Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Moj dom: Nataša Miljković

Terasa na vrhu grada

Poznata voditeljka se nedavno uselila u nov stan koji je idealan za male žurke, ali u njemu uopšte nema mesta za trpezarijski sto, kabastu zimsku garderobu i mačka, a pogled s devetog sprata je toliko hipnotičan da je ispred prozora u dnevnoj sobi postavila udoban drveni sanduk s jastucima na kome ponekad dočeka jutro...

Piše: Ivana Stepanović
Photo: Jelena Mandić

Nataša Miljković mali stan na devetom spratu zgrade na Novom Beogradu, kao i čitav svoj život, smatra idealnim. Iako u svakoj prostoriji nedostaje po nekoliko kvadrata da bi se smestilo sve što joj je potrebno, a najkritičnija situacija je na terasi gde nema prostora ni za mali baštenski sto, njoj to uopšte ne smeta. Kao što joj nikad nije dosadno jer se odlično prilagođava situaciji, tako joj je i svaka kvadratura zadovoljavajuća. Prostor kojim raspolaže doterala je do savršenstva uz pomoć prijateljice koja je arhitekta i dizajner enterijera, i najveći perfekcionista kog je upoznala.
Dom liči na nju po tome što tu nema beskorisnih stvari. Suviše je jednostavna i pragmatična da bi u svom stanu negovala barok. U njenom životu sve je svedeno i jasnih kontura, minimalistički rešeno i tek ponegde kitnjasto. U stanu je kolorit, na kom se ističu ciklama detalji. U toj boji su zid u predsoblju, prekrivači za krevete, deo garderobera i jastučići u njenom omiljenom kutku.
- Najviše volim da se izležavam na sanduku pored prozora. Tu ujutru pijem kafu, a uveče čitam, pišem i razmišljam. Volim da gledam svet s devetog sprata, odatle je vidik najbolji. Najčešće mi se pogled prikuje za Košutnjak, ali ponekad posmatram gužvu u saobraćaju. Noću je romantično, kad ugasim svetla, vidi se samo treperavo ulično osvetljenje. Osećam se izolovano od sveta. Od svega je najbolje to što mi zavese nisu potrebne jer preko puta nema zgrada i niko ne može da me vidi. Ne podnosim ih, ali nameravam da nabavim venecijanere jer su leti goli prozori neprihvatljivi. Sunce me budi suviše rano. Nemam običaj da spavam do podne i volim jutro, ali teško mi pada da ustajem već u šest. Tad više nisam u stanju da sklopim oči, a često sam umorna i iscrpljena. Dopada mi se život na ovolikoj visini, ali se ponekad plašim zemljotresa, a i kad se pokvari lift, nastane brdo problema: prijatelji izbegavaju da mi dolaze u posetu i ne mogu da naručim hranu iz restorana. Ponekad i sama izbegavam sopstveni dom.
Kad je prvi put ušla u novi stan, bila je neraspoložena. Činilo joj se da nikad neće uspeti da promeni imidž koji su mu utisnuli prethodni vlasnici. Ali, onda je pronašla svoju ličnu čarobnu vilu.

Trpezarija je u restoranu
- Uređenje enterijera sam prepustila prijateljici Irini Matić. Uspela je da ostvari moje snove. Dozvolila sam joj da odlučuje bukvalno o svemu, ali ona se trudila da stan bude što više po mojoj meri, pa me je konsultovala oko svake sitnice. Samo jedan detalj sam smislila sama. To je viseća polica za sveće koja mi u dnevnoj sobi služi umesto lustera. Čim padne mrak, upalim ih sve. Jednom sam pred spavanje slučajno propustila da ugasim jednu, ali, srećom, nije izbio požar.
Svako preseljenje za nju je početak novog života, pa iz starog prostora nije ponela ništa.
- Kupila sam sve, uključujući i televizor. Jedino je u kuhinji stara bela tehnika koju su tu ostavili prethodni vlasnici. Šporet verovatno neću kupiti nikad, a frižider ne nameravam da menjam dok ne prestane da hladi. To mi je najmanje važno jer gotovo nikad ne kuvam. Nemam ni trpezarijski sto, što je moja majka primetila istog trenutka kad je prvi put ušla u stan. Rekla je: U ovoj kući nema gde da se jede, a ja sam joj odgovorila kako je predviđeno da se ukućani hrane u restoranu. Imam samo jedan kuvar koji sam dobila na poklon i koristila sam ga svega nekoliko puta. Spremala sam jedino jela s jednom zvezdicom koja je najlakše napraviti.
Iako je stan mali, idealan je za žurke jer nema mnogo nameštaja. Dobro osvetljeno predvorje, u kom je samo asimetrična bela polica za knjige, savršeno je za đuskanje. Tu je ciklama zid s ugrađenim halogenim svetiljkama koji stvara psihodeličnu atmosferu idealnu za lude partije. Međutim, gazdarica još nijednom nije isprobala ovu čarobnu mogućnost svog stana.

