Europapress Izdanja
Doktor u kući
Broj 15
Ok!
Broj 21
Neka ostane među nama
Na pisma odgovara: Marta Mratinković
On je na potezu
Dečka sam upoznala tačno na moj 36. rođendan, 21. maja. On je došao iz Amerike tri meseca ranije. Rekao mi je da je razveden, da ima dvoje dece koja žive s majkom u Americi, da mu se sviđam jer sam dobra i nežna prema njemu. Ne mogu da grešim dušu, i on je pažljiv i nežan prema meni. Ja sam razvedena, imam kćerku. Moj problem je to što je trebalo da se vidimo i pozdravimo 30. maja jer je sutradan odlazio za Ameriku. Nismo se videli jer mi je rekao kako ne može da ostavi goste i da će me zvati svakoga dana, a ja ljuta na njega rekla sam mu kako ne mora da me zove. Posle sam poslala poruku, poželela mu srećan put i ostavila broj mobilnog telefona. Saznala sam da je prodao svoj telefon. On dolazi 28. juna. Pa sam htela, gospođo Marta, da vas pitam da li ćemo ponovo biti zajedno?
Pošteno govoreći, poštovana čitateljko - stvarno ne znam. Da li ćete ponovo biti zajedno? To posle ovako kratkog poznanstva teško može da se prognozira. Znate i sami kako je: na početku bilo čega moguća su i odustajanja, baš kao i produžeci. Za tih nekoliko dana što ste bili zajedno nisam baš sigurna koliko je nečeg dubljeg moglo da se dogodi između vas i da vas emotivno poveže. Razumem da ste nervozni i željni toga da se On javi i da se vaša veza razvije u 'ono pravo', ali je dobro da ne forsirate i ne 'gurate' kontakt sa Njim ako ga on dalje ne bude pokretao. Ako hoće - javiće se. Bez obzira na goste i telefon koji je prodao. Ne brinite - ako bude želeo da vas nađe - on će to i uraditi. A ako - neće? Onda neće.
Pa dobro.
Udaja na brzinu, kajanje natenane
Zaista ne vidim probleme tamo gde ih vide drugi, moja porodica, na primer. Želim da se iz ovih stopa udam za čoveka svog života koji to isto želi, ali se i moji i njegovi protive. Kažu da smo isuviše mladi, impulsivni, brzopleti i da s brakom i decom treba da sačekamo. Upravo smo maturirali, imamo osamnaest i po (ja) i devetnaest godina i obožavamo jedno drugo. Slažemo se i razumemo najbolje na svetu, volimo iste stvari, jedno drugom dovršavamo rečenice, ispostavlja se da smo čak tokom života u isto vreme bili na istim mestima. Ako to nije znak da zauvek treba da budemo zajedno, onda stvarno ne znam šta je. On je najlepše i najdivnije stvorenje na svetu i ne mogu da zamislim ni trenutak više bez njega. Ali, sve to kvare i moji i njegovi koji tvrde da se ne poznajemo dovoljno (mesec dana smo zajedno, svaki trenutak), da treba najpre da se zabavljamo, završimo još neku školu, pa onda ima vremena za brak i porodicu. Kako niko ne razume da smo nas dvoje prepoznali jedno drugo čim smo se ugledali? Zar ljubav više nikome ništa ne znači u ovom banalnom svetu?
Ljubav? Ljubav gotovo redovno nešto znači, bez obzira na banalnosti u koje se život povremeno spušta i iz njih izdiže. Dok sa zalepljenošću i zaslepljenošću stvari već stoje malo drugačije. Baš zato se sve zaljubljenosti i ne završe ljubavlju. Već horor filmom uživo, čim dođe do prvih pukotina u međusobnom idealnom poklapanju. Tada odjednom, onaj ko je do pre nekoliko sekundi bio anđeo s neba, postaje hulja, nitkov, đavo lično. Kada se dvoje baš toliko i tako brzo za-obobožavaju, date sebi i njemu vremena i situacija da se zaista i upoznate. Da vidite i ono gde se razlikujete i ne slažete. A ljubav? Nigde ona neće pobeci. Ako je prava, naravno.
