Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Ekskluzivno: Ivana Žigon i Grigorije Brković

Bal na vodi

Glumica, lepotica i buntovnica na Vidovdan se udala za jedanaest godina mlađeg bivšeg iskušenika manastira Prohor Pčinjski, u krajnje neobičnom ambijentu: krenuli su sa groba njenog oca Steve, kome je tog dana bio šestomesečni pomen, da bi se venačali na brodiću koji je plovio Savom i Dunavom...

Piše: Žaneta Apostolovski
Photo: Vukica Mikača

Na ušću Save u Dunav, s vencem poljskog cveća na glavi i u beloj, rukom rađenoj haljini, venčala se buntovnica, lepotica i jedna od najboljih srpskih pozori šnih glumica Ivana Žigon. Udala se na Vidovdan za Grigorija Brkovića, koji je ranije bio iskušenik u manastiru Prohor Pčinjski. Njeni Kosovski božuri i sudbina spojili su je sa čovekom u kome je našla prijatelja, saradnika, neizmernu ljubav i budućeg brižnog oca.
Svadba pozorišne junakinje, humanitarca i žene u čijem je srcu pronašlo utočište mnogo prognane dece, izgledala je kao bajka, dok su tri spojena broda sa mladencima, opijenim snom koji su budni sanjali, krstarila rekom.
Tog jutra joj je zazvonio telefon. Na vezi je bila kubanska ambasada. Zvali su da bi joj uručili nešto važno, ali joj nisu rekli o čemu je reč. Samo sat kasnije ispred njenih vrata je stajao njihov službenik s pozivom za rođendan predsednika Kube Fidela Kastra i koncert u Havani 13. avgusta.
- Tako je počelo moje venčanje. Zbog tog poziva sam pomislila kako bih sinu mogla da dam ime Stevo Fidel. Zatim smo otišli na šestomesečni pomen mom ocu. Kosovski božuri su nad njegovom humkom recitovali stihove koje su mu posvetili i pevali njegove omiljene pesme, a onda smo na svadbu simbolično krenuli s njim. Ništa nije bilo uobičajeno, jer ni njegov život nikada nije bio takav. Voleo je reku, plovio je brodom, zato smo odlučili da se venčamo na ušću Save u Dunav. Sve se nekako poklopilo: i pomen, i Vidovdan, i venčanje, i Božuri koji su krenuli na turneju po Srbiji. A mi, naravno, nismo hteli svadbu bez njih, jer su nas oni zbližili i upoznali - kaže Ivana.
Grigorija je osvojila ljubavlju i predanošću kojom je obasipala decu s Kosova. Došao je na koncert Kosovskih božura i Sibirskih vitezova u Užicu. Bio je potpuno opčinjen njihovom borbom i načinom na koji su svima pevali o svojoj sudbini u kosovskim enklavama, a onda je i sâm poželeo da im pomogne i bar malo umanji njihovu tugu.

Upornost je put do srca
Doputovao je u Beograd, učlanio se u Društvo srpsko-ruskog prijateljstva i upoznao Ivanu. Zajedno su počeli da pišu pesme za Božure i osmišljavaju scenarija za njihove nastupe. U septembru prošle godine se i preselio u Beograd.
- Grigorije je mlađi od mene. Nijednog trenutka nisam ni pomišljla da ću se jednog dana udati za njega. Pružao mi je ogromnu podršku u svemu što sam radila. Obilazila sam sela po Kosovu, a on mi nije pomagao samo rutinski, nego se svemu predavao sa bezgraničnom ljubavlju. Imali smo iste ideje, radili slične stvari i prvi put sam poverovala da jedan muškarac može da mi bude prijatelj.
Spojila ih je borba da tim mališanima vrate veru u ljude i činili su sve da im ulepšaju detinjstvo. Kad su počeli s pripremama za koncert Molitva za stradalnu decu sveta i izložbu dečjih crteža u Narodnom pozori štu, u jednom momentu nastala je panika, jer je nestalo dvadesetak radova.
- Bila sam slomljena i rasplakala sam se. Na kraju sam odlučila da problem rešim kad se smirim. Ali, prvi put u životu, neko drugi je to uradio umesto mene. Grigorije je iste večeri, a da nisam ni znala, otputovao na Kosovo. Javio mi se ujutru. Išao je pešice od sela do sela, od škole do škole i telefonom me obaveštavao koliko je dece pronašao. Proveo je tamo četiri dana. Bila sam zaista zadivljena. Pomislila sam kako bi takav čovek mogao da usreći svaku ženu, ne sluteći da će zapravo usrećiti mene.
Posle mesec dana Grigorije je prišao devojci koja je nesebično pružala ljubav i utehu svima oko sebe i priznao koliko je voli i želi da bude s njom. U decembru su, po planu, posle koncerta šetali Knez-Mihailovom držeći se za ruke sa dve stotine pedesetoro dece, ne znajući da je Ivana u drugom stanju.

