Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Moje Putovanje

Puebla

Glumica i pevačica Milena Moravčević tokom turneje sa horom 'Collegium Musicum' obrela se u meksičkom gradu ispod vulkana Popokatepetl gde su je impresionirali lokalni muzičari i akustika drevnih crkava, tu je pronašla zemlju za sebe u kojoj se pije dobra kafa, jede ljuta hrana i slatkiši, a na kraju je jedva uspela da sombrero ugura u avion kojim se vraćala

Beograd - Frankfurt - Meksiko Siti, pa dva sata autobusom i eto nas, nakon tričavih osamnaestak sati u Puebli, glavnom gradu istoimene meksičke državice, na četvrtom festivalu 'Mundial de Coros'. Udobno smeštene u hotel, pre večere i upoznavanja s drugim horovima, dobile smo program turneje. Iz kofera se vade patike i najudobnija odeća. Štikle ostaju neraspakovane, u narednih deset dana mnogo će se pešačiti. Jasno je da nema vremena za gubljenje u gradu, koji se nalazi između Meksiko Sitija i Vera Kruza, i ima milion stanovnika.
Lavirint boja Zocalo je mesto u Puebli odakle sve počinje. Centralni trg s pitoresknom fontanom u sredini, okruženom klupicama i palminim drvećem. Ono što me je prvo fasciniralo jeste pomalo čudan 'izbor materijala' - svuda hladan, sivkast kamen, pomešan sa raskošnim rastinjem. Ceo trg zrači neverovatnim spektrom boja. U Puebli ćete naići na cvetnu nijansu za koju ne biste pomislili da postoji. Završivši obilazak i iskobeljavši se iz raznobojnog lavirinta uskih ulica, ostalo mi je samo da duboko uzdahnem pred monumentalnom građevinom čija arhitektura, ornamenti i kule visoke sedamdeset tri metra ostavljaju najsnažniji utisak. Dobrih pola sata trebalo mi je da spolja pregledam katedralu, koja se s pravom našla u centru Pueble.
Kuća koja se može pojesti U blizini katedrale je muzej Amparo, čija postavka se smatra jednom od najvrednijih u Latinskoj Americi. Pravu poslasticu predstavlja 'Casa de Alfenique', kuća (sada muzej) pred kojom bukvalno ide voda na usta. Njena fasada je napravljena od 'argamasa blanca', smese koja neodoljivo podseća na 'alfeniques' , poznatu lokalnu poslasticu od šećera. Preporučljivo je da ovu zašećerenu fasadu posmatrate s drugog kraja ulice, a da u muzej ulazite gledajući u pod.
Kukuruzni hot-dog Odmah sam shvatila da sam u Meksiku na svom terenu. Kafa, ljuto i slatkiši. Tri stvari koje u mom malom gastro sistemu predstavljaju imperativ, a bez kojih se ne može osetiti prava Puebla. Ali, nisam baš uvek znala šta tačno jedem. Domaćini su se trudili da objasne kako nastaje mešavina ukusa u tanjiru. Bez obzira na egzotiku, tu negde me je uvek čekao i meksički 'fast food'. Mesnate tortilje sa sočnim komadima piletine uz ogromne količine čilija, posute poznatim i nepoznatim začinima. To je 'Puebla Happy meal'. Imaju i neobičan hot-dog: klip kuvanog kukuruza preliven majonezom i (naravno) čilijem, a sve se dodatno može začiniti i mrvicama parmezana. Posle ukusnog ručka sledi desert. Marcipan, buter, čokolada, bademi i kandirano voće. Pravo malo ušećereno carstvo u svim mogućim oblicima, veličinama i bojama, ponos su pueblanskih domaćica, a konstantna opsesija nezasitih turista.
Kafemanija Pojam kafe u Puebli ima poseban značaj. Poslužiće vam je i kad želite i kad ne želite, taman toliko da se sutra vratite ponovo i probate neku novu vrstu ili ukus. Ima je na svakom uglu i nemoguća misija je ne probati je bar jednom, čak iako ste zakleti protivnik kofeina!
