Europapress Izdanja

Doktor u kući
Broj 15

Ok!
Broj 21

Neka ostane među nama

Na pisma odgovara: Marta Mratinković

Hod po mukama

Prolazim kroz najteži period u životu. Imam 25 godina, pre mesec dana sam imala abortus koji nisam želela, ali.... Dve godine sam bila sa dečkom koji ima 22 godine. Njegova sestra je moja drugarica, a i komšije smo. Znam ga odmalena i malo po malo, rodila se ljubav (bar sam ja tako mislila). A onda šok. Kada sam mu saopštila da sam trudna, pretvorio se u nekog drugog čoveka. Odmah mi je rekao kako ne želi dete, mene ne voli, bio je sa mnom samo zbog seksa i ne želi brak.
Rekla sam mu da ga na to niko ne tera, samo da prizna dete i da mu bude otac. Ne, nema šanse. On ga ne želi i tačka. Molila sam ga, ali ništa nije vredelo. Otac mi je umro prošle godine, mama dobija minimalnu penziju, i ona je rekla da abortiram i da mi u ovome ne može pomoći. Ja sam radila, ali sam posao izgubila. Niko nije stao na moju stranu, niko da me podrži. A on... On se poneo kao kukavica. Ne želi da me vidi niti da priča sa mnom, sve ovo mi je saopštio preko poruka. Zamislite! Dok ja nisam rešila da odem kod njega. A tamo kod njegovih je lagao i lagao. Oni nisu hteli da se mešaju, nas dvoje treba to da rešimo. Još mi je prebacivao da sam ja kriva, i da je trebalo ja da pazim jer je on mlad pa sam ga iskoristila. Ni u snu nisam mogla da pretpostavim da će se tako ponašati. Mislila sam da ga poznajem. Otišla sam na abortus protiv svoje volje, i kako prolaze dani, sve mi je teže i teže. Sanjam svoju bebu svake noći i mrzim sebe zbog onoga što sam učinila, što se nisam borila više. Razmišljam o samoubistvu, jer kakav sam čovek i ne zaslužujem da živim. A on je srećan, odmah je našao novu devojku, dovodi je kući. Žao mi je što niko neće saznati kakav je gad, u stvari. Bojim se božje kazne da nikad neću imati svoje dete, da nikada neću poželeti tuđi dodir. Plašim se i da li ću ikada više verovati nekome. Ponekad mi toliko drhte ruke da ne mogu ništa da uhvatim, ne jedem, ne mogu da spavam. Ima li pomoći meni? Kako preživeti krivicu? Ko je gori čovek od nas: on što ga nije želeo, ili ja što sam želela a ipak učinila najgoru stvar? Ima li pravde na ovom svetu?

Kako preživeti krivicu? Teško, to je izvesno. Jer ona je osećanje koje naša psiha možda i najteže može da podnese i da živi sa njim. Da bi izašli s njom na kraj, ljudi pribegavaju raznim mehanizmima kojima se naša ličnost brani od nje, terajući je od sebe. Jedan od najčešće korišćenih načina je, na primer, onaj kome je pribegao vaš bivši momak. Potpuno se ogradio od svog učešća i svu odgovornost prebacio na vas.
Zato vam verujem, poštovana čitateljko, kada kažete da vam je ovo jedan od najgorih perioda u životu. Mnogo teških gubitaka, jedan za drugim, doživljavate tokom poslednje godine. Ostali ste bez oca, posla, majčine pomoći. Doživeli ste da vas izda i napusti momak za koga ste verovali da vas voli, da vam se sruše nade i snovi. Da nemate mogućnosti da zadržite trudnoću koju ste vi očigledno želeli. Sa svih strana udarci, nerazumevanje, okrivljivanje. Nekako ste ostali sami onda kada ste se našli na vetrometini, najvećoj u vašem dosadašnjem životu. Bez ikoga ko bi vas podržao, žalio s vama zbog svega što vas je snašlo, pružio utehu i ohrabrenje, rekao vam da niste loši i sami.
Žao mi je zbog svih vaših gubitaka i udaraca koje ste preživeli. Žao mi je zbog vaše bebe. Žao mi je i što ste u tako teškom osećanju samookrivljavanja i samokažnjavanja. Bilo bi mi drago kada biste našli nekog s kime biste mogli da podelite sav vaš jad i patnju. Previše je to za jednog čoveka, pa još tako mladog kao što ste vi. Toliku krivicu i napuštenost teško je preživeti. Da ne biste sebe i dalje vodili ka mislima o samoubistvu, volela bih da pronađete nekog ko ima topline i razumevanja za tuđu patnju, nekoga ko ume da pruži utehu.
Važno je da ne podlegnete tuđim pritiscima i da ne preuzmete svu odgovornost i krivicu na sebe. Svakome od nas se dogodi da uradi stvari kojima se ne ponosi, kojih se stidi, ili zbog kojih se duboko kaje. Nema bezgre šnog. Ali je neodvojivi deo našeg života i to da učimo kako sebi da oprostimo i ono zbog čega nam je jako, jako žao. 

