sveta čiji je vlasnik Požarevljanin i jorgovan koji cveta sredinom juna

Gotovo tri decenije sam čekao da konačno odem i vidim 'rodno mesto' mog muzičkog sistema. Naime, sredinom sedamdesetih nabavio sam tada najskuplji, kultni gramofon, pojačalo i zvučnike danske firme 'Bang&Olufsen'. Maštao sam o mestu gde se to dizajnersko i tehnološko čudo pravi, a sad mi se pružila prilika ne samo da vidim zemlju na severu Evrope, nego i da zavirim u fabriku i muzej u kome su izloženi legendarni primerci popularnih 'bengova'.
Sunce u ponoć Danska me je dočekala okupana suncem. To u junu nije nikakvo čudo, ali nešto mi je ipak tu bilo sumnjivo. Kako je prvo veče odmicalo - sunce nikako nije zalazilo. Dočekao sam i ponoć, a dan je još uveliko trajao. Prava muka je zaspati u takvim uslovima, a kako sviće već u pet ujutro, izgleda kao da noći i nema. To je danak životu na severu.
Hipici u 'photoshopu' Prestonica Kopenhagen, ispresecana kanalima, podseća na mešavinu Venecije i Praga. Pa kao da je to sve još neko dobro izribao deterdžentom, pažljivo sredio svaku fasadu, ulickao i namirisao. Mislim da ni u kompjuterskom programu 'photoshop' slika jednog grada ne bi mogla tako savršeno da se dotera kao što su to Danci učinili u stvarnosti. A da sve ne bi izgledalo kao na kalendaru, pobrinuli su se hipici. Četvrt Kristijanija je njihovo najveće naselje u Evropi. Tu uveče sve vrvi od muzike i ljudi u bezbrojnim klubovima, dok je ostatak grada bezmalo pust.
Kraj pijanog trajekta Kopenhagen je smešten na jednom od tri velika danska ostrva, i najbliži je švedskoj obali, na kojoj je grad Malme. Pre nekoliko godina do Švedske je izgrađen četrdesetak kilometara dug most, koji jednim delom ponire ispod mora i pretvara se u tunel. Njegovom izgradnjom prestao je da postoji čuveni 'pijani trajekt', kojim su vikendom Šveđani dolazili na opijanje u Dansku. Da bi se od danskog glavnog grada stiglo do kopna treba preći sva tri ostrva. Ona su međusobno povezana mostovima, od kojih najduži ima osamnaest kilometara.
Ograda umesto čobana Jitland je taj deo danskog kopna koji duboko zadire u Severno more. Ravan kao Vojvodina, a zelen kao Šumadija. Sa obe strane puta u nedogled su pašnjaci. Bele drvene ograde omeđuju prostor za ovce, konje i krave. Ljudi nigde, tek po koja usamljena kuća na livadi. Obavezno od crvene fasadne cigle. Posle izvesnog vremena palo mi je u oči da ni na jednoj od tih kuća nisam video televizijsku antenu. Ne znam da li su bogati Danci sproveli kablovsku televiziju do svakog proplanka, ili ti ljudi imaju pametnija posla pa ih mali ekran i ne interesuje.
Keramička princeza Usred te prirode, koja više podseća na japanski vrt, odjednom se naleti na grad iz bajke - Odenze. Veličine je Pančeva, ali je zapravo ceo jedna velika beogradska Skadarlija. U jednoj od tih ulica, u kojima je vreme stalo u devetnaestom veku, nalazi se rodna kuća velikog pisca bajki Hansa Kristijana Andersena. Nije mu trebalo previše mašte, bilo je dovoljno da pogleda kroz prozor i da počne pisanje bajke. Turisti opsedaju ovu omalenu kuću, a preko puta nje fantastično radi trgovina suvenira. Najprodavanija je 'Princeza na zrnu graška' u keramičkoj verziji.
Spas u pecivu Pedesetak metara od Andersenove kuće je jedna malo veća. To je jedna od najstarijih javnih kuća u Danskoj. Odavno je zatvorena. A u susednoj ulici je zgrada u kojoj su se pre dva veka sklanjale siromašne udovice, i tu dobijale besplatan smeštaj i hranu. Kažu da je to prva socijalna ustanova u Evropi.
U Odenzeu su i kafane zadržale originalni izgled, a gotovo sve su stare više vekova. U jednoj od njih probao sam tradicionalna danska jela: ribu na jedan, drugi, treći i ko zna još koliko načina. Sve mali komadi, izgledaju fantastično, ali su svi u nekom slatkom sosu na koji nisam navikao. Tako da sam se okrenuo pecivu, koje je valjda najbolje na svetu, pa sam ga tamanio u ogromnim količinama.
Kako sprečiti sudar Nastavio sam putovanje ka krajnjem severu. Običan put, ali ravan kao bilijarski sto. Na svakih nekoliko kilometara raskrsnica, ukrštanje s drugim putem. Svaka raskrsnica je napravljena isto: saobraćaj ide kružnim tokom, u sredini je okrugla, izdignuta zelena površina. Pošto su raskrsnice prilično male, vozila idu mileći. To je sjajno rešenje da se izbegnu sudari.
Automobila je mnogo, a skoro svi su srednja klasa. Na drumovima nisam video nijedan džip. Na moje pitanje zašto ih ne voze, Danci su u čudu odgovarali: 'Pa, ovde nema teško prohodnih planinskih puteva'.