Šoping, šoping Kao i svaki ozbiljan glavni grad, i Puebla ima svoju Knez-Mihailovu ulicu. Ona je u okviru centralnog Zocalo trga, i dalje se prostire unedogled. Tu se nalaze ogromni tržni centri, gde se na kasi plaća onoliko koliko piše na etiketi, ali postoji i varijanta cenjakanja u otvorenim marketima. Tu možete da se divite đinđuvama od srebra, dragog i poludragog kamenja ili plastike, ugovorite pravu cenu i pazarite. Za svakog ponešto - deviza je kojom se vode tamošnji trgovci. Jednog dana su me uputili na pijacu 'Mercado de antiguerdades'. Ostala sam do uveče, i nijednog trenutka mi nije palo na pamet da će ogromni sombrerosi i glomazne ponjave, koje sam kupila, kasnije biti problem pri ukrcavanju u avion. Snabdela sam se mnoštvom suvenira i poklona, a sve za relativno malo novca.
Univerzalni jezik Katran crna kosa, čokoladna koža, širom otvorene kestenjaste oči, prćast nosić i pune usne na okruglom licu. Stas - diskretno popunjen, visina - retko kad iznad sto šezdeset centimetara. Ako vas ovo ne fascinira na prvi pogled, snežnobeli osmeh, prodoran pogled i veoma snažan zagrljaj potpuno će vas razoružati, opčiniti i ubediti da je upravo to ono što treba da ponesete kući kao najlepšu uspomenu. Marijačo, meksički muzičar. Izuzetno su muzikalni i eksplozivni, ne govore baš najbolje engleski, ali će se poslužiti svim raspoloživim sredstvima da objasne kako svi mi, u stvari, govorimo isti jezik, a muzika je baš to.
Crkvena akustika Sticajem veoma misterioznih okolnosti iz glave mi je izbrisan podatak koliko je, zapravo, crkava u Puebli, ali, verujte, broj je impozantan. Od svih meksičkih država Puebla ih ima najviše te je, samim tim, i Puebla - glavni grad na prvom mestu kad su prestonice u pitanju. U to sam se i sama veoma brzo uverila, jer smo svaki koncert otpevale u drugom mestu, to jest, u drugoj crkvi. Bilo da su šarene (zaista šarene) spoljašnjosti, bogate i raskošne unutrašnjosti a okružene fantastičnim vrtovima, ili pak golih zidova, neugledne okoline, ali neverovatne arhitekture, ove građevine sigurno su jedan od razloga dolaska u Pueblu. Bez obzira na toliku raznovrsnost otkrile smo i jednu zajedničku stvar koja ih čini još fascinantnijim - to je savršena akustika. Divno je biti i pevati u crkvama Pueble!
Tajanstveni lagumi Jedini slobodan dan (znači bez koncerata) posvetila sam arheologiji. Ništa epohalno nisam pronašla, ali sam zato pročešljala mesto gde se arheolozi Pueble osećaju kao kod kuće. Čolula je najveća arheološka zona. Nepregledna zelena površina prošarana ostacima nekog drevnog grada. Na brdu - naravno - crkva, provokativno zaklonjena velikim drvećem, mami poglede i znatiželju. Oko mene neobične vrste kaktusa, nekim čudom sačuvani delovi nečije kuhinje i začeci piramida. U nivo ispod zemlje se ne treba spuštati bez dobrog vodiča, jer će vas hladni lagumi prosto progutati pa ćete morati da sačekate sledeću grupu turista. Na kraju, kad se propisno umorite, ljubazne prodavačice iz obližnje prodavnice pripremiće vam preko potreban 'caffe late', ispričati još neku legendu i spontano vas nagovoriti da pazarite još koji suvenirčić.
Planina koji plače Ono po čemu je Puebla najpoznatija, jeste vulkan Popokatepetl (planina koja se dimi - u prevodu), koji je pod stalnim nadzorom meksičke vojske. Toliko je veliki da ga vidite gde god da se nalazite u ovom gradu. Po legendi, u davna vremena jedna žena je ostala bez muža, koji je izgubio život u ratu. Njen bol je bio toliki da je lava pokuljala iz planine. I kad god bi Popokatepetl proradio, stanovnici bi mislili da su to ženine suze. Imala sam ih i ja, verujte, odlazeći iz ove bajke.