Seme ljubavi

Supruga i ja smo mnogo godina pokušavali da dobijemo dete. Nekoliko puta je i uspela da zatrudni ali bi onda nastupio spontani i od bebe ništa. Šta sve nismo radili i pokušavali, i na kraju nam se sreća osmehnula: poslednju trudnoću je uspela da iznese do devetog meseca uz neprekidno mirovanje, i najzad smo dobili dete. Naš sin sada ima četiri i po meseca, meni je najlepši na svetu, smeje se, guče, pruža stalno one svoje male rukice da ga neko uzme.
Tu i nastaje problem zbog koga vam i pišem, i oko koga se žena i ja dosta prepiremo. Ona mi, naime, brani da ga uzimam i držim u naručju, da ga nosim, stavljam uz nas u krevet. Stalno me grdi da ću ga razmaziti, da će, ako navikne, to non-stop hteti. Kaže da ja odem na posao a ona mora s njime bitku da vodi jer plače i traži da ga uzme, a ona ima puno posla oko njega i po kući pa zato ne može. Veruje da mu je dovoljno što ga drži dok sisa. Ja ne bih da joj se mešam, ipak je ona majka i valjda zna kako to ide sa bebom, ali stvarno ne mogu da ga ignorišem kada mi se tako raduje i gleda me onim svojim krupnim očima. Da li ja to zaista grešim, pošto ne mogu da verujem da je loše to što radim? Opet, ne želim ni da ga pokvarim, kao što kaže moja žena.

Želim najpre da vam čestitam na rođenju deteta, poštovani tata po prvi put. A zatim da vam kažem da psihologija ne poznaje fenomene zvane 'razmažen' ili 'upropašćen jer je kao beba voljen i držan u rukama'. Naprotiv. Zna se za mnoge teške i celoživotne posledice od toga što su neki ljudi u tom najranijem dobu bili lišavani roditeljske ljubavi i pažnje. Sasvim male bebe, pored potrebe za i sisanjem, imaju jako veliku i urođenu potrebu za fizičkim kontaktom i bliskošću, da budu držane, da im se obraćamo, reagujemo na njih, da ih mazimo lepim rečima i toplinom svoga glasa. Time se zadovoljava njihova potreba i za duševnom (a ne samo fizičkom) hranom, za pripadanjem, podrškom i emotivnom povezanošću s nekim van njih samih. Samo iz ovakvih ponavljanih i redovnih iskustava formira se osnova za zdrav razvoj i psihe i tela i za ono što će kasnije biti suštinska sigurnost neke osobe.
Kao što i sami možete videti, ono što vi radite sa svojim malim sinom nikako nije štetno. Naprotiv. S tim što ni s time ne valja preterivati, kao ni s bilo kojom dobrom stvari, uostalom. Možda izgleda nepotrebno da i to naglasim, ali onda se setim svoje drugarice Danice čiji je sin sa svojih dvadeset meseci već bio obišao silne pedijatre i ortopede, spominjale su se i operacije, i ugradnje metalnih šina jer nešto s njegovim nogicama i kukovima nije u redu. Sve dok jednog dana jedan bolničar nije povukao Danicu u stranu i rekao joj: 'Spusti već jednom to dete iz ruku i pusti ga da hoda'.
Kao čarobnom rečenicom probuđena iz nekog dotadašnjeg sna, Danica ga je poslušala, postavši tek tog trenutka svesna da ona svih tih dvadeset meseci otkad ga je rodila, to dete nije ni ispustila iz ruku. Šta da vam kažem, dalji razvoj događaja je čist happy end. Dete je ubrzo prohodalo, planirane operacije su zaboravljene. Dečak danas ima trinaest godina i, naravno, s njegovim zdravljem je sve u redu.
Zato, poštovani tata, nosite svog sina u naručju slobodno. Ali, pogledajte povremeno i na kalendar. I preračunajte se - koliko on ono sada ima godina?