Posle kiše dolazi sunce
Njen otac Stevo Žigon, legenda srpskog glumišta, tada je još bio živ. Grigorije ga je doživljavao kao roditelja, učitelja i duhovnika. Uživao je u dugim razgovorima s njim.
- Mladi ljudi su voleli da dolaze kod Steve jer oni ne mogu da žive bez ideala, a on ih je imao i za druge. Kosovski božuri su ga oslovljavali sa deko. Grigorije se odmah vezao za njega. Zvao ga je tata, i to mi se mnogo dopalo.
Ivana je nasledila tu Stevinu upornost da sve radi punim srcem, kao i da ne priznaje postojanje prepreke koje ljubav ne može da savlada. Zato se i nije uplašila kad je saznala da je u drugom stanju, iako je pre osam godina imala tešku operaciju raka dojke.
- Nisam ni sanjala da ću posle svega odmah zatrudneti. Otišla sam kod svog specijaliste koji me je podržao. Vratila sam se presrećna kući, ali sam odlučila da tu predivnu vest tati saopštim postupno, jer mu je srce bilo jako slabo. Svako veće uzbuđenje je moglo da mu naškodi. Bio je 27. decembar. Delovao je veselo i dobro. Nisam bila svesna da su nam to poslednji zajednički trenuci. Pitala sam ga da li bi bio srećan kad bih mu rodila unuka, znajući koliko voli Vanu, kćerku mog brata Nikole. Stalno je govorio da je njegova unuka lepa kao Marija Šarapova. Pogledao me je iznenađeno: Ti, da rodiš dete?! Misliš li da je to mnogo pametno, zar ne vidiš kakav je ovaj svet?
Znala sam koliko se plašio da ne mogu da ostanem u drugom stanju zbog bolesti koju sam imala. Čak su i lekari bili ubeđeni da je to za mene nemoguća misija. I oni koji su mi davali minimalne šanse tvrdili su da najverovatnije trudnoću ne bih mogla da izdržim do kraja. Shvatila sam da je tata pokušao da me uteši, pa mu više ništa nisam govorila, želela sam da tu sreću podelimo za Novu godinu, jer bi to za njega bio najlepši poklon. Sutradan je preminuo, onako kako je stalno govorio da će umreti: svestan, budan i opčinjen životom.
Posle šest meseci tuge sve je ubeđenija da je njen učitelj i otac duboko u srcu znao kako je ona u drugom stanju, zato je nakon duge i teške bolesti konačno otišao srećan. Život koji se začeo u njoj nije joj dao da poklekne. Sve vreme je bila na nogama. Nastupom u Kremlju rasplakala je sedam hiljada ljudi, s Grigorijem je pripremala materijal za očev muzej i sređivala pet stotina stranica knjige koju je on napisao. Na Vidovdan je objavljen i njen DVD Prkosna pesma u susret Vidovdanu sa srpskim pesama koje samo ona ume da tako otpeva i odrecituje da svim slušaocima krenu suze.
- Spotovi su snimani od Sibira, do Obilića i Prizrena, od prve do poslednje tvrđave pravoslavlja, od bola do najveće radosti, od pesme do istorijskog svedočanstva.
Specijalista da od pozorišta i života napravi neki novi žanr koji je živela, krhka i odvažna glumica tako je organizovala i svoju svadbu. U jednom danu se odigrao pomen, venčanje, promocija DVD-ja, koncert Kosovskih božura. I sve je ličilo na san i bajku.

Čekajući Stevu Fidela
- Pozvali smo naše dečake i devojčice sa Kosova, jer su nas oni i zbližili. Savetovali smo se s njima i bratanicama Vanom, Jovanom i Vjerom kako bi venčanje trebalo da izgleda. Jovan iz Orahovca je predložio da taj čin obavimo u zoološkom vrtu. Svi smo se nasmejali, ali mi je Grigorije posle rekao kako ga je Jovanov predlog veoma rastužio, jer i deca misle da je bolje venčati se među životinjama, nego među ljudima. Onda je moja Vana presudila rekavši kako bi najbolje bilo da se venčamo na ušću, jer je Stevo voleo reku i govorio da je do moje majke stigao Savom iz Slovenije i Dunavom iz Rusije gde je studirao.
Organizacija venčanja je trajala dva dana. Kapetani Rade, Mirko i Boža odmah su pristali da rekom provozaju ovu neobičnu skupinu. Svi su uglavnom nosili belu odeću.
- Imala sam mnogo košulja koje su mi poklonili ljudi na Kosovu, tako da sam kume, deveruše i ostale zvanice lako obukla za ovu ceremoniju. Bilo je veoma uzbudljivo. Do broda je vodio prilično klimav mostić, ali niko nije pao u vodu.
Ivana je nosila tuniku s ručno rađenom srpskom čipkom, a Grigorijeva je bila s ruskim vezom. Brodove je mladoženja s mnogo ljubavi, uz pomoć svojih drugarica, okitio poljskim cvećem. Devojčice su izgledale kao vile, i osim Kosovskih božura na brod su mogli da stanu još samo članovi najuže familije: Ivanina majka Jelena, brat Nikola sa suprugom Ninom i kćerkom Vanom, Grigorijevi roditelji Slobodan i Radmilka i njegov brat Vlada s porodicom. Nevestina kuma je bila Nevena Damjanović, unuka Dobrice Erića, a mladoženjina Aleksandra Humo, talentovana glumica koja je upravo diplomirala na Akademiji BK.
- Pošto je Grigorije veoma nepredvidiv, očekivala sam da će skočiti u vodu pre nego što matičaru potvrdi da pristaje na brak, ali se to nije dogodilo. Zato sam svom prezimenu dodala i njegovo Brković.
On je sve vreme posluživao goste i bio pravi domaćin, a Ivana mu je pomagala koliko joj je to poodmakla trudnoća dozvoljavala. Na meniju je bila, uglavnom, posna hrana: morski plodovi, punjene lignje, mnogo voća, pite, raznovrsne salate, torte i kolači, a pilo se vino i kvas. Ljudi koje je sudbina spojila pevali su i plesali do kasno u noć, dok su ih radoznali prolaznici fotografisali, misleći da se snima neki film.
- Brod, voda, cveće i dragi ljudi. Ne bih volela da smo se venčali tek tako, bez čari. Uostalom, Grigorije me je naučio da je kad nekom kažeš volim te, isto kao da si voljenoj osobi rekao: Ti nikada nećeš umreti.