Život, jedan jedini
Javljala sam se već jednom zbog svoje usamljenosti, ali još ništa nisam rešila po tom pitanju. Jedina promena je što više nisam izbeglica - dobila sam državljanstvo i ličnu kartu. I dalje za novi posao nije dovoljna srednja škola, dvadesetogodišnje radno iskustvo, solidno poznavanje engleskog jezika, radne navike, odgovornost, poštenje... Na razgovorima za posao novokompnovani poslodavci više gledaju na fizički izgled. A ja nisam atraktivna, iako vrlo pristojno izgledam. Pitaju me zašto sam se razvela, od čega živimo dete i ja na ovoj skupoći.
Sada obavljam posao u jednoj porodičnoj firmi gde sam jedina 'nerodbina'. Moje je da klimam glavom i ako šef kaže da je mleko crno, sa smeškom to potvđujem jer u suprotnom - knjižica i napolje. Dosta mu je tih nezahvalnika koji samo pametuju i pitaju kad će plata. Uostalom, moje nije da mislim, nego da radim. Šta reći? Ćutati, raditi i nadati se plati. Nisam preterani jugonostalgičar, ali se pitam gde je ona srednja klasa koja će citirati Ivu Andrića, radovati se dobrom filmu, novom spotu 'Riblje čorbe', sitnim stvarima, a ne samo novokomponovanoj muzici, pornografiji, ljudskim glupostima. Često se pitam da li je to samo u mojim očima, ili je to ipak sudbina nas (sad već) srednje generacije koja napuštajući svoje ognjište ne pobeže daleko, tamo gde ne trebaju pilule za spavanje.
Možda bih i ja sve to lakše i vedrije podnosila da imam druga, prijatelja-muškarca. Stoji to da se i ne angažujem mnogo po tom pitanju, ali nije više moje da izlazim noću, a danju nemam priliku da sretnem 'srodnu dušu', jer živim u maloj sredini. Vedrog sam duha, imam nekoliko dobrih drugarica, optimista sam, srećna majka, ali prazna kroz posao i ljubav muškarca.
Hvala na komentaru, savetu, sugestiji.
Sećam se dobro i vas i vašeg prethodnog pisma, poštovana čitateljko. I drago mi je što ste od tada uspeli da sredite neke važne stvari u svom životu i od izbeglice postanete državljanin ove zemlje. Čime ste počeli da uživate - kao i svi mi ostali državljani - svetle i one druge strane žvota ovde.
Što se tiče pilula za spavanje - moraću da vas razočaram. Tih zemalja gde one nisu potrebne nešto baš i - nema. Izgleda da strah, nelagodnost i razočaranje žive u ljudima bez obzira na model kola koja voze.
A da su se i vremena i ljudi promenili - jesu. Promenili su se. I to nije loše, čak i ako nam se ovo kako je sada dopada mnogo manje od onoga kako je bilo pre, jer, kažu mudri ljudi, jedini nepromenljiv zakon na ovom svetu je taj da se on neprekidno menja. I da se ne treba vezivati za ono što je prošlo. Ne plakati za vodom koja je protekla. I otekla. Pa što onda i vi i ja i ta naša 'propala generacija' (kako nas vi nazvaste) ne bismo poslušala te pametne ljude i svoje glave okrenule ka napred. Da gledamo šta ta nova voda i tokovi donose. Da ih vidimo, ne da ih unapred odbacimo i osudimo.
Mnogo ste se nešto, poštovana čitateljko, zatvorili i 'ukiselili'. Takvo gledanje na sebe, ljude, život, budućnost... samo će vas svakim danom sve dublje uvaljivati u razočaranje i pesimizam. Sve će vas više zatvarati prema divotama i čudima ovog jednog jedinog života koji imate. Takvi ste i prema sebi, ljubavi, muškarcima. Sve nešto 'da, ali'. Što su naše babe govorile 'Traži ga, a moli boga da ga ne nađe'. Danju ste zauzeti, a noću vam se spava. Haj’te, molim vas. I ja treba da vam poverujem da vam je stvarno do muškarca,
ljubavi, veze...
Ko nešto zaista želi, taj nađe i način, zar ne? Ovo znamo i vi i ja. Tako da dok iz sebe ne (pr)oterate tu mrzovolju i kiselost - nečem odistinski divnom se i ne nadajte.
To bi bila baš velika šteta za vas i za onu vašu životnu radost koju ste zakopali ispod tog nezadovoljstva. Izvucite ponovo na svetlost dana onu vašu autentičnu volju, humor, dobrotu, sreću što ste živi. Sve ono čega je bilo u vašem pismu pre tri godine. I po čemu vas i danas pamtim. Šifra vam je tada bila 'Mamito', zar ne?