Bogatstvo u kartonskim kutijama
- Ne volim žurke, ali možda ću zbog tog predsoblja početi da ih pravim. To je prostor predviđen za malu trpezariju, međutim, smatrala sam da bi ona samo zakrčila prostor i ne bi ničemu služila. Ovako se lakše diše. Zasad organizujem samo minijaturne sedeljke za odabrani krug ljudi. Toliko vole da dođu kod mene da ih je teško isterati. Uvale se i ne miču. Ne znam tačno šta ih toliko oduševljava, možda što je prostor nekako anatomski oblikovan, po meri čoveka.
Posao joj je stresan i ima veoma malo slobodnog vremena. Retko je kod kuće i kad uveče prekorači prag svog stana, neophodna joj je antistres terapija.
- Čim otključam ulazna vrata, ustremim se na svoje mesto pored prozora. Tu legnem, dohvatim daljinski i uključim muziku, a onda zapalim nargilu koju, umesto hrane, držim u kuhinji.
Majstori su u kući najčešće elementarna nepogoda koja ni Natašu nije zaobišla. Imala je muke da ih natera da radove obavljaju onako kako im ona kaže, a ne onako kako su oni hteli. Nije im baš išla niz dlaku, pa je zbog toga na nekoliko mesta struja loše izvedena, a na drvenariji ponegde fali farba.
- Najgore je što su se zadržali u stanu duže nego što sam mogla da sanjam. Umalo da ih isteram pre nego što su sve završili. Iz saradnje s njima sam naučila kako ne treba davati novac unapred niti angažovati prijatelje prijatelja, jer će onda ovi drugi nastradati. Trudim se da potisnem loša iskustva pa sam već zaboravila koliko sam se nervirala.
Nataša ne voli klasične ukrase za kuću. Svi predmeti koje u stanu imaju praktičnu svrhu. Ne trpi čak ni suvenire s putovanja.
- Jedina takva uspomena mi je maska sa maskenbala u Veneciji. Htela sam da ponesem ceo kostim, ali nije mogao da stane u kofer. Dekoracija su samo sveće i tapacirane kartonske kutije gde držim sve ono što inače stoji u fiokama kojih kod mene praktično i nema.
U Natašinom domu svaka stvar ima svoje mesto od kog ne sme da odstupi ni milimetar. Iako izgleda da su predmeti stihijski razvrstani, i da je sklad samo slučajan, uopšte nije tako.

Azil za mačka
- Irina je vodila računa čak i o rasporedu knjiga na policama. Ja sam ih sortirala po žanrovima i izdavačima, kao u knjižari, a ona ih je posle uklapala po boji i veličini. U stanju je satima da pretura po njima i unosi jedva primetne izmene. Pravi je perfekcionista.
Na ljubičastim zidovima nema ni slika, ni ukrasa. Čak su i fotografije retkost u njenom prostoru.
- Teško mi pada da gledam fotografije. Ne volim da se sećam prošlosti i zato sam se otarasila svih starih stvari i odlučila da useljenje u ovaj stan bude početak novog života. Ipak, imam nekoliko uramljenih fotografija. Jedna od njih stoji na prozoru u spavaćoj sobi. To je portret mog dečka koji kao da me nadgleda. Okrenut je tačno prema krevetu, tako da je tu čak i kad je odsutan. Čuvam i jednu jedinu sliku iz noćnog života. Na njoj s najboljim prijateljicama sedim za kafanskim stolom punim čaša i flaša.
Mnoge stvari nije uspela da preseli u novi stan i čuva ih kod roditelja. Među njima je i njen mačak.
- Bojim se da bi iskočio kroz prozor jer je potpuno lud. Treći sprat, na kom sam ranije stanovala, nije toliko opasan, ali deveti bi mogao da mu dođe glave. Pre toga bi, verovatno, prvo stradao stalak za sveće.
Garderober je najprivlačniji kutak u stanu jer su plakari i zidovi obojeni u narandžasto i ciklama. Osim knjiga, Natašini omiljeni fetiši su odevni predmeti.
- U mojim ormanima nikad nema mesta za svu odeću koju imam. Trenutno u stanu držim samo letnju. Ne bi bilo loše da imam kuću na Dedinju sa čitavim spratom za krpice, ali stambena površina od četrdeset kvadrata, s garderoberom veličine omanjeg špajza, sasvim mi je dovoljna. Za mene je ovo savršen dom.