Figure u prozorima Najzad - Holstebro. Moje krajnje odredište. Gradić koji se sastoji od dve glavne ulice i mnogo kućica od crvene cigle, svuda naokolo. U svakom prozoru cveće i razne figurice. Sve doterano pod konac, stare i nove zgrade u malom centru kao da su upravo izašle iz šminkernice. Na trotoaru je na svakih pedesetak metara specifična skulptura. Zapravo uzvišenje, prečnika dva metra i visine dvadesetak centimetara, u čijem središtu je rupa uokvirena aluminijumom. Iz nje curka voda koja kvasi nekoliko okolnih kvadrata, i svi koji prolaze baš vole da zgaze u tu vodu jer ih hladi. Na temperaturi od dvadesetak stepeni.
Slika bez tona U Holstebru živi, kažu, pedesetak hiljada ljudi. Nekoliko stotina njih još se i može videti preko dana, uglavnom kako na biciklima prolaze ulicama. Uveče, kad se sve radnje i restorani zatvore u sedam, više nema žive duše. Nijednog jedinog čoveka! U početku sam bio iznenađen činjenicom da sam jedini prolaznik gradskim ulicama, i to ne u neke kasne sate, nego oko devet uveče. Kasnije sam se šalio, pala mi je na pamet misao: ima sliku - nema ton. Do ponoći je otvoren samo jedan kafić u gradu. Pivo je odlično, kao i cena: deset evra čaša. Možda je i to jedan od razloga što nikog nema u gradu.
S pogledom na fjord Nekoliko kilometara od Holstebra je kompleks fabrika 'Bang&Olufsen'. Jedan poznati danski arhitekta ih je osmislio, i to tako što su gotovo svi zidovi od velikih staklenih površina. Sve kancelarije, u kojima inženjeri sede ispred kompjutera okruženi gomilom nacrta, imaju pogled na dve strane zgrade. S jedne je more, tačnije fjord udaljen nepunih dvadesetak metara, s druge pašnjak na kome mirno šetaju ili se izležavaju ovce. Idila, ali malo ko ima tome da se divi. Skoro sve kancelarije su prazne! Domaćini su mi objasnili da je leti radno vreme znatno kraće zbog vrućine (nisam je baš osetio), a zimi, kad noć traje i po osamnaest sati, radi se duže. Uz to, svi zaposleni koji ne rade direktno u proizvodnji televizora, zvučnika i ostalih uređaja, dobili su od firme mogućnost da biraju. Kod kuće imaju umrežene moćne kompjutere, pa ako žele, mogu da rade u kancelariji, ili u svojoj dnevnoj sobi. Važno je samo da posao obave na vreme.
Vrhunski dizajn Konačno sam video i sopstveni muzički sistem. I to u - muzeju fabrike. Uz još mnogo fantastičnih eksponata iz prošlosti, od kojih se neki nalaze u stalnoj postavci Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, kao simbol vrhunskog industrijskog dizajna. A cela ova danska muzička priča počela je 1925. u obližnjem Kvistrupu, romantičnom seocetu. Tu je kuća u kojoj su dva prijatelja, Bang i Olafsen, počeli da izrađuju prve radio-aparate. Danas je to dom u kome živi potomak porodice Olafsen, koji je spreman da satima priča o istorijatu kompanije. Pomaže mu supruga, koja je poslanik u lokalnom parlamentu, a pravi sjajne sitne kolače s cimetom, koje sam probao na terasi s poglednom na vrt.
Uživanje u ledenoj vodi I Holstebro i Kvistrup su na obali, ali reč je o fjordovima. Desetak kilometara udaljeni Struer je na pravoj obali Severnog mora. To je ribarsko mesto u čijoj blizini je veliki crveni svetionik. A ispred njega nemački bunker iz Drugog svetskog rata.
Severno more je sive boje, obala je stotinak metara strma, gotovo vertikalna litica, koja se spušta na peščane plaže i sprudove. Prilično hladan vetar duva bez prestanka. Pipnuo sam vodu - ledena je. Danci su se komotno šetali bosonogi po plićaku. Taj dan se niko nije kupao, jer je temperatura bila petnaest stepeni. Kažu da često uživaju u plivanju ovim morem. Po njihovim rečima, usred leta temperatura vode ume da dostigne i dvadeset jedan stepen, što je njima sasvim ugodno.
Srpski u nedođiji Nekoliko kilometara dalje je najseverniji deo danske obale. Nema dalje. Samo more, na jednu stranu do Norveške, na drugu do Islanda. I izgleda kao kraj sveta. Pustinja, usred koje je kafanica. Napolju hladno, unutra toplo, dobra haringa i tunjevina meka kao pena. Na stolu italijansko vino - prvi sumnjiv znak. Malo kasnije prilazi gazda kafane. Pitam da li ima kafu s mlekom, on mi na slabom engleskom nudi litar mleka ako želim, a zatim nastavlja na čistom srpskom: 'Ma, ja sam ti, bre, iz Požarevca'. U toj nedođiji je poslednjih dvadeset osam godina. Dosta je poprimio od danskih običaja, pa je i naš razgovor trajao sasvim kratko. Žurio je jer je još jedan gost ušao u kafanu. U okolini je nekoliko crvenih kućica. Ispred svake lep vrt, pun cveća. Primetim da najviše ima jorgovana, koji upravo cveta. Preslišam se: kod nas cveta početkom maja, a sad je sredina juna. Još jedan dokaz da sam na krajnjem severu.